Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević i Jovana Živanović
Dokaz da ovdašnji ljudi nemaju pojma da građanski se ratovi završavaju, isto onako kao što i počinju, jeste zabezeknuće sa kojim su me dočekali kada sam rekao da sam dobio finu boju sunčajući se u Libanu. Libanu? Pa zar tamo nije rat? Nije, još od 1991. Živi vi meni bili. Ne znači da neće opet, nikad ne znaš, Bliski Istok je to. Ali, sada je to savršena zemlja za turizam. Svake vrste.
GRAD NA NAJLEPŠEM MESTU, GRAD NA NAJGOREM MESTU
Neke druge ljude će ime Bejrut podsetiti na američki indie-pop bend – lično njih više volim. Ali, ima poprilično ovih prvih, pa se moramo pozabaviti novijom istorijom na ovom mestu. Građanski rat u Libanu, u kome je Bejrut bio podeljen na dva dela i gotovo potpuno razoren bombama, granatama i izrešetan mecima počeo je 1975. godine i završio se davne 1991, što je upravo ona godinakada je belaj krenuo kod nas.
Dakle, izuzev jedne kratke epizode iz 2006. godine, kada je došlo do sukoba Hezbolaha sa Izraelom, mir ovde vlada već 22 godine. Razloga za paniku nema. Mesta za najlepše asocijacije danas ima napretek. Srećom, za strašne više nema mesta – rat i ruševine stvar su daleke prošlosti.
Blistavi, novi, vibrantni glavni grad Libana digao se kao feniks i pozvao ceo svet u goste. Libancisu izuzetno vešti, uspešni i moćni bankari i trgovci, tako da im nije trebalo previše vremena (pošto su novca imali u velikim količinama) da svoju zemlju dovedu u red, kao i svoj grad, koji je sada neka vrsta “Dubaija sa dušom i istorijom”.
Danas je Bejrut jedno od najvećih svetskih gradilišta, neka vrsta mešavine već pomenutog Dubaija, elitnog i nacifranog aristokratskog Monaka i Rio de Žaneira, po duhu stanovnika, arhitekturi, klimi, pejzažima koji“pucaju” pred očima, i raskoši kojom se iste te oči opijaju.
Velika je i sličnost sa susednim Izraelom, ali je poređenje dve susedne države uvek škakljiva tema koju treba izbegavati. Bilo kako bilo, neprevaziđeni Lonely Planet je 2009. proglasio grad jednim od “Top 10 destinacija i 10 najživljih gradova na svetu”. Iste godine je ništa manje prestižni New York Times proglasio libansku prestonicu “mestom broj 1” između 44 destinacije zaposetiti (Places To Go). Ukoliko mislite da ovakva imena greše, možda vi grešite. Bejrut jeste sve to što oni kažu, i u to smo se uverili.
ISTORIJA
Kažu da svaka civilizacija ima svoj “prozor ka Zapadu” i svoj “prozor ka Istoku”. Recimo, Srbima je prozor ka Zapadu – Vojvodina, a prozor ka istoku, recimo, Sandžak. Rusiji je prozor ka Zapadu Sankt Peterburg, dok je istočni prozor možda Kavkaz, možda Vladivostok… Arapima, toj velikoj i heterogenoj civilizaciji, prozor na Zapad jeste dominantno zapadnjački i hrišćanski Liban, i njegova prestonica Bejrut.
Nije Zapad ono što je zapadno, već je to stanje duha. Apsolutno nije slučajno da se baš ovde, na bajkovitom mestu, gde sunce zalazi direktno u oči na plažama koje gledaju ka zapadu, na mestu gde se najlepša klima prepliće sa pričama iz Biblije, gde se feničanski geni vazda kroz istorijulukavih i lukrativnih trgovaca prepliću sa hrišćanskom i muslimanskom tradicijom, gde se arapski jezik prastanovnika pustinje prepliće sa plažama Sredozemlja, nastane ovako lep grad.
