Текст и фотографије: Жикица Милошевић
Већ 5. пут у Емиратима за 2 године, време је дошло да се искорачи из “двоугла” Абу Даби – Дубаи. И зато је “Град-врт” Ал-Аин био прва мета.
У сред пустиње, таман где крећу Хаџар-планине, и на прагу Празног квадранта, једног од најсуровијих делова света и Арабијске пустиње, сместио се град Ан-Аин, око истоимене оазе. Ал-Аин изгледа као да је неко заборавио да је песак ту главни материјал — па решио да засади палме, направи оазу и прогласи све то „бањом у пустињи“.
И заиста, овај град унутар Емирата Абу Даби, на граници с Оманом, има (дрско по броју година) историју дужу од већине небодера у Дубаију (у метрима, или чак и у стопама): овде су археолози нашли остатке насеља старих чак 5.000 година.
Из овог града вуче порекло династија чији је потомак шеик Зајед (кажу да је рођен овде), отац модерних Емирата, што Ал-Аину даје статус нечег између родног села и живог музеја. Град је вековима био важна трговачка станица, оаза за караване, а данас је уређен као школски пример „зелени град у пустињи“ — са фонтанама које пркосе физици и уредношћу која би засрамила и Швајцарску.
Град је толико важан да су се једно време сви емири Абу Дабија рађали овде, симболички и по декрету.
У ПУСТИЊУ! У ПУСТИЊУ!
Током прошлог боравка у Абу Дабију, пало ми је на памет да се стално крећемо уз обалу – Абу Даби – Дубаи – Шарџа… и да размишљамо шта има даље, какве су пчаже са црвеним песком у Фуџеири, какав је то «атрактивни емират са ризортима» Рас Ел-Хајма, и томе слично. А онда сам погледао на сајт Wikitravel и открио да је велика атракција град Ал-Аин, дубоко у пустињи, близу Празног квадранта, како га знају Енглези, или Руб Ал-Халија, како смо га ми називали у атласима. И, један дан у Абу Дабију је посвећен – излету у Ал-Аин.
Од велике градске аутобуске станице у Абу Дабију, један минибус са 20-ак места возио нас је, са кожним седиштима и пуном климатизацијом и тешким засторима на прозорима које сам ја уклонио да бих видео крајолик којим се крећемо, неких два сата, кроз пределе Емирата Абу Даби који нимало не личе на метрополу – мале куће у оазама, села поред путема опкољена зидинама, и опет ништа на видику километрима осим окера… Дах старе Арабије. Карта је коштала 80 дирхама, или 20 евра у оба правца, сасвим солидна цифра да си ју свако може приуштити од обичног народа. Заправо, толико сам платио такси у Абу Дабију до неке локације и назад.
Не могу описати олакшање кад се иде 2ч кроз пустињу, и гледају фарме, и онда се дође у град у оази. Овде нема пуно туриста, странаца, и онда сте атракција. Пуно је више Арапа него у две метрополе, и сви су јако љубазни.
Када сам искорачио на аутобуску станицу Ал-Аина, одмах ме дочекао један мирни град са кућама од свега пар спратова, пун палми и зеленила, очевидно грађен у оази. Толико ретко странци залазе у овај део Емирата, опијени вишеспратницама, да ме људи да улицама с осмехом поздрављају са руком на срцу: «Селам алејкум!». Кад им истим гестом одговорим «Алејкум селам!», озаре се. Пресретни су што се сликам испред џамије. Радо ме сликају.
Ал-Аин је познат и као „Град-врт“ због свог зеленила, посебно у погледу градских оаза, паркова, авенија са дрворедима и декоративних кружних токова, са строгом контролом висине на новим зградама, на не више од седам спратова. Па ипак, иако делује питомо, успео је у себе да накрцка 850.000 становника, што је импресивна цифра. Не знам ‘ди су сви стали.
Занимљиво је и да град има чак (!!) 31% Емираћана као становнике, што га чини најарапскијим градом УАЕ (дакле, „свега“ 69% грађана су странци, углавном са Индијског потконтинента).
Управо због тога што овде није толико препуно туриста као у два највећа града (иако је Ал-Аин трећи по величини), овде се види обичан живот људи – видео сам кројаче како вредно раде у својим кројачницама, пеглајући и шијући шалвар-камизе, чајџије, мајсторе свих врста у својим радионицама.
Видим на карти да је граница са Оманом недалеко од центра и да је град спојен са оманским градом Ал-Бураими, па покушавам да пређем пешке, али ме љубазна девојка која ради на граници (изузетно лепа, изузетно јако нашминкана, како то већ Арапкиње раде) разуверава да је то могуће – то је «малогранични прелаз» и ту могу само држављани њихове економске заједнице зване Савет земаља Персијског залива, тако да нула бодова за Србе и остале странце. Авај, идемо натраг.
