Текст и фотографије: Жикица Милошевић
Појава нискобуџетних превозника допринела је да упознајемо градове које иначе не бисмо, па тако и Бергамо, који сам први пут упознао 2010, па онда 2012. и сада трећи пут.
То је штета, јер су многи градови веома туристички, као овај град у Ломбардији из кога нам је стигла једна светски позната посластица – страћатела (stracciatella, укус сладоледа).
Има још добре хране, као што је пица бергамаска (pizza bergamasca), углавном се мери на граме и сече како муштерија воли – и има дебље тесто; па казончели (casoncelli), некакви пељмени са путером, па полента са путером и слично – све са путером, свињетином и тако то.
Нетипично за оно како ми доживљавамо Италију (маслиново уље и остале ствари типичне за Медитеран). Нека врста “Војводине у Италији”.
Свима бих препоручио да, ако већ лете до тамо WizzAirom – будући да је «свеже уведена ова линија» из Београда, проведу преподне у граду, а да не иду одмах за Милано. Имамо и мотивацију за то: Доњи град је сладак, али је Горњи град права посластица.
ЛАНГОБАРДИ И ЛАНГОБАРДИЈА
Ево и мало историје – иначе се овај део данашње Италије није ни звао тако до доласка германског племана званог Лангобарди, дакле до Сеобе народа. Они су живели на подручју између данашњих Хамбурга и Берлина у давна времена, а онда су решили да се, због интерне борбе са другим германским племенима и са Хунима, помакну ка југу, и после пар епизода по Европи, укључујући и кратак боравак у Панонији, решили су да се скрасе у Цисалпинској Галији, коју су већ насељавали романизовани Келти, који су већ умислили да су прави правцати Римљани.
Добили су име „Дугобради“ (ланг –дугачак, бард- брада) јер никада нису бријали браде већ су их само секли ножем на одређену дужину кад постану непрактичне за носити. Ово све тврди Исидор Севиљски, па немамо разлога да сумњамо, јер је Исидор познат по тачним забелешкама.
И тако, Лангобарди се населише на подручје данашњих Милана (Медиоланум), Бреше (Бриксија) и малог насеља на брду које ће назвати „Кућа на брду“ или Bergheim (Berg – брег, брдо; Heim – кућа, дом). Ово звучи као немачки „Бергхајм“ што је и тачно. Ако не гледамо италијански, већ ломбардски језик, настао мешањем германског лангобардског језика и латинског, онда се име града изговара као „Бергем“ (Bèrghem), што је сличније оригиналу.
Лангобарди временом постају познати као Ломбарди, а Лангобардија постаје Ломбардија, па је као такву и знамо данас – као поноситу регију Италије коју јужњаци сматрају… хм, „и даље германском“.
Ломбардски језик је и даље пун умлаута, односно самогласника Ü, Ö и сличних, па се дух старих Германа види у тој равни. Занимљиво је следеће – њихов углед је увек био споран. У руском језику и језицима бившег СССР, па и летонском, реч „ломбард“ значи залагаоница – јер су се после Крсташких ратова ови вратили кући намлаћени парама, али – парама „заробљеним у предметима“ – покрали су злата и драгуља, реликвија и одежди, али кеша нигде. И онда су мудри трговци из Ломбардије понудили откуп драгоцености за оне којима је кеш хитно нужан, по некој мањој цени, и тако су настале залагаонице, које су касније еволуирале у праве банке.
Још једна ствар је да је име „Ломбардо“ у Буенос Аиресу еволуирало у „Лунфардо“ – што је име сленга из Буенос Аиреса и околине, врло често и испочетка кориштеног од стране кримоса и осталих лица одраније познатих органима гоњења. Ово је слично кокнијевском римованом сленгу или нашем шатровачком, а добило је име по – ни мање ни више – него томе што су досељеници Ломбарди („Лунфарди“) били најчешће – с оне стране закона и први су га смислили.
Када све ово знамо – идемо са аеродрома у Бергамо. Похлепни Германи, и људи безакоња? Не обећава. Ломбардија производи четвртину италијанског БДП-а сама? Обећава!
ДОЊИ ГРАД
Па добро, то је као да идете у Копенхаген и да очекујете да нађете Викинге, кад оно љубазни насмејани Данци. Ствари се мењају па су тако и Ломбарђани, нагумани пара и ослобођени фукаре коју су послали преко мора, направили дивну земљу.