Ali, važi i inverzna tvrdnja: ne samo što je Bejrut “arapski prozor ka Zapadu”: on je i “zapadnjački, evropski prozor ka Istoku”. Iako je 40 procenata Libanaca hrišćanske vere, Libanci su pravi konzervativni i vatreni Mediteranci. Nisu ni blizu liberalnih društava severne Evrope ili Amerike. Apsolutno su nalik “tvrdim Južnjacima”, kao što su obližnji Grci ili Kiprani, kao što su Italijani ili Maltežani.
Ako se Hrvatska reklamira kao “Mediteran kakav je nekad bio”, onda je Bejrut “Evropa kakva je nekad bila”. Ukoliko ste nezadovoljni načinom na koji se razvijaju društva Evrope, onda će vasovaj napad šljaštećeg konzervativizma oduševiti. Zapravo, kao jedinstvo suprotnosti, primećujemo da je način na koji se spajaju tradicija i velelepne čari konzumerizma jedinstven u svetu.
Bejrut je istorijski bogat, veoma stari drevan grad. Ne izgleda tako na prvi pogled. Sve je novo i sređeno njegova arhitektura može podsetiti turistu na Menhetn ili dokove Dubaija ili velegrade Australije ili Brazila.
No, to je pre svega tako zbog dve stvari: velikog bogatstva Libanaca, koji su uvek bili zaljubljeni u novotarije, kao danas Šangajci, recimo, pa nisu čuvali baš sve zgrade od istorijskog značaja, i zbog jednog drugog, prozaičnog razloga, a to je da je mnogo toga bilo srušeno tokom rata.
No, ako pogledamo nekih 3.500 godina unatrag, primetićemo u pismima iz Amarne, u Egiptu, da postoji neki lepi feničanski grad pun bogatih trgovaca i strašno uticajan, i zove se “Biruta”. I ništa se nije tu puno promenilo. Nekada su Feničani bili vešti trgovci i pomorci, i gradili su brojne kolonije po Mediteranu, a jedna od njih bila je i Kartagina. Izvozili su robu u sve krajeve tada poznatog sveta, ali nikada nisu imali svoj stil. U umetnosti je poznato da je vrlo teško pronaći nešto što se može nazvati “feničanskim stilom”, iako postoje i egipatski, i persijskii grčki i rimski. Ali, feničanskog stila nema. A zašto sveovo pričam? Pa oni su bili toliko orijentisani na izvoz, na ukus klijenata, da su pravili sve u stilovima zemlje uvoznika, da su na sebe zaboravili. Slično je i sad.
Feničani su zapravo, sve stilove spojili u jedan, tako da se samo u verskim objektima može videti neki tipičan libanski stil. No, zar nije takav ceo svet, uostalom, kazaće cinici? Prilično će biti u pravu. Taj duh su Libanci zadržali do dana današnjeg: i dalje su vešti bankari, draguljari, trgovci i intelektualci. Ništa manje slavna nije bila istorija ni u rimsko doba. Tada je, neizbežnim rimskim osvajanjima, nastala Colonia Iulia Augusta Felix Birytus, u čijem imenu prepoznajemo da je bila srećna (reč “Felix” znači upravo to). Kasnije dolazi hrišćanstvo, Rim se pretvara u Vizantiju, a onda dolaze Arapi injihova osvajanja u ime islama. Tu se Liban pokazao kao neobično tvrd orah.
Ako je u Egiptu ili Jordanu 10 odsto stanovnika zadržalo veru Hristovu, u Siriji 20 procenata, u Libanu ovaj broj nikada neće padati ispod 40 i to Liban čini najhrišćanskijom arapskom zemljom, iako hrišćana ima skoro svuda među Arapima.
No, Arapima je uspelo jedno: šta god da se govorilo ovde pre njihovih osvajanja, a verovatno su se govorili grčki i feničanski, sve je to zamenjeno arapskim jezikom.
Veliki će deo stanovništva zadržati svoju hrišćansku veru u raznim denominacijama (maroniti, pravoslavci, grkokatolici, rimokatolici, Jermeni), a prisustvo hrišćana samo će pojačati Krstaši i kasnije, Francuzi i ostali Zapadnjaci.
