Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић и Владимир Цветковић
Неколико пута сам чуо од људи који путују у Емирате да су се са аеродрома у Абу Дабију упутили директно у Дубаи јер „у Абу Дабију нема ничега“, или пак „не желим на излет тамо поред оноликог Дубаија“. Мени је Абу Даби, као и мом сапутнику, оставио знатно бољи утисак и град делује као да је нашао праву средокраћу, да буде „по мери човека“ а истовремено и раскошан како то само блискоисточни градови опасипани златном кишом (читај „нафтном“) могу бити. Може ли раскош уопште бити по мери човека? Може.
Plaža i sumrak. Foto: Žikica Milošević
Абу Даби је направио мултинационалну утопију у пустињи. Постигао је то да се овде доселе сви, привучени могућностима зараде.
Ima se, može se. Foto: Žikica Milošević
Наравно, зависи шта је „прилика“за неког Индијца и шта је „прилика“ за Британца, али то сте већ знали. Цео свет је ту осим Арапа. Они су негде иза зидова – Арапе углавном не можете видети у шетњама.
Plaža u sumrak. Foto: Ljubazne nepoznate Arapkinje
ВАМОС А ЛА ПЛАYА
А ми своју почињемо од центра где смо се сместили у хотел по цени од 25 евра за ноћ и кренули пешке до Корниша (незаобилазни „кеј“ у арапском свету), иза кога следи бескрајна пешчана плажа а ла Копакабана.
Centar Abu Dabija i njegova dvojezičnost. Foto: Žikica Milošević
Људи играју фудбал на песку у сенци солитера, сунце залази над Перијским заливом, Арапи (ааа, ево их, и локалних Арапкиња које су комуникативне па их замолим да ме сликају – није као што је било у Палмири у Сирији да је избио међународни и међурелигијски инцидент због тога што сам „се жени обратио“ – већ са осмехом праве неколико фотографија) су ту у шетњи, а странци се купају. Руси, по језику већ разазнајем, храбрије од других и касније од других, дох већ прохладни пада мрак, што би рекао Дучић. Вече као на шкољу, али нема ни шкоља ни Јадрана, а небо је спектакуларно. Дефинитивно завређује летовање само по себи, односно башкарење на овим плажама, али не у време Рамазана кад се локалци љуте и кад ви пијете и једете нешто јавно од свитања до сумрака. Дакле, од маја надаље.
Abudabijska Kopakabana. Foto: Žikica Milošević
КАСР АЛ-ВАТАН
Такси је овде јефтин јер је гориво, дакако, јефтино. Оно што је добро и лоше у исто време је да се таксији наручују преко апликација, а то подразумева да вам треба интернет свуда. Из хотелске собе ни по јада, али са других локација – мало теже. Јавног интернета ноторно нема, што је главна разлика између Скандинавије, рецимо, и Емирата. Но, шта је ту је.
Ala je lep abudabijski svet - ovde soliter, onde minaret. Foto: Žikica Milošević
Идемо у Каср ал-Ватан, „Палату Домовине“, или „Дворац Нације“ која је седиште председника Емирата. Председник монархије? И мени је било чудно. Наиме, сваки од емирата јесте монархија, и то апсолутна. А онда сви они уједињени, састану се и бирају председника. Као у Малезији.
Tadžmahalovski šmek Kasr al-Vatana. Foto: Vladimir Cvetković
Каср ал-Ватан је нека врста Таџ Махала посвећеног живима, има неко религиозно искуство уткано у себе, подсећа на амерички Капитол и велелепну џамију у исто време, на катедралу и Вавилонске вртове или Алхамбру. Чудесно и ново. Отворена је за јавност 2019, две године након што је завршена. Будући да је после тога дошла пандемија, онда можемо рећи да је почетком 2023. баш баш нова.
Unutrašnjost Kasr al-Vatana. Vama liči na zgrasu Vlade? Foto: Žikica Milošević
У њој се налазе велелепни простори, мозаици, орнаменти, музеји, владине просторијие и шта све не. Простор је тако велелепан да му је намера и била да изазове страхопоштовање према моћи Емирата. Једна од великих атракција је скулптура “Моћ речи” вајара Матара ал-Махеџа, направљена од арапских слова. По подацима које сам нашао, скулптура је од 6 тона чистог злата, а има и две реплике нешто мањих димензија, у вртовима, од сребра. Постављене су и отворене за јавност 2019. али су од 2020. до 2022. опет биле затворене, тако да је и ово – сасвим ново и чудесно. Скулптура од 6 тона злата? Има се, може се.