На путу до чувене оазе, џамија која је ремек-дело савремене минималистичке архитектуре, а тако је уклопљена у исламски пустињски стил.
Џамија Шеихе Саламе (знам да звучи чудно, али то је Џамија Мире (не Мира него Мире као «Мирјана») на арапском јер је “салам” – мир, па је Салама – Мира), мајке чувеног шеика Заједа који је донео Емиратима независност и владао од 1966. до 2004. Занимљиво је да је 2017. добила награду Саудијске Арабије за архитектуру. Мирина џамија, да закључимо.
ОАЗА
Наравно, оно што је црж целог града и због чега он и постоји је – оаза. Град се развио око оазе, која је пуна воде и палми које рађају урме (или датуље или датуле), а пошто су ово Емирати односно Емират Абу Даби, све је савршено поплочано и ограђено. Пуно је хладовине.
По овој оази је град и добио име „Ал-Аин“ или „Ал-Ајн“ што на арапском значи, ни мање, ни више, него „Пролеће“. На тај начин је помало имењак Тел Авиву, што опет значи „Пролетњи Брег“.
У сумрак у оази нема нигде никога. Лутам лавиринтима кроз оазу и појави се иза ћошка лепа стара мала џамија. Ускоро ће време за молитву и чувар излази из ње. Покушавам да му објасним да ме слика.
Он прво помисли да ја хоћу њега да сликам, па некако схвати да је обратно, али уз неколико немуштих покушаја објашњења не успева ниједну од три слике да погоди. Поред џамије стаје теренац и излази млади Арапин у белој абаји и љубазно пита на енглеском “Добро вече, како сте, господине?”. Објасним му да ме слика и успева из прве. Улази у џамију у недођији да се помоли.
Газим по урмама које су зреле поотпадале са дрвећа. Ово је најлепши лавиринт који сам икада видео.
Понео сам и мали напитак са собом: милкшејк од урми. Одличан и јефтин, у супермаркету кога држе Индијци. (Иначе мрзим кад неко те сокове од биљака назива «млеком», али овде ћу направити изузетак. Али, да нагласим, млеко је од животиња.) Укус – 5*. Цена 1€. Или 4 дирхама.
Све је, уосталом, прилично јефтино у Емиратима, што је контраинтуитивно јер смо засути постовима разноразних инфлуенсера и инфлуенсерки и… «инфлуенсерки», који величају некакав живот на високој нози.
Оаза није овде настала баш случајно. Заправо, огромна количина воде је доведена са стране, и оаза се ослања на традиционални систем наводњавања звани фалаџ, мрежу подземних и надземних канала који доводе воду из планина Алхин, које надвисују градове Ал-Аин и Ал-Бураими. Никад краја обићи лавиринт, али срећом, имам Гугл мапе па ћу се извући некако.
Невероватно је колико су људи издржљиви били у пустињи: оаза је стара чак 4.000 година, простире на више од 1.200 хектара и садржи више од 147.000 стабала урми које производе 100 врста урми.
Врти ми се у глави од овог броја. А ноге ме боле од ходања по лавиринту. Доста је, идемо назад.
ТВРЂАВА АЛ-ЏАХИЛИ… И ЈОШ ЈЕДНА
Мислио сам да ће бити безвезе што ме сумрак затекао у оази, али испало је одлично.
Мујезини се јављају са џамија у сумрак – и ово ми је увек била једна од најмагичнијих сцена исламског Оријента.
Питоме мачке, десетине њих, ме одмеравају.
Саобраћајни знак пешака на путу приказује мушкарца у галабији. Сваки детаљ ти показује колико си далеко. Али, некако си и код куће.
Пала је ноћ када сам дошао до тврђаве осветљене као у сну. Изгледала је као да је кула од песка, а и јесте на неки начин – јер је боје песка пустиње због малтера. Тврђава је била потпуно празна кад сам дошао у њу. Само је индијски чувар, средовечан и витак и са брцима, насмејано понудио да ми објасни шта треба да се види.
Било је као у бајци и чуди ме да никог није било, али светла велеграда Дубаија засметају да се види овај бисер пустиње и оазе. У сенци си! Викнуо је. Дај још једном. Не мора, одговорио сам, довољно је у овом бајковитом окружењу бити и малена утвара у углу.
Тврђаву Ал-Џахили је, да напоменемо и ту историјску чињеницу, 1890. године изградио владар Абу Дабија, шеик Зајед. То је једна од највећих тврђава у УАЕ. Она је заправо изграђена за становање током лета за владара и његову породицу.