Zemlja nosi veoma snažan francuski pečat, zbog boravka Francuza ovde u dva navrata: prvi put kao Krstaša, a drugi put posle Prvog svetskog rata.
Godine 1918. su ga odvojili od Turske, proglasili ga svojim. Tada počinje „zapadno doba Libana“. Tada su “uvezli” puno uticaja sa strane, pod francuskim mandatnim područjem i uveli francuski jezik kao jezik komunikacije.
Tada je Liban bio država hrišćana u okviru francuskog mandata Sirije, a vremenom se odvojio i postao nezavisna država, što je Sirijcima i dan-danas teška uspomena. No, Francuska je, ipak, za tih nekoliko (kratkih) decenija imala odlučujući uticaj.
I danas se Bejrut naziva “Parizom Istoka”, zbog svog duha i arhitekture, francuskih uticaja u kulturi, i kosmopolitizma. I danas je jedan od dva jezika koji stanovnici grada govore, i koji je zvaničan, upravo francuski.
Liban se pre rata nazivao i “Švajcarskom Bliskog istoka”, zbog bogatstva, banaka i luksuza, kao i zbog bezbednosti, multireligijskog društva i tolerancije.
Danas je tolerancija još tu, ali tu su i rane iz rata, koje se kao neprimetni ožiljci ponekad mogu nazreti. Pa ipak, kraj rata je kraj rata.
Po njegovom završetku grad je podvrgnut snažnoj obnovi, finansijske injekcije “bogatih rođa ka iz inostranstva” su uslovile da se u svim delovima grada, a naročito na obali i duž kejeva, grade bogate i fascinantne zgrade, koje kao da prkose sili teže.
Novac je uvek voleo Feničane i njihove potomke, kao i oni njega. Stoga, nije čudno da su međunarodne finansijske institucije i megakorporacije oduvek volele Bejrut. I ta ljubav se ponovo vidi u bankarskim distriktima, staklenim zgradama i poslovnicama svetskih kompanija, u zgradama gde stanovi sa pogledom na more koštaju po milion dolara.
Džet-set je uvek voleo Bejrut. Noćni život grada je savršen, baš kao u onoj reklami (“Bio sam za vikend u Bejrutu!”). Danas se zloglasna “Zelena linija”, koja je razdvajala hrišćanski, istočni, od muslimanskog, zapadnog Bejruta ne vidi. Kada pitate lokalce gde se protezala, često neznaju da vam kažu. No, ipak, kao i u Bosni, posledice rata su vidljive po stanovništvu: ono je uglavnom locirano na “svojoj strani”.
Kvartovi su prilično verski homogeni, svako voli da živi okružen svojima. No, postoji jedan element koji uvek može da naruši sve ove “etničke čistote”, a to je kapital.
On je neumoljiv, pa se stare, oštećene zgrade kupuju u svim delovima grada, ruše i gradenove, besprekorne; na taj način mešajući stanovništvo i stvarajući ponovo onaj duh po kome je libanska prestonica bila prepoznatljiva.
Najviše se to dešava uz obalu mora, u nekadašnjem muslimanskom Zapadnom Bejrutu, gde bogati hrišćani iz inostranstva kupuju stare kuće, zidaju nebodere sa pogledom na plaže, koje kupuju drugi hrišćani. Eto novog mešanja ljudi po kvartovima i “gentrifikacije”, procesa izazvanog moćnim Novcem.
KAKO DOĆI?
Razvoj low-cost kompanija dao nam je divne tekovine, kao što su, na primer, niskobudžetni prevoznici koji rade samo na „nekim levim“ destinacijama, recimo Pegasus, koji leti od Istanbula po Bliskom Istoku, pa tako i za Bejrut; ili Malev, koji je bio „fina i poštena“ kompanija dok nije prešao u polu-low-cost fazon i počeo da vozi za manje pare od uobičajene pljačke.