Moć reči. Vaistinu moć. Foto: Vladimir Cvetković
СВЕЖИНА У ПУСТИЊИ
Хотели, солитери… Окупани изненађујућим зеленилом. Али, само док се не приближите травњаку. Тек онда видите колико су испресецани малим цевчицама које доносе воду биљкама и по највећем сунцу. Пешачке и бициклистичке стазе офарбане су у небескоплаво.
Nebeskoplavi pločnici, filigranski. Foto: Žikica Milošević
То је занимљиво будући да су научници (физичари) у овом делу света дуго покушавали да одгонетну која боја најмање рефлектује топлоту, па су закључили да сива никако није добар избор, а о тамнима да не говоримо. Испоставило се да је уместо интуитивно светлозелене, идеална комбинација „хладног бетона“ (извини, бако!) небескоплава! Зак бицикла је нацртан на бициклистичкој стази па се мало исхабао, а сасвим нови и недавно придодати знак тротинета блешти у својој свежини.
Zeleno i sveže, kao da niste u pustinji. Foto: Vladimir Cvetković
ВЕЛИКА ЏАМИЈА
Бојим се да нећемо стићи све овај пут. Хватамо такси за Велики џамију Шеика Заједа. Види се са пар километара и толико егзотично изгледа са својим белим куполама да вас носи у… бајку. Велика џамија је изграђена између 1994. и 2007. године и свечано је отворена у децембру 2007. године. Комплекс зграда је димензија приближно 290 са 420 м, што је, хммм… 15 фудбалских игралишта.
Dvorište Velike džamije prima 41.000 vernika, ako ste odgovarajuće vere. Foto: Žikica Milošević
Улази се на кодове, чека се у реду, хиљаде људи су ту, улазак је бесплатан. Личи ли нам мало на Индију? Личи! А има и зашто – архитекта је узимао пуно референци из могулске, индијске, али и персијске и египатске архитектуре сакралних објеката. Ћилими, орнаменти, игра каменом… Невероватна лепота и прецизност. Није њих на Блиском Истоку срам да реплицирају „стару архитектуру“.
Unutrašnjost džamije vrvi od minucioznih radova. Foto: Žikica Milošević
Нема овде „напретка“, осим у стандарду и брендовима, тржним центрима и најбољим аутомобилима уместо камера. Када се нешто монументално гради, увек је нека реминсесценција на нешто. Занимљиво, за облагање џамије коришћен је славни камен „сивец“ (погађате, „сивац“) из Прилепа. Како нисмо имали среће да не буде сиви дан пун облака, имамо „светлосиво на тамносивом“ на фотографијама. Али, не мари! Сви остали имају блештавобело на плавом. Тако ћемо и ми, али други пут, тешим ја свог сапутника.
McDonald's dvojezično. Foto: Žikica Milošević
Унутра, средњи део може да прими 41.000 верника. Као просечан стадион. На молитву. Можда да се запитамо зашто су нама фудбалски и кошаркашки стадиони места молитви. Уз шопинг-молове. А њима су то још увек – џамије. Испод комплекса налази се тржни центар. Са све МцДоналдсом на арапском.
Najbitnija 4 jezika da te ceo svet razume. Foto: Žikica Milošević
ЕПИЛОГ
Не стигосмо до Лувра и до најстаријег дела, тврђаве у старом центру. ОК, има времена, а и карте су јефтине. Други пут.
Davanje u dobrotvorne svrhe je jedan od stubova islama. Foto: Žikica Milošević
Сумрак је. Људи се шетају по парковима. Тоалети су бесплатни. Вече пада на град. Миран, пун бучних Индијаца и Пакистанаца, али опет, савршено безбедан. Жив. На неки начин, успокојавајући, упркос солитерчинама и врућини.
Raskiš sa merom. Foto: Vladimir Cvetković
Абу Даби је раскошан, али смирен, достижан. Једноставнији је за живот од напетог Дубаија где је све „на ивици ножа“. И додајмо и оно што није најмање важно, а последње је. Све је јефтиније него у Србији или су макар исте цене. Тамо где иде сав нормалан свет. А то је довољно да нам освоји срце а не девастира џепове.
Захваљујемо се Аллегра Крстарењима на овој репортажи
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.окосвета.рс.
