Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević, Vladimir Cvetković, Slavko Matić, Agota Vitkai-Kučera
Britanski BBC je odavno „ispolirao“ veštinu stvaranja detektivskih serija „po modli“ Agate Kristi (Erkul Poaro, Mis Marpl) i Šerloka Holmsa, pa tako nismo morali dugo čekati da dočekamo i tropsku verziju Poaroa, sa malo dodataka „Tropske vreline“ i Nika Slotera. To je bila, pre petnaestak godina, serija „Smrt u raju“ (“Death in Paradise”), koja se dešava na fiktivnom britanskom ostrvu Sent Mari (Saint Marie).
Stara, dobra Vikipedija nam je omogućila da saznamo da je ostrvo na kome je sve snimano – francusko karipsko ostrvo Gvadelup (Guadeloupe). A gle čuda, odatle baš kreću kruzeri na krstarenja Karibima! Ljubaznošću agencije Allegra Krstarenja, uputili smo se na osmodnevno krstarenje sa još dva dana na Gvadelupu, koje će biti naša baza. Odatle ćemo ući na brod, odatle ćemo izaći sa njega. U raj, ali bez smrti, ako je ikako moguće.
POENT-A-PITR (POINTE-À-PITRE)
Postoji jedna „pozitivna začkoljica“ kada je reč o Francuskoj, zemlji koja nikada nije svojevoljno napustila svoje prekomorske posede, da ne kažemo kolonije. Odnegde su Francuze isterali vojno, a gde nisu uspeli, Francuska je te posede pretvorila u prekomorske departmane, koji su sastavni deo Francuske koliko i Nica ili Brest. Takva je situacija i sa Gvadelupom. A to nam omogućava da uživamo u subvencioniranim letovima iz Pariza za Gvadelup, koji su par stotina evra jeftiniji od letova za susedna ostrva.
Dakle, stanovnici Kariba ili Francuske Gvajane moraju se osećati da su Francuzi i da mogu „skoknuti“ po Pariza po pristojoj ceni. A to daje i nama mogućnost da skoknemo od Pariza do njih, po takođe pristojnoj ceni. Kompanije Er Karaib (Air Caraïbes) i Korser (Corsair) – u prevodu „korsar“ nude sasvim fine letove, pa zašto ne krenuti odatle. Ne zaboravimo ipak da se ovde napušta prostor Šengena pa se dobijaju pečati za izlazak iz Francuske/Šengen i ulazak u Francusku/Prekomorje. Nemanje nekog od tih pečata, ako se nositelj srpskog pasoša, može vam stvoriti probleme.
Kada se sleti na aerodrom Lez Abim (Les Abymes), ono što vas prvo zapahne je – miris zemlje. Tropske zemlje. Nekako se odmah osetiš da si živ. Odmah me podsetilo na jedno iskustvo iz ranije mladosti, na – Brazil. I to zelenilo. „Zagušljivo“ zelenilo, koje prezasićuje oči. I vlaga. Kiša koja istovremeno i pada i ne pada. Lokalni gradski bus košta 1,50€ i vozi vas do centra grada kroz uličice, predgrađa, polja iza kojih su plantaže šećerne trske, i čini vam se da ste u nekom baš baš mirnom kutku sveta – a onda shvatite da je grad po veličini negde kao Novi Sad (bez okolnih naselja), odnosno da ima čak 250.000 stanovnika u širem gradskom području.
Smeštaj je bio jeftin – oko 20€ po osobi za apartman za 4 osobe u samom centru grada. E sad – sam grad je posebna priča. Ime mu znači „Pitrov rt“, a ko je „Pitr“, to je pitanje koje ostaje misteriozno nerešivo, jednako kao i ko je „Baja“ iz Bajine Bašte. Kažu da je to bio neki nizozemski mornar pod imenom Piter. Iz vremena pirata s Kariba – ne filma, nego stvarnosti.
