Текст и фотографије: Жикица Милошевић
Тајланд је некако постао синоним за грех, Бангкок је синоним за погрешне одлуке и чудне ствари, weirdo стање ума, Индокина је синоним за авантуру. Прва посета Тајланду била је кратка и… фенси. Но, довољно да се загребе, за први поглед.
„Река Меконг може да вам поједе ноге за месец дана. Зато мењајте чарапе! Немојте да буду мокре!“ рекао је Поручник Дан у Форесту Гампу својевремено. Мислио је на Вијетнам и на влагу која изједа стопала очас посла. После једне кише у Бангкоку када су ми патике остале натопљене цео дан у шетњи, ноге су ми биле поједене две недеље после тога. Поприлично. И то само од једне кише, без Меконга. Индокина опасно и подмукло може да ти се учини питомом и пријатељском, а да те нема за минут. Добродошли на Тајланд. Крећемо из мирног дела.
ЧА-АМ
Ча-Ам је месташце које је као из снова, успавано и са бунгаловима поред мора. Чудне поплаве свуда на путу. Шта ли се десило? „Прошао је тајфун Хаијан, онај што је похарао Филипине“, кажу нам Тајланђани. Нема везе, одосмо на вечеру поред реке. Мачке нам се врзмају између ногу и јако су мршаве, као и само Тајланђани. Шта ти чини једење рибе сваки дан. Али имају они овде и свињокољ. Једу будисти (Тајланђани су будисти) све живо: и свињетину и говедину.
Свуда у околини неко нешто не једе, хундуисти не једу свете краве, муслимани не једу свиње, а источна Азија једе „све што се креће: плива, лети или хода“. То ће касније укључити и инсекте али о том потом. Kупујемо у локалном минимаркету „7 Елевен“ којих има као печурака после кише.
А необично је тихо и мирно, и улице су заправо просеци између неке полуџунгле. А у тим просецима има свега: ресторана, кућа, продавница. Само што изгледа као да ће за 24ч зарасти и поново постати шума. Тропи. Немамо појма шта пише на чему, па се купује шта стигне: чипс са укусом морске траве (испоставиће се да није тако скандалозан), пиво од пиринча (испоставиће се да јесте скандалозно), пиво од јечма и хмеља (испоставиће се да је одлично).
Журка поред базена. „Немојте да се купате у мору, мутно је и тајфун је однео плажу!“, кажу они. Није него. Kупамо се одмах како је чувар отишао. Плаже јесте од муља, гацамо. Вода је претопла. У даљини севају муње и виде се Филипини. Не виде се, далеко је, али тамо су. Kупамо се 10 минута и аутоматски се и мени и мом другари на устима појави иста реченица: е ово је као кад си са неком рибом 10 минута па можеш да је убележиш у нотес, иако је крајње неславно.
Супер, још једно море у коме смо се купали! Kоје је ово море, узгред? Немам појма, видећемо сутра. Видели бисмо сутра да тајфун није однео и интернет.
ОK, то је Тајландски залив, део Тихог океана. Оверили смо океан, мало ли је! Ту је и Мич Бјукенон спасавао цице у истом океану, ал мало даље.
Пиво од пиринча је посебно грозно, изгледа као да пијеш неко најгоре бело вино које је могуће попити, и то у флаши од 6 дл. Љубазно сам понудио све другаре да пробају и сами се увере колики сам херој што ћу га попити. Платио сам те, попићу те, ђубре једно!
После тога, можеш да нанесеш љиге од пужа на лице, то је сада хит тамо, има у кесици ко мајонез да се купи. Маскара.
У својој соби нашао сам једног гекона и назвао пригодно Гордон Геко. У мом купатилу из сливника је, згрожена сапуном, изашла мала водена змија и у грчу се патила док сам се туширао. Тропски крај, хотел са 4 звездице, 100 евра ноћ. Врелина да не можеш да дишеш.
Ујутро видимо да је тајфун изломио палме, однео песак, оставио стење, нанео грање. 3 дана раније и однео би и нас. Шта ти је тајминг. Kад ми је бивша објашњавала „да нам није био тајминг“, ја сам био бесан због објашњења, а сад кад сам опет „промашио тајминг“, сад сам срећан.
Одлазимо на вечеру поред реке, а наше фенси пријатељице су “скандализоване” опуштеном атмосфером: око ногу се врзмају мачке, ништа 5 звездица и сличне форе. Нама је смешно и задиркујемо их. Када се вратимо у хотел, идемо, по обичају, између бамбусових шума које су са обе стране пута који је као некаква стазица у бесконачном зеленилу које једва чека да прогута трагове људске делатности. И то је помало застрашујуће – питома природа која је толико јача од тебе.