Аутобус од аеродрома Орио ал Серио иде брзо и често, за пар евра, а аеродром се однедавно зове „Каравађо“ (Il Caravaggio, са све одређеним чланом) што је баш лепо име али човек је био из Милана. Занимљиво је да је то трећи најпрометнији аеродром у Италији! Ко би рекао.
Но, ето нас на главном тргу, спремни да истражимо оно што се назива Доњим градом (Città Bassa). Срео сам, узгред, две девојке у бусу за центар са аеродрома и некако сам, бунован од неспавања, смислио опис за Бергамо „То вам је као Нови Сад и Петроварадин, само што је један град и није одвојен реком. Али у бити – то су два града, Горњи и Доњи.“ Некад су прве мисли које наиђу у неиспавану главу и најбоље.
Цео Доњи град је „нов“ – настао је почетком 19. века, али тим пре личи на градове код нас, јер су и Нови Сад и Суботица и сви остали градови које сматрамо „лепима“ настали (у садашњој форми) некако у то време, од 17. до почетка 20. века.
Ту су уобичајене зграде типа Градске куће, Префектуре, цркве из тоба италијанског уједињења, велелепне „порте“ у римском стилу, кафеи и ресторани и томе слично.
Наравно, да не заборавимо и оно што није било завршено на време па се тога дохватио Мусолини и на крају додао дозу фашизма и злокобног националног поноса, и сада то тако стоји све смућкано, и на крају, ти опростиш Италијанима све, јер је лепо.
Бергамо има за љубитеље фудбала лепу конотацију јер одатле је Аталанта, клуб са дресовима на плаво-црне штрафте који редовито игра у Лиги шампиона, али за све нас има и злокобну конотацију, јер је то био град одакле је у Европи букнула епидемија, касније пандемија коронавируса, која је зауставила свет. Град је најтеже страдао, завијен је у црно, људи су умирали као муве. Не поновило се.
У центру, споменик са мртвим човеком који виси наглавачке а за њим жали жена, подсећа нас на ужасе рата. У овом случају, Другог Светског. Оближњи Торањ палих (тако воле да кажу, „пали“, за изгинуле због безумља политичара и националшовиниста) сећа нас на зло Првог Светског, или Великог рата.
Занимљиве су ми бројне модерне статуе у јавном простору. Италијани су већ прошли кроз римску уметност, ренесансу, неокласицизам, па кроз фашизам и сада им је кул да буду и модерни.
Нама, на Балкану, оптерећенима „споменичким ненаслеђем“, важно је да дижемо на сваком кораку реалистичке скулптуре историјским личностима.
Тако и разликујете зрело, доказано друштво, и незрело и недоказано.
ГОРЊИ ГРАД
До Горњег града (Città Alta) можете доћи на више начина – пешке, или пак, успињачом. Једне године сам ишао пешке, друге успињачом (фуникулером), а треће градским аутобусом скоро до врха, па онда пешке.
Све је одлично. Пробајте и једно и друго.
У Горњем граду главна је средњовековна Цитадела, и она је рпва ствар на коју налетите. Њу је изградила племићка фамилија Висконти из Милана у 14. веку.
Увек има туриста, јер Италијани рестаурирају сваки камен своје историје, па је зато и њихова земља “Il Belpaese” – “Лепа земља”, како јој је надимак.
Бергамо личи на Швајцарску, пада ми на памет мисао која ме прогони. И заиста, после проверавам градове јужне Швајцарске, као што је Лугано, и буквално изгледају као пресликани.
Брдо, мешавина италијанске и германске културе на келтским темељима, тмурно небо и страх да те не стрефи киша.
Капела Колеони (La Cappella Colleoni) је, успркос свом дивном изгледу – гробница!
То је ренесансна погребна капела изграђена 1476. године по налогу Бартоломеа Колеонија као његов маузолеј.
Забавно је да је грб породице Колеони у употреби од најмање 1123. године и на њему су приказана – три пара тестиса.
То је зато што је Гизалберто 1123. усвојио ту реч као презиме целе фамилије, која је била лангобардског порекла. Хтео је ваљда да каже да су храбри и да “имају му*а”.
У том смислу је занимљиво да је у Средњем веку канда витез и племић имао презиме Мудић, а не као Смрда Мудић из “Посетилаца”, да то буде онај слуга из нижих сталежа.
У лођи, једна девојка има “музички наступ”. Италија је хармонија. Што си тужан кад постоји Италија одмах поред нас? То често питам људе. Маните се алкохола. Италија.
Ту је и базилика Santa Maria Maggiore, одмах поред, из 12 века и мало је истовремено и gloomy и cheerful, како ми је једна канадска туристкиња пренела своје импресије. Заправо, по њој је и цео Бергамо такав.
