Tekst: Žikica Milošević
Sećate se presmešnih najava za albume narodnjaka s početka 90-ih: „Novi album XX: 9 pesama – 9 hitova!“. E, upravo to se desilo bendu Duran Duran 1982. godine, na albumu „Rio“. I ne samo to: ovaj album je jedan od najznačajnijih albuma svetske istorije muzike, koji je učvrstio položaj novoformiranog MTV-ja (danas nažalost pokojnog), doneo spotove u svakodnevnicu, pokrenuo Drugu britansku pop-invaziju postavio novi romantizam na vrh sveta, a sve nas naterao da želimo biti Indiana Jones(ov)i i Byroni. Ali, idemo ispočetka. Nešto se senzacionalno desilo pre tačno 44 godine, 10. maja 1982.
Opšta je priča da je „drugi album nekog benda najpipaviji“, jer je to korak u karijeri gde se mnogi „sapletu“. Prvi album ljudi pišu ceo svoj život (bez obzira koliko on bio kratak do trenutka izdavanja) i u njega „strpaju“ sve emocije i nadanja, razočaranja i ambicije. Drugi album obično dođe godinu-dve posle prvog, a ljudi koji su ga napisali često nisu isti: žive u promenjenim okolnostima (bili su siromašni, mladi, živeli s roditeljima, jurili devojke koje ih nisu htele; a onda su uspeli, žive sami u iznajmljenim stanovima ili ako su te sreće, kupljenim kućama, devojke ih jure…) i imaju malo vremena. Spandau Ballet se „okliznuo“ na drugom albumu „Diamond“ posle spektakularnog prvog „Journeys To Glory“ jer su pomislili da je funk sada moderan, da mogu da eksperimentišu kao Japan ili Bowie. Depeche Mode je ostao bez glavnog glazbopisca, Vincea Clarkea, i utušeni i melanholični „A Broken Frame“ nije uopšte ličio na furiozni prvenac. Duran Duran je imao dugačiju viziju.
Rad na drugom albumu, čije ime „Rio“ asocira na eskapizam, a koje je predložio John Taylor, počelo je odmah u leto 1981. posle prvog albuma koji nije imao ime (S/T, što bi se reklo). Pošto je prvi album odlično prošao, EMI je udvostručio budžet za drugi album, a Djuranovci su bili spremni: „Imali smo još bolje pesme za drugi album nego na prvom!“ – reći će Nick Rhodes. Odmah su snimili dve pesme koje su bile spremne za drugi album: singl „My Own Way“ na A-strani i „Like an Angel“ na B-strani – pesmu koja neće ući na album, a nekome bi bila singl. Kasnije, Duran Duran postaju nezadovoljni načinom na koji je snimljen prvi singl (neodoljivo liči na nastavak prvog albuma), i snimaju novu verziju koja će se stilski uklopiti u drugi album.
Kažu da su u 60-ima The Beatles bili ti koji su promenili muziku, u 70-ima je to bio David Bowie, da bi u prvom delu 80-ih to bili Duran Duran, koje će kasnije naslediti Depeche Mode u drugom delu 80-ih i početkom 90-ih, a Oasis će za sebe prisvojiti centralne 90-e. Da stvar bude više u skladu sa izrečenim, bend je snimao album u studiju AIR, koji je pripadao bivšem producentu The Beatlesa, Georgeu Martinu. U isto vreme je u istom studiju snimao i Paul McCartney, koji je sa pažnjom pratio Duran Duran.
Bend je bio ohrabren „najboljim studiom u Engleskoj“ i krenuli su u „eskapističke eksperimente“ koji su ih podsećali na „put oko sveta“: na „Hungry Like a Wolf“ na početku ubacuju smeh Nickove devojke Cheryl, zvuk upaljača koji pali cigaretu, čaše koje se kucaju (“Lonely In Your Nightmare”), vibrafon i marimba bubnjeve (“My Own Way”, “New Religion”). Nepotrebno je spominjati seksualne uzdahe iz već spomenute „Hungry Like a Wolf“, opet delo pomenute Cheryl. Život vrca sa svih strana.
Producent je bio opet (sada već legendarni) Colin Thurston, koji je radio pre toga albume „Heroes“ (David Bowie), „Lust For Life“ (Iggy Pop), „Reproduction“ (Human League), i pesme Bow Wow Wow. Thurston je već producirao debi-album „Duran Duran“ i bio je spreman da krene u istom smeru, ali mu je Nick Rhodes rekao „uradi nam elegantni punk“, dok je EMI došapnuo Thurstonu „napravi dete Led Zeppelin i Talking Heads“. Simon Le Bon uzima romantičarske pesnike kao svoj ideal i dodaje im, po svom priznanju, mračne elemente Joy Division (Ian Curtis) i The Doors (Jim Morrison) i pravi egzotičnu i pomalo nerazumljivu smesu. Sve ima dozu dalekih putovanja i egzotike, a Rio de Žaneiro dodaje „jagodicu na šlag torte“ i inspiraciju na naslovnu numeru.
