Текст и фотографије: Жикица Милошевић
Обично сви помисле на “Француску” која је Париз (униформно мишје боје по замисли Хаусмана или Османа), Азурну обалу, евентуално дворце Лоаре и још по нешто. А Француска је широк дијапазон свега и свачега, и северни део неодољиво подсећа на Белгију и Немачку.
Амијен је место на реци Соми, где су се водиле ужасне битке током Првог Светског рата. Данас диван крајолик равничарске Пикардије, понекад благо заталасане као Барања или Телечка, некада је био пун ровова.
Унутар Амијенске катедрале постоји плоча на којој пише да је 600.000 војника Велике Британије и Ирске погинуло само на овом фронту!
Одатле су се вратили људи који нису личили на себе и све им је било релативно и свеједно и били су спремни на свашта јер су видели најстрашније – рецимо, Peaky Blinders.
А опет, запрепашћујуће је колико је култура између овог дела Француске, Белгије и Немачке слична, и шокантно је, како је некоме 1914. пало на памет да у срцу Европе започне нешто тако безумно. Трајаће, занимљиво, до Битке код Амијена, 1918. која је означила слом Западног фронта и довела до Примирја 11. новембра 1918.
Али, сви су мислили да ће “рат бити готов до Божића” – и Централне силе и Антанта. И 1991. су у Хрватској и 1992. у БиХ, и 2022. у Украјини сви мислили да ће друга страна пасти за месец дана. Није. Зато ратове не треба ни почињати.
Наравно да после Великог рата није никоме било битно оно што је било пре: морал, или зашто бити невина пре брака: жене су почеле носити кратку косу, „флаперке“ су носиле мини-хаљине и настале су „луде 20-е“. То је био и крај Европе, краљице света. Све после је била само – егзекуција.
Елем, да не мрачим – идемо са лештим мислима у прелепи град на северу Француске.
КАКО ДО АМИЈЕНА?
Дошао сам из Бовеа приградским аутобусом који је коштао 2 евра. Када сам у једном тренутку схватио да имам карту до Бовеа, а да ми је Париз скуп и далек (17.50 евра један правац, плус метро), почео сам да њушкам по нету – шта има близу и јефтино? Руан? Нажалост, и до њега је 20+ евра воз, он је у другој покрајини, Нормандији (и Париз је, у Ил-де-Франсу). Ремс? И он је у другој покрајини, Шампањи. Види, види, Амијен? Колико је карта до њега? Rome2Rio каже – 2 евра. Зато што је у истој покрајини, Пикардији, и све је то субвенционисано. Као што можеш од Новог Сада до Врдника или Нештина приградским бусом, или од Митровице до Раче, за мале паре. Овде, сат и 15 минута, за још мање паре. Дивота.
Стигао сам у живи град који је већи од Новог Сада, али има мање становника. Како је то могуће? Видећемо мало касније. Градски бус је 1 евро, суботом бесплатан. Ходам до хостела, који је далеко од центра, али град се и даље доима као центар.
Само што се од петоспратница, зграде претварају у троспратнице па у двоспратнице.
У Амијену, 4км од центра, зграде изгледају исто (куће), само имају мању спратност – један спрат и мансарда, и све су од цигала, углавном.
Нема рушења да се изграде безобличне петоспратнице и да се преопретете паркинзи, путеви, водовод, канализација, струја…
Све се чува, ново се гради ван историјског језгра, тамо где се овакве улице завршавају, на ободу града. И да, тамо имају и солитере, универзитет, клинички центар и све остало.
Није срушен центар да се направи коцкасто Српско народно позориште и Танурџићева палата. Цивилизација. Лепо ти је проћи улицом. А има их на десетине сличних.
Долазим до хостела, који је у „новој згради која личи на стару“, на једном модерном тргу. Сви су љубазни, заједнички простор је бољи од многих станова и кућа. Ако сте некад чули да су Французи арогантни, то је можда неко питао неког Парижанина нешто и добио непристојан одговор. Ово су најпристојнији људи на свету.
ЖИЛ ВЕРН И АМИЈЕН
Одлазим да обиђем град. Све се чини да је центар. Град, прави град, као Суботица. Булевари где људи џогирају. Огромни и широки. Равничарски, бициклистички град. Скоро све делује „старинско“, а онда нешто што ми је изгледало из даљине као нека фабрика, а испоставило се да је црква – у бруталистичком стилу.