Bilo kako bilo, išli preko Istanbula ili Pešte, slećete u Bejrut posle ponoći, što je već posebna priča koja se svodi na: toplotni šok (u bilo koje doba godine tamo je toplije nego kod nas, uglavnom) i činjenicu da se mora otkunjati na aerodromu dok sve ne počne da radi. A počinje, po starom dobrom arapskom običaju, pre zore.
ŠIITI ILI „I LOVE IRAN“
Prvo što ti padne na pamet, na aerodromu, jeste da Bejrut izgleda kao bogata Južna Amerika, i miriše kao bogata Južna Amerika ili Majami, i pun je vlage, i sve je napucano. Ali, ima jedna začkoljica: treba doći od aerodroma do centra, a taj put vodi kroz šiitska predgrađa. Šiiti (muslimani kao oni u Iranu, Iraku ili Azerbejdžanu, recimo), koji su najmalobrojniji, jedna su od 3 verske zajednice koje čine Liban, a gorke podele među ovim zajednicama su ono zbog čega su se tako efektno klali od 1975. do 1991. Ostale dve grupe su muslimani-suniti (kao većina koje znamo) i hrišćani, kojih ima 40%. Sve zajednice su izmućkane u velikim gradovima, mada je svaki grad nekako dominantan po nekoj veri. Bejrut, iako je u centru dominantno hrišćanski i mondenski, u predgrađima je zemlja Trećeg sveta.
Ovde se vidi da je to, ipak, primarno arapska zemlja. Sve se svodi na privatnu inicijativu, taksije, kolektivne taksije, mini buseve, nasrtljive vozače i cenkanje. Ovo je u oštrom kontrastu sa skajlajnom grada koji jeste evropski. No, kako smo mi pokušali da se odbranimo od neviđene drskosti taksista koji su mislili da smo mi neviđeno bogati stranci, morali smo krenuti jednimdelom peške, u svrhu boljeg cenkanja. Lakše je dobiti dobru cenu ukoliko hodate nezainteresovano i cenkate se sa taksistom koji sporo vozi pored vas, nego ukolikostojite nemoćno.
Svi nas gledaju kao da smo pali s Marsa, dok hodamo s rancima na leđima tražeći stanicu gradskog busa. Ali posle shvatamo da to nije zbog našeg zapadnjačkog izgleda, već zbog toga što tamo niko normalan ne hoda. Tamo svi idu taksijem. Bez obzira koliko si jadan i bedan, moraš da ideš taksijem, makar grupnim kombi-taksijem. Pešačenje je sramota.
Šiitska predgrađa su puna automehaničarskih radnji, ljudi sa čudnim pogledima koji te gledaju kao da si negde zalutao i ljudi koji su nekako budni od pola 6 ujutru, a Boga pitaj zašto ustaju po mraku. Kasnije shvatiš da je to muslimanska, arapska tradicija još iz doba pustinje: sve se radi od svitanja do sumraka. Karavani putuju od svitanja do sumraka kroz pustinju, a kad padne noć, stvara se logor i priča se uz vatru i spava. Nema šta tu da se radi noću. Iz nekog čudnog razloga, kad su Arapa došli na obale Mediterana, ostali su u svojoj tradiciji da „noć nije za život“, i ukoliko nisu hrišćani, ništa od ludog mediteranskog noćnog života kojeg ima u turskim letovalištima. Nula. Svuda se vide portreti iranskog predsednika Ahmadinedžada, a siromašna kuća naslagane su jedne na druge. Kažu da ovde ne valja zalaziti u uličice. Neki probali pa ih nema. Svuda su i reklame za Islamski Univerzitet. Iran je ovde najveći prijatelj. Hezbolah je idejni vođa.
OK, uzimamo taksi. Grupni, po ceni za Arape. Prvo jedna lepinja sa susamom. Odlično. Sad hotel. Hostel. Whatever.
