Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Već 5. put u Emiratima za 2 godine, vreme je došlo da se iskorači iz “dvougla” Abu Dabi – Dubai. I zato je “Grad-vrt” Al-Ain bio prva meta.
U sred pustinje, taman gde kreću Hadžar-planine, i na pragu Praznog kvadranta, jednog od najsurovijih delova sveta i Arabijske pustinje, smestio se grad An-Ain, oko istoimene oaze. Al-Ain izgleda kao da je neko zaboravio da je pesak tu glavni materijal — pa rešio da zasadi palme, napravi oazu i proglasi sve to „banjom u pustinji“.
I zaista, ovaj grad unutar Emirata Abu Dabi, na granici s Omanom, ima (drsko po broju godina) istoriju dužu od većine nebodera u Dubaiju (u metrima, ili čak i u stopama): ovde su arheolozi našli ostatke naselja starih čak 5.000 godina.
Iz ovog grada vuče poreklo dinastija čiji je potomak šeik Zajed (kažu da je rođen ovde), otac modernih Emirata, što Al-Ainu daje status nečeg između rodnog sela i živog muzeja. Grad je vekovima bio važna trgovačka stanica, oaza za karavane, a danas je uređen kao školski primer „zeleni grad u pustinji“ — sa fontanama koje prkose fizici i urednošću koja bi zasramila i Švajcarsku.
Grad je toliko važan da su se jedno vreme svi emiri Abu Dabija rađali ovde, simbolički i po dekretu.
U PUSTINJU! U PUSTINJU!
Tokom prošlog boravka u Abu Dabiju, palo mi je na pamet da se stalno krećemo uz obalu – Abu Dabi – Dubai – Šardža… i da razmišljamo šta ima dalje, kakve su pčaže sa crvenim peskom u Fudžeiri, kakav je to «atraktivni emirat sa rizortima» Ras El-Hajma, i tome slično. A onda sam pogledao na sajt Wikitravel i otkrio da je velika atrakcija grad Al-Ain, duboko u pustinji, blizu Praznog kvadranta, kako ga znaju Englezi, ili Rub Al-Halija, kako smo ga mi nazivali u atlasima. I, jedan dan u Abu Dabiju je posvećen – izletu u Al-Ain.
Od velike gradske autobuske stanice u Abu Dabiju, jedan minibus sa 20-ak mesta vozio nas je, sa kožnim sedištima i punom klimatizacijom i teškim zastorima na prozorima koje sam ja uklonio da bih video krajolik kojim se krećemo, nekih dva sata, kroz predele Emirata Abu Dabi koji nimalo ne liče na metropolu – male kuće u oazama, sela pored putema opkoljena zidinama, i opet ništa na vidiku kilometrima osim okera… Dah stare Arabije. Karta je koštala 80 dirhama, ili 20 evra u oba pravca, sasvim solidna cifra da si ju svako može priuštiti od običnog naroda. Zapravo, toliko sam platio taksi u Abu Dabiju do neke lokacije i nazad.
Ne mogu opisati olakšanje kad se ide 2č kroz pustinju, i gledaju farme, i onda se dođe u grad u oazi. Ovde nema puno turista, stranaca, i onda ste atrakcija. Puno je više Arapa nego u dve metropole, i svi su jako ljubazni.
Kada sam iskoračio na autobusku stanicu Al-Aina, odmah me dočekao jedan mirni grad sa kućama od svega par spratova, pun palmi i zelenila, očevidno građen u oazi. Toliko retko stranci zalaze u ovaj deo Emirata, opijeni višespratnicama, da me ljudi da ulicama s osmehom pozdravljaju sa rukom na srcu: «Selam alejkum!». Kad im istim gestom odgovorim «Alejkum selam!», ozare se. Presretni su što se slikam ispred džamije. Rado me slikaju.