Човеку упада у очи да има јако пуно прозора на кућама – скоро цео зид, цела фасада је пуна прозора. То је зато што смо ипак, на северу и зими и у јесен су дани кратки па да се ухвати што више сунчеве светлости. Тиме су се штеделе свеће и петролеј. На југу Европе није било потребе за тиме, јер светлости има у изобиљу, а превише прозора доноси превише топлоте.
Наилазим на „оперолику“ зграду на којој пише – Општински циркус! Па зар није циркус под шатром, па се сели из града у град? Није, Французи имају циркус као позориште или оперу, у чврстој згради. И он је именован по Жилу Верну? Све је овде по Жилу Верну. А видећемо и зашто.
Ето и ње – славног музеја посвећеном најславнијем писцу научне фантастике икада. Игром вишеструких случајности, затекао сам се у Кући Жила Верна у Амијену баш на рођендан Жила Верна. Жилe је посетио Жила, одмах ми пада на памет.
Верн је после Нанта и Париза последњe 34 године живео у Амијену на главном булевару и овде је написао своја најславнија дела.
Музеј је на 4 спрата, представља све фазе његовог живота, а можете видети и како је живео и какав му је био намештај.
Мало разочарење ми је што је некако „обичан“ сав тај ентеријер, буржоаски – можда сам подсвесно мислио да ће кућа бити „уврнута“.- Није.
Таван је преуређен ентеријером његовог брода – Верн је пуно путовао, бродом наравно, авиона није било, иако је он маштао у свему и свачему.
Има и плаката његових представа, књига, филмова.
Ухватим себе да ми „боде очи“ да се књига зове „20.000 миља (лига) под морем“ – ми сада знамо да је највећа дубина мора, Маријански ров, тек нешто више од 10-ак километара. Али, тад се то није знало.
НАЈВЕЋА ГОТИЧКА КАТЕДРАЛА У ФРАНЦУСКОЈ И МАКАРОНСИ
Стижем и до онога што је славно у свакој историји уметности. Катедрала у Амијену је највећа готичка катедрала у Француској, врхунац високе готике. Грађена је само 50 година, што је знак да су мајстори овладали техникама брзе градње, као данас Кинези солитере.
Да све буде још лепше, грађена је у стилу Rayonnant, који се сматра врхунцем високе готике – почели су се користити огромни издужени прозори који су давали пуно светлости. Идеја је била – што више, да се досегне небо, и што више светлости, што је знак Бога.
Катедрала је толико велика да је њен волумен чак двапут већи од Богородичине цркве у Паризу (Нотр-Дам), а висока је 145 метара. Торњеви су неједнаке висине, и означавају јединство мушког и женског принципа – мушки торањ је виши, а женски нижи. То је био обичај у то доба и среће се и у Кракову и Прагу.
Први светски рат је однео велике делове града који су поново саграђени, али ову прелепу кућу у локалном стилу на главном тргу преко пута Катедрале – није.
Покушавам да ухватим и чувени кадар са интернета који укључује Катедралу, и не успевам. Све разгледнице и странице типа Википедија увек приказују кадар Амијена са канала и моста, а заправо све су те слике направљене рано ујутро. Већ у 12ч је контрасветло и ово је максимум што се добије од најславнијег кадра Амијена, са реком Сомом и катедралом. Нема везе, одлазим да пробам слаткише.
Седам у посластичарницу и сувенирницу на гравном тргу, под именом Жан Троње (Jean Trogneux), која се хвали да 6 генерација прави слаткише. Међу њима и макаронсе.
Макаронсе ми познајемо у сасвим другачијем облику, али су “амијенски макаронси” врло славни у Француској – и скроз другачији. Изгледају као пројице, и јако су слатки и укусни.
Иначе, из Амијена је и Емануел Макрон, па одатле и француска шала – Макрон – макарон.
Узимам и један „туил“ да пробам (tuile) – чоколада са наранџом. Сунце сија док седим у башти. Неки Холанђани седају поред и гост узима столицу и помера је тако да види Катедралу док седи. Конобар (власник) дотрчава и каже да не сме преко линије која чини башту, сад је изашао 15цм на улицу и биће казна! Холанђанин се повлачи и смеје се и каже, ух, ови су строжији од нас, као Немци су!
Продају и разне слатке намазе, и аустралијске и новозеландске заставе.
Чекај, зашто ово последње?