MUKE SA SMEŠTAJEM
E, ovo je već šok. Problem jeste u tome što dobrog i jeftinog smeštaja ovde baš i nema. Kažu da ga je bilo pre rata, ali sad je uglavnom sve u rukama vrhunskih hotela. Dobri hotelčići u Hamri (poznate kafe-četvrt) su oko 40 $, ali ruku na srce, malo je to mnogo. Bejrut je, kao i veći deo Libana, zapravo skupa mondenska varijanta.
Ups! Pogrešna procena! Moraćemo da tražimo jeftinoću, a ona dolazi u neverovatnom obliku. Hotel iz Lonely Planeta je prepun. Izgleda kao da je izbio neki rat i da je vojska internirala sto ljudi u dve sobe. Nema soba? Pa šta da radimo? Pa eto, može za 20$ na patosu u hodniku. Neverovatno je što je to njima skroz normalno, a i turisti iz celog sveta se ne bune. Kažu, moglo bi i na krovu, ali sinoć je padala kiša pa od jutros ne može.
Srećom, promenili smo hostel malo kasnije. Našli smo ovo što vidite na slici, ali relativno blizu centra i kod “autobuske stanice” Šarl Helu (Charles Helou), koja je naravno, ispod nekog nadvožnjaka. Lokalci misle da sam Turčin. Jedan počinje na francuskom sa mnom, a drugi ga sa osmehom prekida i kaže, pusti mene, i nastavlja sa mnom na turskom. Ja kažem, hajde da se vratimo na francuski ili engleski, nisam Turčin.
HRIŠĆANI ILI „FRANCE, JE T’AIME“
Hrišćanski kvart Džemejza je delimično savršeno ispolirtan i obnovljen i liči na Francusku, a delimično se sastoji od ruševnih kuća, od kojih neke imaju rupe od granata. Spooky. Svuda su natpisi na Francuskom. Hrišćani mnogo vole francuski jezik i francusku kolonijalnu vlast i to vreme smatraju dobom koje im je dalo slobodu. Muslimani misle drugojačije, avaj.
U centru hrišćanskog grada, ludilo razbacivanja novca: Porsche Boxter, prvi put ga vidim uživo. I to ne jednom! Ako nemaš jako markiranu robu i prebudženi sat i auto, nekako se osećaš siromašno ovde. I čudan si i hrišćanima, koji su, ruku na srce, mnogo bogati.
Oni su neka vrsta „hrišćanskih Jevreja“: svetski poznati bankari, advokati i biznismeni. Muslimani su ih proterali tokom rata, a ovi su po svetu stekli ogromno bogatstvo i vratili se i „kupili Liban“.
Carlos Slim, najbogatiji čovek sveta je Libanac, hrišćanin. Ovo je džet-set, Monte Karlo, samo na Istoku. Teško je provaliti gde je bila „Zelena linija“ između hrišćanskog, Zapadnog, i muslimanskog, Istočnog Bejruta, nema više tragova.
Sve je obnovljeno, i radi se punom parom. Ovo je kao Francuska. Kada progovorim sa jednim lokalcem francuski, on mi odgovara ponosno: „Libane est un pays francophone!“ Liban je jedna frankofona zemlja.
CENTAR
Ono što predstavlja samo srce grada jeste mesto koje je samo slučajno veliki Trg mučenika (Place des Martyrs). Slučajno, zato što je ovde bila velika tržnica, koja je uništena u ratu, a sada će postati poligon za desetine smelih arhitektonskih poduhvata.
Na mnogim ogradama ispisano je “The World is Beiruting Again” i ovo nam govori da treba da se setimo da su posle Drugog svetskog rata svi koji su nešto značili, mondenski ili finansijski, bili ovde, sunčali se na plažama, šopingovali, uživali u mediteranskom noćnom životu gotovo 365 dana godišnje, sidrili svoje jahte, pa čak i organizovali takmičenja za “Mis Evrope” od 1960. do 1964. (takmičenje je ponovljeno 1999. i od 2001. do 2002.).