Al-Ain je poznat i kao „Grad-vrt“ zbog svog zelenila, posebno u pogledu gradskih oaza, parkova, avenija sa drvoredima i dekorativnih kružnih tokova, sa strogom kontrolom visine na novim zgradama, na ne više od sedam spratova. Pa ipak, iako deluje pitomo, uspeo je u sebe da nakrcka 850.000 stanovnika, što je impresivna cifra. Ne znam ‘di su svi stali.
Zanimljivo je i da grad ima čak (!!) 31% Emiraćana kao stanovnike, što ga čini najarapskijim gradom UAE (dakle, „svega“ 69% građana su stranci, uglavnom sa Indijskog potkontinenta).
Upravo zbog toga što ovde nije toliko prepuno turista kao u dva najveća grada (iako je Al-Ain treći po veličini), ovde se vidi običan život ljudi – video sam krojače kako vredno rade u svojim krojačnicama, peglajući i šijući šalvar-kamize, čajdžije, majstore svih vrsta u svojim radionicama.
Vidim na karti da je granica sa Omanom nedaleko od centra i da je grad spojen sa omanskim gradom Al-Buraimi, pa pokušavam da pređem peške, ali me ljubazna devojka koja radi na granici (izuzetno lepa, izuzetno jako našminkana, kako to već Arapkinje rade) razuverava da je to moguće – to je «malogranični prelaz» i tu mogu samo državljani njihove ekonomske zajednice zvane Savet zemalja Persijskog zaliva, tako da nula bodova za Srbe i ostale strance. Avaj, idemo natrag.
Na putu do čuvene oaze, džamija koja je remek-delo savremene minimalističke arhitekture, a tako je uklopljena u islamski pustinjski stil.
Džamija Šeihe Salame (znam da zvuči čudno, ali to je Džamija Mire (ne Mira nego Mire kao «Mirjana») na arapskom jer je “salam” – mir, pa je Salama – Mira), majke čuvenog šeika Zajeda koji je doneo Emiratima nezavisnost i vladao od 1966. do 2004. Zanimljivo je da je 2017. dobila nagradu Saudijske Arabije za arhitekturu. Mirina džamija, da zaključimo.
OAZA
Naravno, ono što je crž celog grada i zbog čega on i postoji je – oaza. Grad se razvio oko oaze, koja je puna vode i palmi koje rađaju urme (ili datulje ili datule), a pošto su ovo Emirati odnosno Emirat Abu Dabi, sve je savršeno popločano i ograđeno. Puno je hladovine.
Po ovoj oazi je grad i dobio ime „Al-Ain“ ili „Al-Ajn“ što na arapskom znači, ni manje, ni više, nego „Proleće“. Na taj način je pomalo imenjak Tel Avivu, što opet znači „Proletnji Breg“.
U sumrak u oazi nema nigde nikoga. Lutam lavirintima kroz oazu i pojavi se iza ćoška lepa stara mala džamija. Uskoro će vreme za molitvu i čuvar izlazi iz nje. Pokušavam da mu objasnim da me slika.
On prvo pomisli da ja hoću njega da slikam, pa nekako shvati da je obratno, ali uz nekoliko nemuštih pokušaja objašnjenja ne uspeva nijednu od tri slike da pogodi. Pored džamije staje terenac i izlazi mladi Arapin u beloj abaji i ljubazno pita na engleskom “Dobro veče, kako ste, gospodine?”. Objasnim mu da me slika i uspeva iz prve. Ulazi u džamiju u nedođiji da se pomoli.
Gazim po urmama koje su zrele pootpadale sa drveća. Ovo je najlepši lavirint koji sam ikada video.
Poneo sam i mali napitak sa sobom: milkšejk od urmi. Odličan i jeftin, u supermarketu koga drže Indijci. (Inače mrzim kad neko te sokove od biljaka naziva «mlekom», ali ovde ću napraviti izuzetak. Ali, da naglasim, mleko je od životinja.) Ukus – 5*. Cena 1€. Ili 4 dirhama.