Duran Duran su bili prvi bend koji je dobio avans da snimi video-spotove, uračunat u produkcijske troškove. EMI je „pljunuo“ čak 55.000 funti na spotove koje je režirao Russell Mulcahy, Australijanac koji je već putovao na Šri Lanku i predložio je da se ova lokacija iskoristi za spotove. Uspevaju da snime tri spota „Lonely In Your Nightmare“, „Hungry Like a Wolf“ (izašao u maju 1982.) i „Save a Prayer“ (avgust 1982.), da bi se od straha od građanskog rata, bend evakuisao sa Cejlona pre snimanja finalnog spota, „Rio“. Rat izbija neposredno na vreme, i Tamilski tigrovi dižu oružanu pobunu. Russell u tom trenutku sreće prijatelja koji se vratio sa Antigve koji mu je rekao da je tamo „raj na Zemlji“ i da tamo može naći sve boje koje želi. Bend odlazi na Karibe i tamo snima i finalni spot (izašao u novembru 1982.). Svet je poludeo. Boje su svuda, pet lepih momaka u elegantnim odelima na jahti, a najlepše žene oko njih. Simon je Indiana Jones u „Hungry…“ a ceo bend obilazi Polonaruvu i hramove u „Save a Prayer“. Dosta vam je mraka hipija i roka kraja 60-ih i 70-ih i katakombi punka i new wavea? Na pravom ste mestu! Ako ćete biti melanholični, bezvremena balada „The Chauffer“, voajeristički muzički eksperiment, kult je i danas među Generacijom Z.
Kada je MTV stigao na kablovsku televiziju u SAD, nije imao dovoljno materijala. Sve je bilo začinjeno time što su upravo u to vreme skoro sva domaćinstva prešla na TV u boji. Trebaju nam spotovi, i da ljudi vide boje… Šta je bolje od Duran Duran i ostalih britanskih bendova, čiji su spotovi ličili na „produžene reklame“ – Britanci su razumeli platformu i nisu sebe snimali kako sviraju, niti su montirali koncertne snimke kao Amerikanci. Simon je, kao student Glumačke akademije, razumeo “filmičnost” spotova i smatrao ih je posebnim umetničkim delom. John se pitao da li je sve to potrebno, i srećom, ostao je u manjini.
Telefoni u radio-stanicama širom SAD su počeli da zvone – hoćemo Duran Duran, gledali smo ih na MTV! Prodavnice ploča su bile pune besnih gledalaca MTV koji nisu mogli naći ploču Duran Duran iako su ih gledali na TV. Capitol Records uopšte nije mislio da će ovo (za njih beznačajno) izdanje postći ikakav uspeh. Ocenili su ga kao „nula hitova“ (ovo je glupost na nivou Decca Records kad su rekli Beatlesima da je „gitarska muzika na zalasku i da za njih nema ugovora“), ali su posle navale besnih gledalaca MTV i gledajući top liste Evrope, Australije i Japana, krenuli za štancanjem ploča. Uspeh je bio neverovatan.
Kritičari su, posebno u Americi, sasekli album: još nisu shvatili da je rok završio. Melody Maker je, pak, bio oduševljen. Kasnije se sve promenilo. Diskutujući o uticaju albuma, Lindsay Parker iz Yahoo! Music-a je rekla: „Da li je ikada postojao album koji je otelotvorivao sve veličanstveno i glamurozno o eskapističkim, preteranim, egzotičnim, erotskim, ambicioznim osamdesetim više od albuma „Rio“ grupe Duran Duran?“ Nije. Posle ovog albuma nastala je “Bitlmanija 2.0” u Americi, i sve što je britansko, postalo je fensi. Sintisajzeri praćeni prštećim gitarama postali su standard za 80-e. I Bowie se uključio – čovek zbog koga je Duran Duran počeo sa radom, snima album na ovom tragu “Let’s Dance”, svoj komercijalni vrhunac. Duran Duran počinju da zovu “The Fab Five”, što je jasna naznaka da su oni sada “novi The Beatles”, novi “The Fab Four”.
Muzika koju su kritičari ismevali, nije bila nimalo jednostavna: funky-jazz bas Johna Taylora (posebno na pesmi “Rio”), kompleksni aranžmani i polutonovi – sve je to bilo “skupo” i to se vidi 44 godine kasnije. Zbog remiksa u Americi, Thurston napušta “stolicu producenta” posle ovog albuma. Duran Duran nema više pesama “u ladici”, te sledeći album izlazi tek godinu i po dana kasnije, drukčije (lošije) produciran i sa ne toliko dobrim pesmama, “smišljanim na brzinu”. Posle toga, nastaju ekscentrični eksperimenti kao “Notorious” (koji će zaista i postati “zloglasan”) i fanovi se okreću od Duran Duran ka novim autorima kao što su novopronađeni Depeche Mode, “bogovi mračne elektronike” ili Pet Shop Boys. Tek će 1993. i (tzv.) “The Wedding Album” vratiti gotovo bankrotirane Duran Duran na prave staze, a poslednji ogroman uspeh postižu sa “All You Need Is Now” gde 2011. prave album doslovno preslušavajući “Rio” i praveći “Rio 2.0”. U okviru promotivne turneje tog albuma gledali smo ih 120 minuta na Main Stageu Exita 2012.
Nrma boljeg albuma koji je otelotvorio duh 1982. od ovog. I baš zato što je pravljen za taj trenutak, zato i traje celu večnost. Kako je rekla jednom moja bivša devojka sa Likovne akademije: “80-e su kao renesansa. Postoje mnoge lepe stvari u umetnosti, i gotika i barok, ali se svi uvek vraćaju renesansi – upravo kao i 80-ima – jer sui jedno i drugo – univerzalno lepi i najbliži ljudskoj duši.” A Duran Duran su esencija tog doba. Posebno album “Rio”.