Коришћена је као дом за многе владаре, па чак и од стране британских снага 1950. године. У 2006. и 2008. тврђава је реконструисана, а 2010. тврђава је добила Међународну награду за архитектуру.
Не могу да стигнем да уђем и у другу, Каср Ал-Муваиџи, али нешто мора остати и за други пут. Неугодна ствар на овим дестинација блиским екватору је што је дању врело и ти мислиш да је лето и да су дани дуги као и код нас, али што си ближи екватору, летњи дани су краћи, тако да имаш времена до 17ч или 18ч да видиш по дневном светлу, после тога – мрка капа. И мркла. Ето, нека остане и за следећи пут.
Успевам да «очешем» Музеј-палату Ал-Аина, намерно грађен у истом стилу као и тврђава, а који је био емирова палата, и у којој је Шеик Зајед живео до 1966. Људи се увек изненаде колико су Емирати нова нација. Стекли су независност тек 1971. Тим све делује нестварније и луђе.
МУБАРАК БИН ЛОНДОН ИЛИ СТВАРНИ КОРТО МАЛТЕЗЕ
Али, неке ствари из тврђаве заслужују посебан пасус. У тврђави Ал-Џахили је данас стална поставка фотографија Вилфреда Тезигера (Wilfred Thesiger), британског пустолова фотографа кога су звали Мубарак бин Лондон (или Бин Ландан, зависи како се пише), “Просвећени из Лондона”. Он је упознао душу бедуина и пропутовао је целу пустињу и приобаље када је то ретко ко од Западњака чинио, и локалци су га волели.
Тезигер је рођен у Абисинији, у Адис Абеби, 1910. и одмах је заволео све што се тиче „исконског“, афричког и азијатског, а све што се тиче европског и европејског – није га занимало. Одличан почетак детињства да се створи авантуриста. Завршио је Оксфорд, био је члан оксфордског боксерског тима, у Етиопији је присуствовао крунисању Хајла Селасија, предводио је експедицију Краљевског географског друштва да нађу извор реке Аваш и био је први Западњак који је посетио Султанат Ауса, на граници Еритреје, Етиопије и Сомалије. Служио је у полицијским снагама Судана и као агент у Либији. (Где је филм о њему? Желим филм о њему!)
Најзанимљивија су му путовања и фоткање свега – кад се све то завршило, кренуо је у Арабију да лута пустињом и истражује неистражено. Два пута је прошао Празни Квадрант (ово није шала, то је једно од најјезивијих места на свету, пустиња без воде и оаза и насеља, буквално Ништавило!), упознао је Јемен и Оман и њихову унутрашњост, јер га је то „чачкало“ – обалу су сви знали. Отишао је у Оазу Лива и тамо био први Западњак (ах, тако неочекивано) који је крочио толико дубоко у Арабијску пустињу.
Шта је тамо тражио? Па, свакако лепоте има. Препознали су је и синеасти блокбастера Холивуда: пустињске сцене су се појавиле у филму „Ратови звезда: Буђење силе“ из 2015. године и коришћене су да представљају Џаку, пустињску планету. Такође, овај део света је и планета Аракис у филму „Дина“ из 2021. године и филму „Дина: Други део“ из 2024. године.
Оставио је две књиге путописа, а Хуго Прат га је толико волео да га је спомињао у својим стриповима, а верује се да је он био један од ликова који су инспирисали стварање лика Корта Малтезеа. Заправо, и снимљен је филм о њему, али документарац, A Life of My Choice, из 1999. И остао је овај мали музеј о њему, јер га Арапи и даље воле и памте.
БЕЗ САЖАЉЕЊА, БЕЗ, БЕЗ САЖАЉЕЊА
Бескрајне засаде урминих палми, мале џамије, мирне улице, тврђаве које наранџастоокер светле под осветљењем у мраку, где сам ја једини посетилац, у врућој ноћи која дочарава како је било караванима некада. Идем пешке на станицу. Жене са децом тек увече излазе у безбројне паркове. Деца се играју, одрасли пију чај. Све је смирено. Источњачки мир.
Свима бих препоручио да искораче ван “Двојца” Абу Даби – Дубаи. Јер, само корак даље и већ сте у својим омиљеним филмовима и бајкама.
У овај део света раније су људи ретко долазили јер нису могли, а данас јеp неће – милији им је још један дан под шљаштећим светлима Дубаија. Данас за то нема оправдања. Ни сажаљења за оне који нису видели истинску Арабију. У оази на рубу Ништавила.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