Sve je, uostalom, prilično jeftino u Emiratima, što je kontraintuitivno jer smo zasuti postovima raznoraznih influensera i influenserki i… «influenserki», koji veličaju nekakav život na visokoj nozi.
Oaza nije ovde nastala baš slučajno. Zapravo, ogromna količina vode je dovedena sa strane, i oaza se oslanja na tradicionalni sistem navodnjavanja zvani faladž, mrežu podzemnih i nadzemnih kanala koji dovode vodu iz planina Alhin, koje nadvisuju gradove Al-Ain i Al-Buraimi. Nikad kraja obići lavirint, ali srećom, imam Gugl mape pa ću se izvući nekako.
Neverovatno je koliko su ljudi izdržljivi bili u pustinji: oaza je stara čak 4.000 godina, prostire na više od 1.200 hektara i sadrži više od 147.000 stabala urmi koje proizvode 100 vrsta urmi.
Vrti mi se u glavi od ovog broja. A noge me bole od hodanja po lavirintu. Dosta je, idemo nazad.
TVRĐAVA AL-DŽAHILI… I JOŠ JEDNA
Mislio sam da će biti bezveze što me sumrak zatekao u oazi, ali ispalo je odlično.
Mujezini se javljaju sa džamija u sumrak – i ovo mi je uvek bila jedna od najmagičnijih scena islamskog Orijenta.
Pitome mačke, desetine njih, me odmeravaju.
Saobraćajni znak pešaka na putu prikazuje muškarca u galabiji. Svaki detalj ti pokazuje koliko si daleko. Ali, nekako si i kod kuće.
Pala je noć kada sam došao do tvrđave osvetljene kao u snu. Izgledala je kao da je kula od peska, a i jeste na neki način – jer je boje peska pustinje zbog maltera. Tvrđava je bila potpuno prazna kad sam došao u nju. Samo je indijski čuvar, sredovečan i vitak i sa brcima, nasmejano ponudio da mi objasni šta treba da se vidi.
Bilo je kao u bajci i čudi me da nikog nije bilo, ali svetla velegrada Dubaija zasmetaju da se vidi ovaj biser pustinje i oaze. U senci si! Viknuo je. Daj još jednom. Ne mora, odgovorio sam, dovoljno je u ovom bajkovitom okruženju biti i malena utvara u uglu.
Tvrđavu Al-Džahili je, da napomenemo i tu istorijsku činjenicu, 1890. godine izgradio vladar Abu Dabija, šeik Zajed. To je jedna od najvećih tvrđava u UAE. Ona je zapravo izgrađena za stanovanje tokom leta za vladara i njegovu porodicu.
Korišćena je kao dom za mnoge vladare, pa čak i od strane britanskih snaga 1950. godine. U 2006. i 2008. tvrđava je rekonstruisana, a 2010. tvrđava je dobila Međunarodnu nagradu za arhitekturu.
Ne mogu da stignem da uđem i u drugu, Kasr Al-Muvaidži, ali nešto mora ostati i za drugi put. Neugodna stvar na ovim destinacija bliskim ekvatoru je što je danju vrelo i ti misliš da je leto i da su dani dugi kao i kod nas, ali što si bliži ekvatoru, letnji dani su kraći, tako da imaš vremena do 17č ili 18č da vidiš po dnevnom svetlu, posle toga – mrka kapa. I mrkla. Eto, neka ostane i za sledeći put.
Uspevam da «očešem» Muzej-palatu Al-Aina, namerno građen u istom stilu kao i tvrđava, a koji je bio emirova palata, i u kojoj je Šeik Zajed živeo do 1966. Ljudi se uvek iznenade koliko su Emirati nova nacija. Stekli su nezavisnost tek 1971. Tim sve deluje nestvarnije i luđe.