ФРАНЦУСКИ ЈЕЗИК, НЕДОСТАТАК АРОГАНЦИЈЕ И ТРАГОВИ ВЕЛИКОГ РАТА
Идеја је била да говорим француски све време, и тако је и кренуло, са неким грешкама и покушавањима да се присетим шта и како (за разлику од француског, за пребацивање на шпански, португалски и италијански треба минијатурно времена), јер причам француски једном годишње просечно.
А онда схватим да ме сви питају одакле сам, и кад кажем “Србија”, насмеше се и задовољни су што сам причао француски, макар и са грешком – супротно од свих мимова на нету.
А онда схватим још нешто – да су овде Енглези толико популарни, заједно са Аустралијанцима, Новозеланђанима и Британцима и Ирцима у целини, зато што су на овом фронту учествовале трупе Британске Империје 1914-1918. и дале невероватне жртве, спречиле пад Париза 1914. (који би био катастрофа) и преокренуле рат 1918.
Стога, нова тактика ми је била “Bonjour! Parlez-Vous anglais?” и даље комуникација на енглеском. Зашто не бити вољен када можеш? Додатно, овде је сећање на Први светски рат јако живо, па знају и ко су били савезници (Србија конкретно).
Свуда у Амијену је добродошлица земљама АНЗАК-а и Британцима јако изражена, као и љубав према Британској Империји, која је спасила Французе у Првом Светском рату, па тако и у овим знацима, заставицама (продају се свуда заставе три главне земље).вде је Велики рат још у живим сећању, па им је било супер што је Србија (одакле сам им говорио да сам) била њихов савезник. Оно што сам им вешто прећутао је да сам ја из краја Србије који није био њихов савезник, а и пореклом сам из краја који је мало био, мало није: прадеда никада није волео да прича о томе, али је започео рат на страни Антанте а завршио га на страни Централних сила.
Тим смешније што српски (Р. Српска) и србијански (Р. Србија) политичари који су или рођени у БиХ, или су им родитељи и дедеови оданде, са мртвим озбиљним изразом лица славе победу Србије у првом светском рату, а преци им имају слике у аустријским униформама или су сахрањени на Церу или Галицији или Сочи. На Церу, не на страни србијанске војске (тако каже Црњански у „Лирици Итаке“ – „србијанска војска“ – тако кажем и ја, јер је „српска“ војска нешто много шире – и црногорска војска у Великом рату је била српска).
Апропо тога, сећам се како је тата причао да је неки његов другар стално у кафани дробио и хвалио се како му је “деда погинуо на Церу као херој”. Онда је једном отишао у меморијал и тражио га на листи и није га нашао. Питао је кустоскињу “Где је мој деда?”. На шта га је ова упитала, “Одакле сте ви, господине?”. “Из Митровице!”. “Онда је сигирно погинуо са оне ДРУГЕ стране!”. Другар се вратио посрамљен и испричао све тати и екипи у кафани. Срећом, имамо Црњанског и Балашевића да нас опет поведу до истине. Поетски.
СЕН-ЛЕ
Амијен (Amiens) називају “Француском Венецијом”, што је мало преамбициозан назив имајући у виду да се баш у околини налазе градови као што су Бриж или Амстердам који много више личе на Амијен. Али, поента је да је леп, стар и испресецан каналима.
Испресецана рукавцима Соме (да, то је она злогласна Сома из Великог рата!), четврт Сен-Ле (Saint-Leu) појавила се у средњем веку. Тада су вода и млинови обезбеђивали неопходну енергију за рад ткача, фарбара, штављача и млинарa.
Сад је то место где су многи кафићи, радњице и ресторани, али и универзитет, па опет, јако много људи овде живи и није све претворено у кулисе.
Питао сам се ко је тај светац коме је посвећена најлепша четврт Амијена, Saint-Leu, и одговор је: Свети Лупус из Троаа. Локални светац из оближње Шампање, јако важан у овом крају.
Познат је по томе што је у 5. веку изашао са целом процесијом и стао пред Атилу Хунског, после чега се овај импресионирао његовим гестом и поштедео град Троа. Након тога је Атила отишао одатле и изгубио Битку код Шалона или Битку на Каталаунским пољима 451. године, па се вратио код Лупуса да му каже да одсад мора ићи с њим у битке, јер је веровао да је Лупус живи светац и да ће га водити у победе.
Лупус је гледао да се извуче од тог задатка, наводно је успео, али су га Римљани оптужили да се сарађивао са Атилом, па се морао повући у пећину и живети остатак живота као бегунац од закона и пустињак.