Liban nikada nije mislio da je unutar Azije. Takmičio se u košarkaškoj zoni Evrope i osvajao evropske medalje, kao danas Kipar ili Izrael, koji su takođe u Aziji, ali je njihov duh u Evropi i – tačka! No, drugi delovi grada su već čudesno obnovljeni: hrišćanski i liberalni kvartovi Ašrafije (Achrafiyeh) i Džemejza (Gemmayzeh) sa svojim restoranima, kafeima, umetničkim ateljeima i noćnim životom, i “ušminkani” Mar Marun (Mar Maroun), koji kao da je “sišao” sa najskuplje razglednice Pariza iz 1888. godine. Videti Porsche Boxter nije nikakvo čudo.
Sa druge strane “Zelene linije”, obnova je još impresivnija, a najikoničniji kadar koji se može uhvatiti u Bejrutu, i koji svi preporučuju da se i uhvati, jeste legendarni prizor sive maronitske crkve Svetog Đorđa (Église de Saint-Georges) i oker žute džamije Mohameda al-Amina (Mosquée Mohammad al-Amine).
Da napravi ovakvu sliku, to je izazov kome ne može odoleti nijedan turista koji drži do foto-uspomena.
A ove dve građevne simbolizuju dve oprečne vizije sveta u verovanju u istog, jednog jedinog boga, i vizuelno su neverovatno različite: džamija je obla, živih boja, sa mozaicima na zidovima, sa visokim minaretima u otomanskom stilu, dok je Sveti Đorđe neoklasičan, građen sa namerom da podseća na Baziliku Santa Marija Mađore u Rimu.
Crkva je siva, stroga i datira iz 1894, a bila je teško oštećena u ratu. To je danas nemoguće primetiti, jer je veoma brižljivo obnovljena i fasada više nema ožiljke od gelera.
No, unutrašnjost je posebno zanimljiva, budući da enterijer sadrži fantastičnu sliku Ežena Delakroe – svetog Đorđa, koji je i zaštitnik Bejruta. I crkva nije tako davno obnovljena: maronitski (Maroniti priznaju papu, uzgred rečeno) patrijarh Nasralah Butros Sfeir je svečano otvorio obnovljenu crkvu u proleće 2000. godine.
Na tom mestu otpočinje onaj “fensi” Bejrut – Cente Ville, lepi i uglađeni, i to ne onaj rezidencijalni koji smo mogli videti i pre, već onaj sa besprekornim ulicama, bogat stvom, sjajnim fasadama i radnjicama koje odražavaju luksuz i optimizam obnove. Tamo gde je bio bejrutski suk, sada je tržni centar, u oker kamenu. U centru grada se osećate kao siromah ako nemate brendiranu odeću, ako vas ne čeka jaguar iza ugla i ako nemate najskuplji sat i mobilni telefon.
Centralna ulica grada je Ulica Marad (Rue Maarad), i tu je onaj duh “Pariza Bliskog istoka” sa skupim restoranima, uniformisanim konobarima, ljubaznošću i impozantnim fasadama od žućkastog kamena. No, kopka nas da znamo kako je sve to izgledalo pre, u vreme rata.
Kako je sada sve toliko savršeno? Postoje knjižare gde se mogu videti razglednice i knjige sa ratnim fotografijama. Zaista, neverovatna je dubina ljudske gluposti: nekada je na ovoj ulici rasla trava, pa čak i drveće iz pločnika, a prozori su bili tek rupe, dok su zidovi bili rupe sa ciglama, toliko su bili izrešetani.
Čudan osećaj da ste negde u Španiji ili Italiji, a ipak niste.
Centralni trg koji zaista postoji (za razliku od Trga mučenika koji je gradilišna livada) je Zvezdasti trg (Place d’Étoile), sa imenom koje je identično imenu trga u Parizu, sa svojom elegantnom art-deko arhitekturom.
Na Zvezdastom trgu nalazi se sat-kula, a sat za nju je, predvidivo, marke Rolex.
Preko puta je dvojni simbol grada: bela zgrada Generalija (Edifice de Generali): njihov lavić je em simbol neuništivosti grada (nije bio uništen u ratu), em je osiguravanje omiljeni biznis Bejrućana.