Grad je neformalna prestonica Gvadelupa, ostrva koje nosi špansko ime (Gospa od Gvadalupe, samo deformisano na francuski način) i koje ima oblik leptira. Prava prestonica je Bas-Ter na drugom kraju ostrva, ali ovde je komercijalni centar, luka za putničke brodove, kruzere i aerodrom. Grad je imao problema sa nastajanjem, jer je više puta propadao – naime, okružen je močvarama, što je u 17. i 18. veku bilo izuzetno neprijatno – smrt od malarije i slične neugodnosti od kojih se čovek teško oporavi, uglavnom nikad. Tek su ga Britanci uspešno sagradili sredinom 18. veka.
Već oko 1770. su močvare uspešno isušili a gospoda komarci su susreli svog Tvorca. No, ljudima je svanulo. Korsari, ili privatni gusari u službi francuskog kralja, doneli su fino bogatstvo gradu koji se brzo razvijao (bilo je legalno oteto od onih koji nisu bili pažljivi i plovili su pod pogrešnom zastavom, avaj!), ali je 1780. grad uništio požar, jer su sve zgrade bile od drveta.
Ako pogledamo šta je probem sa ovim rajevima na Karibima – problem je isto ono što ih i čini toliko lepima – Maćeha Priroda. 1843. je grad srušio zemljotres, a zatim još požara – 1850, 1871. i 1931, a taman su tu i zemljotresi iz 1851. i 1897. kao i uragani iz 1865. i 1928. godine. Bukvalno svakih nekoliko godina ili decenija po neka katastrofa. Gde je zemljotres, tu je i cunami, da poravna šta nije srušeno. Sve u svemu – eto tu je „smrt u raju“, ne u slučajevima kriminala.
Došli smo u grad popodne, taman da – ništa ne radi. Prodavnice osim onih najosnovnije robe, imaju neverovatno kratko radno vreme. Karibi, šta ćeš.
Šetamo se sablasnim gradom koji izgleda lepo. „Kako je lijep kada je mrtav ovaj grad“, pevala je Anja Rupel. Na jednom ćošku stoji prostitutka. Utešno je što ipak neke grane privrede rade i noću. Za kafiće to ne možemo reći, ni za restorane – nismo našli nijedan.
Ali, šetamo se između šarmantnih kućica od drveta, u kolonijalnom stilu – neke su lepo uređene i renovirane, neke su derutne, a neke su polusrušene – zbog uragana. S obzirom da mi ovde tek srećemo superćelijske oluje, tek ćemo i kod kuće videti ovu vrstu „zabave“ – renoviraj svakih par godina, imao para ili nemao.
Ono što je baš tipično za Gvadelup je – tropski brutalizam. Posle prvog iznenađenja, i dve sekunde estetskog šoka, setio sam se da je Gvadelup, kao i još neka karipska ostrva, integralni deo Francuske, i da je francuska ideja brutalizma i Le Korbizije ovde morao ostaviti, prosto prirodno, svog traga.
A Poent-a-Pitr je bio idealni poligon za testiranje ove arhitekture, koja se zalagala za jednostavnost oblika, funkcionalnost, „puste“ površine, industrijske prefabrikovane materijale, sirovi beton, otvorene prepuste, geometrijske oblike i čiste, neornamentirane površine. Zašto?
Pa, ovaj nesretni grad je toliko puta bio oštećen u uraganima i požarima da je njegova drvena tradicionalna arhitektura u jednom trenutku postala „balast o vratu“ i francuske vlasti su se odlučile da „ubiju dve muve jednim udarcem“ – sagradiće ili solitere u koje će smestiti sve one koji su ostali bez kuća, ili će postojeće kuće koje su oštećene srušiti i napraviti dizajnerski slične, iste visine – ali u modernističkom i brutalističkom stilu, da bi em bile otporne na uragane, em na požare.
I tako se formirala jedinstvena lepota ovog grada koju njegovi posetioci često ignorišu. Najupečatljivija je zgrada osnovne škole koja je obojena u pastelno žuto, svetloplavo i belo. Škola je u obliku dva nasukana kruzera povezana polukružnom kulom sa mostovima i stoji ponosno kao utilitaristički testament novoj Francuskoj, koja neće biti srušena „tamo nekim uraganom“, već će se odupreti ćudima karipske prirode.