MUBARAK BIN LONDON ILI STVARNI KORTO MALTEZE
Ali, neke stvari iz tvrđave zaslužuju poseban pasus. U tvrđavi Al-Džahili je danas stalna postavka fotografija Vilfreda Tezigera (Wilfred Thesiger), britanskog pustolova fotografa koga su zvali Mubarak bin London (ili Bin Landan, zavisi kako se piše), “Prosvećeni iz Londona”. On je upoznao dušu beduina i proputovao je celu pustinju i priobalje kada je to retko ko od Zapadnjaka činio, i lokalci su ga voleli.
Teziger je rođen u Abisiniji, u Adis Abebi, 1910. i odmah je zavoleo sve što se tiče „iskonskog“, afričkog i azijatskog, a sve što se tiče evropskog i evropejskog – nije ga zanimalo. Odličan početak detinjstva da se stvori avanturista. Završio je Oksford, bio je član oksfordskog bokserskog tima, u Etiopiji je prisustvovao krunisanju Hajla Selasija, predvodio je ekspediciju Kraljevskog geografskog društva da nađu izvor reke Avaš i bio je prvi Zapadnjak koji je posetio Sultanat Ausa, na granici Eritreje, Etiopije i Somalije. Služio je u policijskim snagama Sudana i kao agent u Libiji. (Gde je film o njemu? Želim film o njemu!)
Najzanimljivija su mu putovanja i fotkanje svega – kad se sve to završilo, krenuo je u Arabiju da luta pustinjom i istražuje neistraženo. Dva puta je prošao Prazni Kvadrant (ovo nije šala, to je jedno od najjezivijih mesta na svetu, pustinja bez vode i oaza i naselja, bukvalno Ništavilo!), upoznao je Jemen i Oman i njihovu unutrašnjost, jer ga je to „čačkalo“ – obalu su svi znali. Otišao je u Oazu Liva i tamo bio prvi Zapadnjak (ah, tako neočekivano) koji je kročio toliko duboko u Arabijsku pustinju.
Šta je tamo tražio? Pa, svakako lepote ima. Prepoznali su je i sineasti blokbastera Holivuda: pustinjske scene su se pojavile u filmu „Ratovi zvezda: Buđenje sile“ iz 2015. godine i korišćene su da predstavljaju Džaku, pustinjsku planetu. Takođe, ovaj deo sveta je i planeta Arakis u filmu „Dina“ iz 2021. godine i filmu „Dina: Drugi deo“ iz 2024. godine.
Ostavio je dve knjige putopisa, a Hugo Prat ga je toliko voleo da ga je spominjao u svojim stripovima, a veruje se da je on bio jedan od likova koji su inspirisali stvaranje lika Korta Maltezea. Zapravo, i snimljen je film o njemu, ali dokumentarac, A Life of My Choice, iz 1999. I ostao je ovaj mali muzej o njemu, jer ga Arapi i dalje vole i pamte.
BEZ SAŽALJENJA, BEZ, BEZ SAŽALJENJA
Beskrajne zasade urminih palmi, male džamije, mirne ulice, tvrđave koje narandžastooker svetle pod osvetljenjem u mraku, gde sam ja jedini posetilac, u vrućoj noći koja dočarava kako je bilo karavanima nekada. Idem peške na stanicu. Žene sa decom tek uveče izlaze u bezbrojne parkove. Deca se igraju, odrasli piju čaj. Sve je smireno. Istočnjački mir.
Svima bih preporučio da iskorače van “Dvojca” Abu Dabi – Dubai. Jer, samo korak dalje i već ste u svojim omiljenim filmovima i bajkama.
U ovaj deo sveta ranije su ljudi retko dolazili jer nisu mogli, a danas jep neće – miliji im je još jedan dan pod šljaštećim svetlima Dubaija. Danas za to nema opravdanja. Ni sažaljenja za one koji nisu videli istinsku Arabiju. U oazi na rubu Ništavila.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
