Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević i Miloš Grubješić
Od švedskog ribarskog sela i male trgovačke postaje, preko ruske “rezervne prestonice”, do savremenog high-tech grada po meri čoveka. Od nomadskog plemena bez države, do ponosne prestonice najdrčnijeg naroda surovog Severa. Finče, prevalio si ogroman put za svega 500 godina!
Mali istorijski osvrt na malu istoriju…
Nije ove priča počela tako davno, jasno ti je iz predgovora. Počela je negde tamo, u dubinama XVI veka, kada su Finci bili smatrani narodom lovaca, seljaka i “švedskih konjušara”. Biti Šveđanin – e, to je već bilo nešto. Biti Finac – paa… ne baš nešto prestižno. Njihov nerazumljivi jezik nije imao pismenost, i Šveđane, u čijoj su se državi Finci nalazili, uz mnoge druge narode Baltika (Estonce, Letonce, Litvance, Ruse, Poljake), nije mnogo “tangiralo” da se bakću finskom problematikom. Imali su oni velikih, mnogo većih briga. Bili su regionalna sila Severa broj 1. Učestvovali su u Stogodišnjem ratu. Opsedali su čak i Minhen.
Duboko su ulazili u evropski kontinent. Gnjavili su oni i mnogo veće narode, a bili su i mnogo trezni i trezveni, za razliku od danas. Možeš li da zamisliš da su u 18. veku Šveđani javno batinali pijane ljude i one koji pevaju po ulici zbog greha “karnevalizma”? A vidi ih sad samo… Elem, onda je, 1550. godine, švedski kralj Gustav Vaza zaželeo da napravi rivala Talinu, gradu Baltika koji je tada u okolini bio najjači. Estonci su bili su prevejani trgovci i dobre zanatlije, i ova kraljeva odluka nikako ne može da začudi. Naravno, tada su kraljevi bili jaaako moćni: jednim kraljevskim dekretom, trgovci iz Ekenesa, i par drugih gradova bili su elegantno prisiljeni da se presele u ono što je Gustav nazvao Helsingfors.
1809. godine, porazom Šveđena, Finskom su zavladali Rusi. Rusiji je trebao grad koji će biti njihova rezervna luka na Baltiku. Rođen je ruski Geljsingfors. Razorni požar iz 1808. godine omogućio je da se Helsinki ponovo izgradi, u ruskom imperijalnom stilu. Nemački arhitekta karl Ludvig Engel, kao i lokalni arhitekta Johan Albreht Erenstrem, latili su se porojekta. U kasnom XIX veku, i početkom XX veka, Rusi grade železnicu, a grad postaje veliki industrijski centar, izgledom “imitirajući” Sankt-Peterburg. Posle Oktobra, Helsinki postaje dinamičan grad nezavisne Finske…
Staljin 1945. godine, iz čudne “samilosti” (šta mu bi, pitam se još uvek?), ostavlja Finskoj i nezavisnost, i višepartijski sistem, uz uslov da postane izrazito socijalna država, i da “za sve pita SSSR”. Finska se brzo razvija, i zahvaljujući svojoj neutralnoj, vanblokovskoj poziciji, 1952. godine organizuje Letnje Olimpijske igre u Helsinkiju. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, nastaju mnoga predgrađa finske prestonice, a građani slave tzv. “Duh Helsinikija”, pod ovim izrazom smatrajući svoju neutralnu poziciju; grad postaje centar mnogih međunarodnih događaja (baš kao i SFRJ!), od velikih svetskih političkih samita, do svetskih izložbi pasa…
Danas je ovaj prijatan grad prestonica zemlje koja je prva na listi zemalja bez korupcije (ehh, kako to samo nestvarno zvuči kada se sluša sa ovih prostora!), i ima veoma brz tehnološki razvoj. Sada je Finska jedna od high-tech zemalja severne Evrope, sa najviše internet konekcija (8. na svetu) i (posebno!) mobilnih telefona po glavi stanovnika. (Ko još nije čuo za Nokiju?) Uzgred budi rečeno, iako ovaj grad ima svega 555.000 žitelja, ovo je grad sa najbržim rastom u Evropi, posle irske prestonice, Dablina.