Често ми, на пропутовањима, кроз главу “прозуји” песма Видеосекса (и Гоблина) која каже “Овде су куће тако ружне”, и да се подсетимо, написали су је Словенци. Али се већ дуго времена односи и на Србију, заправо се много више односи на Србију – посебно после рушења историјских делова Новог Сада (и других градова, сетимо се Куће Лазе Костића у Сомбору или вандализма са Вилом Шмит у Врбасу).
Овде постоје и закони о визуелној хигијени, који кажу да се нове зграде у историјском делу имају градити у сличном (поједностављеном) стилу, али од истих материјала (цигала у овом случају), док у даљим деловима морају бити од истог материјала, али могу обликом бити другачије.
Наравно да се примети, али тек када се обрати пажња, ако се пажња не обрати, подсвесно оне делују “исто” а утисак вам је хармоничан. Старе куће поред канала су мешавина старог и новог стила.
Неке куће нису од цигала, али сам схватио и зашто ове друге јесу – овде је влага велика, и уплесниве се зидови. Дакле, није случајно што је на влажним местима све од цигала, без малтера преко.
Има и фахверка. Кеј Bélu је нешто најромантичније и најсликовитије што сам видео. Happy Hour нуди велико пиво по 5.70 евра, али нећу дочекати да падне мрак, очито.
У Соми – статуа човека. Ко је сад па овај? У боји, није бронзани или камени „једнобојац“. Од дрвета је, и поставио га је Штефан Балкенхол, немачки уметник, посред реке.
Има још један, на зиду, и још једна жена – радови су из 2001.
Ресторани носе имена која почињу са „О“ – „Ô Jardin“ и слично. Питам се да ли то има везе са пикардским језиком? Нема. То је фенси-шменси начин да се напише „Au” или “Aux” из француског.
Одлазим у шетњу поред Соме – у кварт Лез Ортијонаж (Les Hortionnages). Стотине људи шета, џогира, вози бицикл. Недеља је и сунце сија. Сви су напољу.
Стотине канала са својим чамцима. У једном ресторану, у дворишту, смео бих се заклети да сам видео краву која је била на „Паради крава 2007.“ у Новом Саду. Пензионисала се. Спокој.
Одлазим до центра, поново. Свуда кафићи. Звоник одвојен од цркве је симбол града.
Дрвеће се подрезује и везује на начин на који никад нисам видео.
Амијен је трећи град, после Париза и Бовеа, у коме сам видео бесплатне тоалете (можда на другим местима нисам пажљиво гледао). Бесплатни су да град не би смрдео на урин или нешто још горе као Барселона. У Љубљани су их око празника поставили дуж Љубљанице, а у Новом Саду ни кад су концерт на Тргу слободе их нема, па људи иду иза Позоришта и слично.
Одлазим у Музеј Пикардије – као и Кућа Жила Верна, за новинаре је бесплатно.
Импресиван је – имају и Пикаса и велике колекције готичке средњовековне уметности и француске уметности 19. века.
Опет осећај да је град огроман. А само 136.000 становника?
У недавној ФБ преписци, један Суботичанин је гордо напоменуо да је „Суботица била велеград кад су Загреб и Београд били инфериорни, и да су све социјалистичке престонице република и покрајина само набијани људи у солитерчине по периферним насељима.“
А тачно је, то не чини град градом. Бранко Пешић није од Београда направио велеград – само је набио стотине хиљада људи у гета која су експлодирала сиромаштвом, мафијањем и насиљем 90-их, и чије последице видимо и сада. Амијен је град. Град град.
И тако, ходајући назад, према велелепној Железничкој станици где ћу сачекати бус који за 2 евра вози до аеродрома Бове, помислим: толико је тога на свету, волео бих јести све слаткише на свим меридијанима у исто време, купати се на свим плажама, посетити све ове небројене, дивне градове, али нећу имати времена.
А и не могу бити на свим местима у исто време. То може само Бог. Заправо, сваки прави путник помисли да би волео бити Бог – свуда у исто време, све хтети и све видети, како каже Антун Бранко Шимић. Али, можемо само нешто. И зато треба уживати у детаљима и у малим радостима и лепотама овог тренутка.
Некако сам у маглама над пољима Пикардије и уз фасаде и канале Амијена, поново спојио оног дечака-матуранта, и ову особу која сам сада – и осетио радост на Северу.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