Obližnja pravoslavna crkva je takođe po svećena Svetom Đorđu, a zanimljivo je da je originalno bila maronitska. Da bi se u nju ušlo, mora se sići stepenicama, a građena je u doba Krstaša.
No, kada se dođe do crkvice, iznenada se ukazuje sjajan vidik, na iskopine antičkog Bejruta – Rimska kupatila, otkrivena tek 1969. i ulica Kardo Rue de Cardo), a ovo je i znak da je Bejrut već 35 vekova svetska metropola.
Zanimljiva je i obližnja džamija Al-Omari (Mosquée Al-Omari), za koju smo pomislili na prvi pogled da je crkva: i zaista, liči na gotičku ili romaničku crkvu, ali to je i bila prilikom nastanka! Sagradili su je Krstaši iz redova Vitezova Jovanovaca, ali kasnije je postala džamija.
Mesto za premijera Libana, poznato kao Veliki Seraj (Grand Sérail), upotpunjuje ovu sliku, ali ipak, državna velelepna građevina iz 1953. kao svaka državna velelepna građevina iz bilo koje godine. Svaka? Možda ipak ne.
Gradska kuća (Hôtel de ville Beyrouth) iz 1934. ipak je francusko “čedo”.
Centre Ville jeste magičan deo grada koji podseća na doba u kome su hrišćani bili srećni pod vlašću hrišćana, i uživali u Evropi van Evrope.
HAMRA, CORNICHE & LA PLAGE
U nedavnim epizodama serije “Homeland”, prikazan je jedan od junaka koji se kreće ulicama Hamre, u Bejrutu, a Hamra liči na Bagdad pod opsadom. Jeste da su blokade puteva i vojne patrole česte u Bejrutu, ali to je šljašteći i bezbedan grad, ni nalik na onaj iz 1982, recimo.
Kroz lepe ulice, moderne bulevare, ali pre svega stambene, stiže se do Hamre, i ovde se susrećemo samestom koje je centar šopinga, noćnog života, vibrantnosti. Ovo je kvart u kome se elitni butici smenjuju sa malim radnjama, kafeima i hotelima, a univerziteti sa diskotekama.
Najdramatičnije je u četvrtima pored mora: Ras Bejrut (Ras-Beyrouth) je “udarac u glavu” za posetioca naviknutog na šarm arapskih građevina i francuske kolonijalne arhitekture: ovde se Bejrut redefiniše na način Kuvajta ili Dubaija.
Ovako će grad izgledati posle potpune obnove: fakulteti, velelepni soliteri, hoteli: kao gomila dragulja savremene arhitekture koja tvori jednu harmoničnu celinu.
Dobro, nema Bejruta bez plaže. Tražimo kej, more, i dve stene zvane „Golubije”, simbol grada. Nalazimo ih na pomenutom Kornišu, velelepnom keju sa palmama i neboderima.
Korniš, njihov kej, je neverovatna bliskoistična varijanta Rija: palme i soliteri, njih stotine.
Kao Dubai, ali sa dušom, kao što rekoh. Hrišćani iz celog sveta ovde grade solitere i bave se nekretninama. Nije ni čudo, savršen je pogled.
Stvar je prestiža sagraditi neboder ovde, kupiti stan u njemu. Mnogi ovde i ne žive, već u Sao Paulu ili New Yorku.
Libanci su neka vrsta “hrišćanskih Jevreja”: bave se istim poslovima (bankarstvo, medicina, pravo, nakit), ali su imali više uspeha jer su bili prihvaćeniji, zbog svoje vere. Svejedno, Korniš izgleda impresivno.
Pokušavamo da nađemo plažu, i nude nam “Beach Club” u kome je ulaz 10 €, da biste se kupali na bazenu i betonskoj plaži. Molim?
Ne, hvala. Izgleda kao da je to stvar prestiža, biti viđen. Biti član. Izvin’te, “nismo odavle” i nije nam prestiž!