Odlazak u Helsinki pešice, preko mora
Recimo, pre svega, jednu stvar. Finska je veoma skupa zemlja. Karte za gradski autobus su skupe (3 evra), metro još i više. Pa šta ti onda preostaje, ako želiš pametnije utrošiti novac, na neku kafu u luci, finsko pivo..? Hodanje! Predlažem da grad obiđeš pešice! Mi vidimo kako neki ljudi idu preko leda. Pitamo, šta rade ovi ljudi tamo? Kažu, štede, idu u grad peške preko leda, neće da daju 3 evra za bus. Odlično! Kada Finci prelaze more (zamrznuto, naravno) skijama ili peške, možemo i mi, bogme!
To smo i učinili, i tu avanturu preporučujemo svima, jer je osećaj zaista neponovljiv… Čekaj, led neće propasti, mart je! Neće, “samo, pazite se da ne hodate ispod mostova, jer tu je led tanak!” -to su nam rekli domaćini, inače “nije problem”!
Inače, ovaj vid “transporta” omogućiće vam da vidite najlepša ostrva u okolini, sa drvenim mostićima i vikendicama, još iz vremena dok je Lenjin kovao planove kako da svrgne dinastiju Romanovih… Mi smo krenuli iz Espoa, susednog grada, koji se nalazi prekoputa Helsinškog zaliva, i hodali 10 km preko leda i snega (ustvari, 15 km, zagubili smo se negde usput, preskakali plotove, pretrčavali autoput i pravili ostale gluposti tipične za strance sa juga). U svakom slučaju, ako kreneš u 9 ujutru, već oko 11-12 si u centru, što i nije loše. Ako imaš 5 evra u džepu za ceo dan u Helskinkiju, zasigurno znaš da jednom moraš peške, a kad se vraćaš, možeš i busom, jer gradski tamo i nazad košta 6 evra, što će reći – nedostižni san. E, sad si u Helsinkiju i…
Centar
Početak svih početaka u Helsinkiju nalazi se na Senatskom trgu. Senatski trg je i “zvanično” i “nezvanično” sedište Helsinkija; pešačka zona kojom dominira moćna Crkva Sveti Nikola, sva u svečanom belom, i sva klasična da klasičnija ne može biti. Mnogo mladih uvek sedi na stepenicama ispred Nikoline crkve, a što se vreme više bliži letnjem, gužve na stepenicama su sve veće… ali, ne dozvoli da ti to omete fotografisanje ovog prelepog zdanja!
Inače, Senatski trg je podignut kada je prestonica pokrajine Finske premeštena iz Turkua, starog drvenog grada koji je za čas izgoreo, u Helsinki, da bi bio bliže “sigurnoj” i čvrstoj ruci “Majke Rusije”.
Građen je u prepoznatljivom ruskom neoklasicističkom stilu, toliko voljenom posle otkrića arheoloških nalazišta, da se tih godina (a reč je o 1812. godini), i nije moglo nikako drugačije graditi. I ako te neki kadrovi filma “Onjegin” podsete na ovaj trg, i Petrograd, nemoj se čuditi: i sam Puškin živeo je u to doba…
Takođe, dominanta ovog mesta je i statua ruskog cara Aleksandra II (postavljena 1894.), čije je ime ispisano latinicom: Alexander II. Zašto je to tako, ne znamo, ali su nas domaćini uveravali da je Aleksandar toliko poštovao Fince, da im je dao da njihova (protestantska) crkva bude veća i “centralnija” od pravoslavne, i da je zbog poštovanja prema Fincima svoje ime na spomenicima pisao na latinici i latinskom jeziku. Finci mu to nisu zaboravili, kao ni autonomiju koju im je dao: spomenik nikada, ni posle dobijanja nezavisnosti, nisu sklonili. Ipak su ga voleli… Ili su, jednostavno, bili razumni ljudi…
Znaš, ovde je zanimljivo da iako se vlasti i zemlje menjaju, niko ne sklanja spomenike iz prošlih vremena, ma kako ti to čudno bilo.
A i svaka glavna ulica u Finskoj se zove Ulica Cara Aleksanda, kao što je kod nas bila Maršala Tita. Zamisli da se u Novom Sadu glavna ulica zove Franje Josifa? Baš su fini ovi Finci.