Jutro menja sve. Pijačni trg u Poent-a-Pitru oživi sa izlaskom sunca i stotine prodavaca krene da prodaje ručne radove od narukvica, šešira do domaćeg ruma i punča sa komadima voća. Vlaga i toplota se mešaju da živim bojama.
Pored mene mene dve lokalne prodavačice ćaskaju u ovom večnom proleću.
Nedaleko, na sred ulice, ispod nekakvog “kaveza” ili “čardaka” od drvenih stubova ojačanih “lepljivom trakom” nalazi se statua Marsela Lolije (Marcel Lollia), poznatog muzičara poznatog kao „Velo“ (Vélo), što se prevodi kao “Bicikl”. Velo je je bio bubnjar. Bronzana statua se nalazi u prometnoj ulici u centru grada i prikazuje ga kako svira svoj tradicionalni bubanj. To je počast njegovom značajnom doprinosu muzici i kulturi na Gvadalupu, kaže internet.
Murali sa vudu-temama su na zidovima gde je uragan srušio kuću. Narodne nošnje su tu kao suveniri turistima s kruzera – mešavina afričke, francuske i indijanske kulture. Tu je i nekoliko kolonijalnih palata, ali i kuća Sent-Džona Persa (Saint-John Perse), zamislite – nobelovca iz ovog grada. Zapravo se zvao Aleksis Leže (Alexis Leger) ali je voleo da se „pravi Englez“ i dobio je nagradu za poeziju, 1960.
Ima svega – ljudi koji lenstvuju na ulicama, osmeha, živosti, trgovine, ali i onih koji ne brinu puno o budućnosti već prose iz dana u dan. Ali, grad nema plaže, i moramo dalje. Ulična vreva i nije toliko zabavna.
DE-E (DESHAIES)
I dalje mi je smešna scena kada je komesar Selvin Paterson stegnuo ruku zgroženom detektivu-inspektoru Nevilu Parkeru kojem je bilo muka što je došao iz Mančestera ovde i rekao mu naglašeno: Dobrodošli u raj! Idemo, dakle, u De-E (Deshaies, gladelupski kreolski: Déhé), gde je snimana serija «Smrt u raju». Serija je i nastala tako što je jedan Britanac, dok je bio na odmoru, pomislio da je ovo zaista raj i da bi bilo sjajno smestiti radnju tipičnog zapleta u stilu Erkula Poaroa baš ovde, u produkciji Bi-Bi-Sija.
Zarad pomirenja toga što je Gvadelup francusko ostrvo, a navodno pripada Britaniji, izmišljena je nepostojeća destinacija Sent Mari. Naravno, odmah smo otišli do tri glavne znamenitosti.
Kaže nam kustos “Policijske stanice”, Parižanin Janis, da je ovo bio parohijski dom pored crkve, ali da su nekako paroha namolili da za fine novce napusti objekat i sada je tu ikonična lokacija.
Ima čak i zastavu Sent Marija na tremu. Ulaz je 15€ i možete i sedeti za stolom inspektora i sve po redu.
Tu je naravno, i plaža u centru sela. Neki lokalci, Crnci i Mulati, igraju karte i piju rum i pivo. Prolaze neke mlade Parižanke, a oni prestaju sa kartanjem, i vičju «Olala! Bonžuuur!». Smeškaju se i Parižanke i lokalci i mi.
Uzimamo pivo i rum, kupamo se, vidimo da se nedaleko šetaju slobodne kokoške. Mene prizor neizmerno raduje. Nema gužve. Kao da si na Oficircu u manje popularnom danu.
Odlazimo da nađemo i Katrinin bar, ali se renovira, pa imamo jedan pored gde su takođe snimane scene serije. Uzimamo po piće. Tri konobarice izgledaju kao mešavine foto-modela i atletičarki. Ostao sam posle svih do VC-a i sve tri su mi nasmejano vikale «Žikooo, Žikooo!» sa francuskim naglaskom na «O». Očigledno su me drugari dozivali. Objašnjavam im da je to deminutiv na mom jeziku od imena Žilijen. Ali da ime u originalu znači «Živ» ili «Živahan». Bogme su žene ovde živahne a odmah se osetiš i živ. Posledično.