Plaže po imenu Beli Pesak, ili Ramlet al-Bajda se sećam iz nekih džet-set filmova sa Peterom Sellersom, iz 60-ih.
Možda je i Bond bio ovde. Ne bi me čudilo.
Kopakabana? Liči. Kupanje je moguće skoro 365 dana u godini.
Noću, hiljade ljudi na Kornišu: hrišćani džogiraju sa gelom u kosi, hrišćanke u skupoj opremi “skidaju kile”, brkati muslimani sa gabaritnim ženama u mantilima sede na klupama sa decom i duvaju nargile i piju kafu i čaj. Restorani i diskoteke trešte pored mora.
Klupe na sebi imaju “gaudijevske” mozaike i – šahovske table! Gde god pogledaš – bleštavi soliter. I stotine se grade, na mestima gde su livade.
Pomenuta reklama na panou: “The World Is Beiruting Again”: upoređuje “zlatne godine”, 50-e i 60-e, sa sadašnjim građevinskim i turističkim bumom.
Hoći li prepoznati grad kada dođem, za… 2 godine? Verovatno ne, ali želim da dođem! Toliko optimizma! Toliko, toliko potisnute želje za životom je izbilo na površinu! Evropa mi se čini stara i umorna.
Noću se zabava na keju vrši „u dve kolone“: hrišćani idu u kafiće i restorane, sa skupocenim naočarima i gelom u kosi, devojke džogiraju i slušaju iPod. Jedan napucani lik sa belom raskopčanom košuljom dobacuje Jovani poljubac i viče „Habibi, dođi da pijemo viski!“. Bar tako ja mislim. Jovana mi skreće pažnju da je on to dobacio meni, a ne njoj. Bejrut, šta reći.
Muslimani, uglavnom debeli i brkati (simbol muževnosti, ne daj Bože da kažeš nekom da je vitak ili da bi lepše izgledao bez brkova!), sede sa mnogobrojnom porodicom na keju, piju lokalne „fante“, duvaju nargile sa zabrađenim ženama i gledaju u pučinu. svakom njegova zabava. Hrišćanima cuganje viskija, muslimanima čaj i nargila i meditacija.
EPILOG
Opet aerodrom. „Zar ti se ne čini da ova boja koju sam dobio sunčajući se… izgleda nekako… crvenkasto?” pitao sam Jovanu posle povratka sa plaže u Bejrutu. „Istina je, nekako si… bronzano pocrneo.”. Impresioniran novodobijenom crvenosmeđom bojom, doputovao sam kući, našao članak o Feničanima, prastanovnicima Libana, i otkrio da su dobili ime „Feniki” („Crveni ljudi”) od Grka. Sve je jasno. Fenikija je Zemlja crvenih ljudi, a ja sam sada bio jedan od Crvenih ljudi. Divno.
Bejrut je grad koji ima toliko potisnute energije koja kulja iz svake pore. Ta energija vas uvlači u sebe, opija, isto kao i sunce Levanta, isto kao i miris mora i šum palmi, sjaj Rolexa i Poršea spojeno sa zabrađenim muslimankama i pekarama u udžericama. Ovde su venčane nespojive stvari i čine grad beskonačno šarmantnim.
Ali, ovaj grad je kao feniks, i ne da se. On postaje ponovo “Pariz Bliskog istoka”, i “Dubai za one koji imaju više ukusa”. Tako su mi ga opisali oni pre mene, ja ostavljam taj opis onima koji će doći posle mene u jedan od najlepših gradova Mediterana. Najspektakularnijih, sigurno.
Svako će na svoj način doživeti Bejrut. Ja glasam da je Bejrut napucana prestonica mitske zemlje iz antičkih priča i biblijskih legendi u kojoj se divno pocrni. Pardon, postane bronzanocrven.
Текстови који су послужили за компилацију овог текста оригинално су објављени почетком 2011. године у магазинима CKM & Intelligent Life, издање Color Press Group, као и магазину Travel Magazine, издање Duke & Peterson, током 2013. године. Сва права задржана.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