Kauppatori
Nešto dalje, nalazi se i čuvena pijaca, koja je dala i ime trgu koji se, zapravo, nalazi u samoj luci. Sezonsko voće, sveža riba, i makkara (kobasice) koje se uveliko peku, obeležavaju Kauppatori (Pijačni trg). Lutke Laponaca, mali losovi i irvasi, lokalne rukotvorine i laponski šeširi, raznorazne rezbarije… Sve je to moguće kupiti na ovom trgu, koji trgu je posebno živ u vreme letnjih “belih noći”, kada sunce zalazi oko ponoći, i “ustaje” na svoj “radni zadatak” već oko 2 ujutro…
Tada postoje i “noćne smene” prodavaca, a videćeš da, osim organizacije i cenjkanja, velike razlike između skandinavskih, balkanskih i orijentalnih tržnica i ne postoji. Posebnu pažnju treba obratiti na ljupku sirenu po imenu Havis Amanda, okruženu fontanom, koja doduše, zimi i ne radi, iz objektivnih razloga.
Fontana sa sirenom nalazi se tek koji metar zapadno od pijace, a postavljena je u luku 1908. godine, kada ju je napravila jedna od najvoljenijih finskih umetnica, Vile Valgren (inače, Šveđanka po poreklu, što je u Helsinkiju sasvim uobičajeno; jer je švedski jezik toliko prisutan na ulici, da se ponekad zabuniš oko mesta na kome si..). Statua Havis Amande, takođe u narodu poznata i kao Manta, (prosto, Finci teško izgovaraju “d” i “g”!) postala je, vremenom, i simbol samog grada Helsinkija, njegov zaštitni znak, ispred koga se stvaraju redovi za slikanje…
Tu je i nezaobilazni stub sa ruskim dvoglavim orlom, ponovo posvećen voljenom caru Aleksandru II, takođe neuklonjen posle nezavisnosti… i “parkirani” jedrenjak u luci, koji zimi “uvuče u sebe” svoja jedra, i ostane zarobljen masom ledenih santi…
Uostalom, i cela luka je, iako centralno mesto za isplovljavanje putničkih brodova ka raznim destinacijama na Baltiku, cele zime okovana ledom. Ali, saobraćaj se odvija redovno, bez kašnjenja. Kako? Ispred putničkih brodova uvek ide po jedan ledolomac, a kada se putnički (ogromni, beli) brodovi udalje, led ponovo osvaja zaliv, i “rane” u ledenoj kori brzo zarastaju… Ovde ljudi plove na -20°C, a kod nas neće ni po kiši gradskim busom. Šta ti je zemlja.
Uspenska Saborna crkva & the rest…
A onda, posle šetnje lukom, dolazimo na njen rub, na ostrvo Katanajoka, spojeno sa kopnom, na kome se nalazi ruska pravoslavna crkva posvećena Uspenju presvete Bogorodice, koja izgledakao da bi mogla da bude negde nasred Crvenog trga; sa svojim crvenim ciglama i vizantijsko-ruskim stilom.
U njenoj unutrašnjosti možeš sresti veoma ljubazne vodiče, koji će ti na (ako imaš sreće) ruskom objašanjavati istorijat ikona i ostalog… Na žalost, kao i većinu Rusa, i vodiče je teško ubediti da nisi Poljak, jer je poljski jezik po zvučnosti i akcentima, najbliži srpsko(hrvatsko)m, pa se Rusi i Ukrajinci stalno, zbunjuju i obraćaju nam se na poljskom…
Džaba govoriš vodiču koliko god hoćeš da priča na ruskom, on stalno ponavlja: “Panje…”.. Grrr. Nešto dalje, nalaze se tržnice, restorani u luci, poznati po ribi i morskim plodovima, svi od bordocrvenih cigala, u skandinavskom stilu. Odlično za ljubitelje morskih specijaliteta, u koje, na žalost ne spadam, pa ne mogu ni da sudim o kvalitetu…
Crkva u steni (Temppeliaukiokirkko)
Crkva u steni, ili kako bi to Finci “prosto” rekli, Temppeliaukiokirkko, projektovana je 1969. godine, u jeku raznoraznih revolucija, od onih seksualnih, preko političkih, še’setosmaških, pa do arhitektonskih.
U tom smelom i nemirnom dobu, kada je sve i svašta bilo dozvoljeno probati, braća Timo i Tuomo Suomalainen su se odlučili da projektuju crkvu koja će biti sferičnog oblika… ‘Ajde da je to bilo u Braziliji, ili Čandrigaru, ili negde na pustom mestu, zgodnom za takvo što… nego su braća Suomalainen zamislili da se crkva smesti unutar veoma tvrde stene na jednom trgu, usred urbanog jezgra Helsinkija, koji se zove Taka-Töölö, i koji se može jednostavno prepoznati po tome što su sve zgrade upečatljivo bordocrvene boje i bez maltera na fasadama. Da “uprostim”, samo krov se može videti “od spolja”.