У базилици је и гроб Гаетана Доницетија, једног од најпознатијих локалаца. Седамо у кафић „Тасо“ који је добио име, можда по Торквату Тасу? Можда, али човек није био одавде, већ са југа.
Ко је онда још славан одавде? Мени лично, најмилији је Пјетро Локатели, барокни композитор и виолиниста, јер шта има лепше него у депресивном свету пустити себи мало барокног „цвећа“ из звучника. 35 година живимо у паклу, мало раја путем музике неће шкодити.
Другарица Гоца, историчарка уметности, ме подсећа да је Бергамо важан и за српску уметност – у Бергаму је Милена (Павловић) Барили 1916. полагала испите из 1. разреда основне школе. Ту је боравила и 1938. године – у театру у Бергаму одржана је премијера опере Медуза, коју је компоновао њен отац Бруно Барили. Оперу је извео оркестар Скале из Милана. Није лоше.
Бергамо делује «живо». Није кулиса за туристе. Нису све радње направљене да се купују сувенири и слично. Има нормалних радњи за нормалне грађане – месница, сирарница, винарија, сластичарнице на сваком ћошку.
Овде долазимо до тога да je ово гастрономски рај. Али, који у Италији није? Но, одавде су мало „јача“ јела – слађа и маснија. Једно од њих је и већ поменути укус сладоледа страћатела. Рецепт за страћателу изумео је 1961. године у Бергаму угоститељ Енрико Панатони који је био пореклом из Алтопашоа у Тоскани, а емигрирао је у Ломбардију 1940-их са супругом Оријаном. У Бергаму је преузео кафић под називом „Ла Маријана“ близу капије Сант’Алесандро, у Горњем граду. Шта рећи а не пробати. Немам бољи опис.
Ту је и пица бергамаска, коју смо исто тако спомињали – мало дебљег теста са разним надевима, који делују тако да би сад сео и појео 5 различитих.
Људи се скупљају само да гледају како жена која ради сецка и мери пице. Купују се на килограме, за разлику од Напуља где се купују на метре. Тежина наспрам дужине.
Улазим да купим разгледнице. Једна лепа Италијанка од преко 40-50 година ме насмејана послужује. Пада ми на памет да Италијанке јако лепо и природно старе – имају и боре, али су насмејане, витке, живих очију, као девојчице. Код нас се често „одају чарима“ пластичне хирургије па изгледају језиво или гротескно (хајде, мање лоша реч), или се „одају чарима прекомерне исхране“. Или чарима депресије.
Са њом неки њен познаник прича бергамашки, дијалект ломбардског, а она му одговара на италијанском. Смеју се. Први пут чујем легендарни бергамашки – о њима се причају вицеви у Милану, да говоре Х уместо С и Ш. И човек стварно тако говори.
Ходамо уличицама узбрдо и низбрдо. Дрвећа нема, само камење и високи зидови које не можеш ухватити у кадар као човек. Тргови са туристима.
У једној радњи, крајем 2010. видео сам (папирница и књижара је у питању) – поносно се продаје календар Мусолинија за 2011. годину. Сигурно није место ни време да зазвиждућем Bandiera Rossa.
И онда, ниодакле, киша. Као застор. Бергамо је заправо, на том месту на коме стојимо, почетак Бергамских Алпа. Баш почињу у Горњем граду. Сада се само можеш сакрити у кафић или пажњиво спуштати са кишобраном «низ мокре улице» што би рекли Цукић и Штулић, пазећи да не љоснеш.
Ако ћете за Милано – на железничку станицу. Ако ћете кући, на Орио. Али онај Орио од пре 13 и 15 година личио је на неку мало већу аутобуску станицу у Србији. Овај данас је већ озбиљан.
Спавање на поду ако нема ко да вас довезе да кренете у пола 9 кући, заједно са хиљадама људи, сигуран сам. Или, као први пут, ако вас довезу, одете на кафу са девојком, с којом не можете да се опростите, па вам први пут у животу изговоре име на разгласу да брзо уђете у авион. Док смо улазили, бесна и шармантна и некако мајчински нежна жена која је радила на гејту драла се на нас речима: «Можда је аеродром мали, и личи на аутобуску станицу и мислите да ћете стићи очас посла…. Ma questo non è un autobus!!“
Са ценама блиским аутобускима, то често и заборавите. Али, ако идете за Бергамо, немојте га заобићи. Макар због пице, колачића „са лицима“ и сладоледа званог страћатела.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