Odlazimo na obližnju plažu Grand-Ans (Grande-Anse). Kilometri žutooker peska i palme. Zaista, ko vidi ova mora, Mediteran mu je – pa ne baš smešan, ali ne gleda ga istim očima i u istoj klasi. Tropska mora su nešto sasvim posebno.
Odlazimo međugradskim busom u Poent-a-Pitr. Skoro dva sata vožnje za 3€ kroz zelene plantaže i rafinerije ruma sa zarbacanim selima i pored plaža sa bogatunskim vilama. Tu i tamo, neko brutalističko stajalište, niotkud.
Padne mi na um sledeće. Postoji moć slika: nešto sanjaš, gledaš 15 sezona serije, maštaš da odeš, i na kraju, odeš. Kad se vratiš, pogledaš sliku i učini ti se s jedne strane nestvarnim da si tamo bio, a sa druge, vrati ti samopouzdanje – kad si bio jednom, bićeš opet, možda negde drugde i ostvariti neki drugi san. A slike ostanu za večnost.
I da dodam: nemam pojma kako nekome ovo može ne ličiti na raj. Ali, dobro, čak se i Nevil Parker, smušeni detektiv, oženio i ostao ovde.
LE GOZIJE
Opet bus za 1,5€ i ovaj put idemo nedaleko, na najbližu plažu Le Gozije (Le Gosier). Na neki način, zbog blizine Poent-a-Pitra, ovde sve monogo više podseća na sredozemna letovališta i po atmosferi i po dizajnu i po arhitekturi.
Ali, ovde je svetlost drugačija, jer je drugo more u pitanju. Jedan od razloga zašto su boje ovde kao fotošopirane i saturirane jeste to što sunce skoro stalno pada pod velikim uglom, doslovno sija odozgo.
Nije čudo što su Provansa i Azurna obala svojom svetlošću opčinile impresioniste. Mislim da bi na Karibima imali još više posla. Potpuno mi je jasno zašto su se Van Gog i Gogen lečili od depresije u Ezu na Azurnoj obali i na Tahitiju – ove boje zaista zahtevaju da budeš Lana del Rej da bi bio tužan.
Da sumiram, Le Gozije na plaži Dača (Plage de la Datcha, kao ruska vikendica, ne kao patak) ima najdalju liniju tirkiza na Karibima koju sam ja video. Ali, nadamo se da će se neki drugi put ova eksperimentalna potraga nastaviti. Brodići se belasaju u daljini. Kakav spokoj. Nije čudo što nemaju puno kardiovaskularnih bolesti ovde.
Ima i ovde slavne arhitekture, ali nismo baš imali sreće: nepunih 20 dana pre nego što ćemo doći, slavni zvonik od betona u brutalističkom stilu, koji je dekorisao gvadelupski grafiti umetnik Filip Loran, dizajniran u stilu rešetkastog stuba, vidljivog izdaleka – srušen je. Ovo je bila najveća atrakcija Le Gozijea. Ostala je samo brutalistička crkva Svetog Ljudevita Kralja (francuski kralj Luj Deveti koji je kanonizovan za sveca) od betona sa tri jednaka broda i malim tornjem.
Zvonik je srušen jer brutalistička arhitektura loše stari na vlazi, i postala je nestabilna posle svega nekoliko decenija tropske klime. Nadamo se njegovoj obnovi, pa ćemo doći opet.
Moramo na brod i na krstarenje preko Allegra Krstrenja. Neko drugo krstarenje će isto početi odavde. Ali onda uzimamo 7 dana na Gvadelupu! Jer je mnogo toga ostalo neistraženo na ovom rajskom ostrvu sa koga potiče Tijeri Anri.
Zahvaljujemo se Allegra Krstarenjima na ovoj reportaži
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