Naravno, nepotrebno je napominjati da je pravo zadovoljstvo i nepatvorena uživancija (ne mislim u bogohulnom smislu!) prošetati se njenim krovom, koji je kombinacija trave, stenja i delića crkvene konstrukcije… “Urezana” u čvrstu stenu, crkva ima kružni krov (ustvari poluloptasti) poluprečnika 24 m, pokriven bakrom. Braća Suomalainen su, izabrala jedan veoma čudan trg, na čijem središtu se izdizala stena visine 12 metara, i… nastala je ova neobična tvorevina, kojoj su i unutarnji zidovi od stena…
Crkva je postala prava atrakcija Helsinkija, iako je, kao i u slučaju Sidnejske Opere, na primer, bilo mnogo, mnogo više onih sumnjičavih, nego onih optimističnih u vreme njene gradnje. Zbog velike akustičnosti, služi i kao koncertna hala, nešto slično novosadskoj Sinagogi. Danas postoje mise na mnogim jezicima, tokom nedelje (misli se na neradni dan, a ne sedmicu…). Otvorena je za posete besplatno, i to od 10 ujutru do 8 uveče, osim sredom, kad radi sat vremena kraće, i subotom, kada radi 2 sata kraće. Vredi. Bizarno je.
Alkohol
Iako Finska, rekosmo, nije baš sjajno mesto za šoping (osim, možda, Norvežanima ili Japancima – to su možda jedine dve nacije čije su zemlje skuplje od Finske), vredi obići i moderne robne kuće, u kojima se, doduše, nikada ne može kupiti alkohol zajedno sa ostalom “mešovitom robom”. Naime, Vlada je zaključila da su joj stanovnici toliko skloni alkoholu, da bi slobodna prodaja ugrozila zdravlje i integritet nacije.
U samouslugama možeš kupiti samo pivo, i to podeljeno u 4 klase! Klasa I je, naravno, bezalkoholna, a ide se do klase IV, koja ima 7-8% alkohola. Dakle, normalno pivo je klase III, i njega ponajviše kupuju građani Finske. No, i tu ima začkoljica: susedni Šveđani nemaju veću klasu od 3% alkohola, tako da često putuju u Finsku da se “napiju k’o ljudi”… Finci imaju bolje rešenje, koje su u poslednje vreme “patentirali” i Danci i Šveđani, a ono se zove – Estonija!
Talin, glavni grad “bratske” Estonije nalazi se tačno prekoputa Finskog zaliva, pa se za svega 25 eura može “preskočiti” zaliv i otići na bezgranične pijanke za male pare. Iako je Talin jedan od najlepših gradova Evrope, i veoma drevan, većina žitelja Helsinkija dolazi u Talin samo u luku, gde su Estonci mudro postavili lanac kafana, da im pijani Finci i ostali ne bi pravili pometnju po centru; Finci popiju, plate i odu na feribot, nikada ne upoznavši grad; kao što Srbi rade sa Segedinom, uostalom. Mislim, ne upoznaju ga.
Povratak, preko leda
A sad provratak. Prolazimo pored klinaca koji igraju hokej, kao mi fudbal “na male goliće”. Naravno, svih 5 evra je otišlo na blagoutrobije. Nemamo ništa u džepu i ponovo, u zalazak sunca, odlazimo da prepešačimo more.
Sedimo na obali i gledamo u led. Jedemo “Matijević” paštete, poslednje zalihe najjeftinije srpske hrane, dok nož u ruci podrhtava (jer i ruka podrhtava od hladoće, nema ovde horora nikakvog!). Još dva sata gacanja po ledu i snegu, a mesec iznad glave. Izbijemo greškom na neko kopno, i pitamo 2 devojke gde je studentski grad Espo.
One nam pokažu na stanicu gradskog busa. Mi im objašnjavamo da pitamo za put preko leda, a ne za prokleti bus koji košta 3 nepostojeća evra. One pokazuju prstom i pitaju se (sudim po fasciniranom izrazu lica) iz koje smo zemlje došli i da nismo neki Boratov rod. Nema veze. Imamo šta da pričamo na žurkama. A i deci. Da sam imao para, nikada ne bi bio avanturista, možda.
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u januaru 2007. godine. Sva prava zadržana.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