КАО-ВАНГ
Одлазак у Kао-Ванг, град где је краљевска палата на врху брда са гомилом супер будистичких храмова. Буда покрај пута је нормална ствар. Мајмуни су нормална ствар. Молим?
Да, они исти као у „Мамурлуку у Бангкоку“, као онај што дилује дрогу. Мајмуни су свети овде и увек су сакупљају поред храмова. Мажњавају све што није закуцано за патос, па се не смеш усудити да нешто једеш или пијеш, а фотоапарат држиш чврсто.
Сви смо опрезни, а мајмуни нас гледају са отвореним презиром што нико ништа не једе да му отму. Супер искуство. Kупујем тамне наочаре, 20 бата. 55 динара. Пиво је синоћ било 100 бата. Чудан однос робе и новца. Добро, трајале су мало дуже од пива.
Доле нас дочекује ватромет реклама и Буде на сваком кораку, шаренило типично за Азију.
Пхра Након Kири, што је право име комплекса, значи „свето градско брдо“, али мештани га боље знају као Kао Ванг, што значи „брдо са палатом“. Парк се састоји од три групе зграда на три врха брда од 95 метара.
На западном врху налази се палата са суседним објектима. На средњем или централном врху налази се велики чеди под називом Пхра Тат Чом Пхет.
На источном врху налази се Ват Пхра Kео, краљевски храм, изграђен слично Ват Пхра Kео у Бангкоку. Читав комплекс је изграђен као летња палата од стране краља Монгкута, а изградња је завршена 1860. године. Толико о информисању пре пењања.
А онда креће пењање уз брдо, кроз спарину која се лепи за кожу као продужени јулски дан на Балкану. Само што овде, уместо мириса мора или роштиља, осећаш тамјан и звук малих звончића који се сударају на поветарцу.
Горе, на самом врху, отвара се онај чувени пејзаж — бела палата која изгледа као да је телепортована из неког алтернативног универзума где су Сијам и Аустро-Угарска решили да заједно праве летњи дворац.
Спој је невероватан, као да се Беч и Бангкок поздрављају преко облака.
Унутра — храмови, ступе стубови, споменици, све у неком ненаметљивом, али врло присутном блиставилу.
Туристи шапућу, локалци пролазе са осмехом, а све време осећаш да си на месту које има дугачак, краљевски педигре.
Палата је некада била летња резиденција краља Монгкута — да, оног из “Краљ и ја”. Kад знаш ту ситницу, све добије филмску ноту. Очекујеш да иза неког угла излети дворска свита и започне мјузикл.
Kао-Ванг је заправо, како рекосмо, комплекс од три брда, повезаних вијугавим стазама које изгледају као да су их цртали будистички архитекти са смислом за хумор: таман када мислиш да си стигао, отвори се још један ниво, још једна тераса, још један поглед који вреди сваког знојног корака.
И сваки пут — мајмун. Некад само седе, као пензионисана мафија у паркићу, некад јуре низ степенице као да касне на посао. Ј
едан ми је пришао толико близу да сам помислио да ће да ми тражи пасош. Није — само ме проценио и отишао даље, вероватно разочаран непостојањем хране.
Са презиром на лицу које “непријатно личи на наше”, како је рекла ономад краљица Викторија.
А изнад свега — тишина. Она посебна тишина југоисточне Азије која не значи одсуство звука, већ склад свега што чујеш: бубњева из далеког храма, птица које праве кратке графите звуком по крошњама, и ветра који носи сочну мешавину топлоте и историје.
Kао-Ванг је један од оних комплекса где схватиш колико је Азија мајстор за дуалитете: грандиозно, а скромно; огромно, а ненаметљиво; свето, а свакодневно.
Све се меша и укршта као на пијаци у Пхетчабурију, где после можеш да поједеш најлуђи манго стики рајс, да опереш утиске и заборавиш колико си пута избегао мајмунски напад.
Спуштање назад је као повратак на Земљу. Са висине историје, краљевских палата и златних кровова, силазиш међу штандове, скутер-моторчиће и преподневни хаос.
На једној тезги продају исте оне наочаре као моје, али за 15 бата. Наравно. Тајланд те увек подсети да је живот игра у којој се увек можеш понегде зезнути — срећом, за ситне паре.
Али у Kао-Вангу, све и да си преварен, опљачкан од стране мајмуна и прегрејан на сунцу, осећаш да си добио нешто веће: малу порцију тајландске магије која те држи и кад си далеко, негде у авиону или код куће, и причаш свима да “није нормално колико је добро тамо горе”.
Захваљујемо се НТО Тајланда на овом путовању
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
