Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Mnogo buke, zasad ni oko čega. Puno priče o krajnje severoistočnoj španskoj pokrajini, Kataloniji pune novinske stupce poslednjih dana, sa pričama koje podsećaju na naše od pre 20-ak godina. Uputili smo se tamo da vidimo da li je Katalonija toliko grešna i tolerantna kao i pre, ili se pretvorila u nešto drugo.
STIZANJE KAO MUKOTRPNA DELATNOST
Prvi put sam bio u prilici da dođem u Barselonu autobusom, napornim putovanjem od 8 dnevnih sati iz Madrida. Srećom 1) nije bilo skupo 2) iako sam mislio da ću biti jedini poluomladinac u busu punom matoraca koji se boje aviona il ine znaju da rezerviše low-cost let, prijatno iznenađenje je bilo da je bus bio pun bekpekera i mladog sveta koji hrli iz jednog španskog velegrada u drugi. Išli smo preko Gornje Aragonije, najpustijeg mesta u Evropi koje sam video.
Za ovo je Pešter – Las Vegas. Srećom, shvatio sam čemu služe savršene nove spravice kao što je tablet. Ne za wireless, nego da beskonačne sate putovanja prekratiš omiljenom si muzikom. Na nekom ulasku u Kataloniju, na benzinskoj pumpi, vidim kartu Katalonije i Evrope, sa jasno označenim Kosovom kao državom.
Iako je Španija nije priznala. Vidim da je to jasan „stejtment“ ovog Katalonca da i on hoće da se otcepi, pa je i Zapadna Sahara van Maroka i garant bi i Škotsku odvojio da ima bar malo razloga. Prvi znak da se malo zakuvava. Od mene velikodušnih -1 bod za tvorca karte.
Ušli su u sumrak u beskonačna industrijska predgrađa Barselone. Baš čudno, uvek sam imao utisak da je Barsa grad koji uživa, koji je na moru, pun turista, grad koji duva na svakom ćošku i ne radi ništa. Ali, ne lezi vraže! Ovde ima više industrije nego u celoj Srbiji.
OK, sad mi je jasno zašto kažu da je Katalonija industrijski motor Španije. Doduše, malo bankrotirani motor, kao i cela karoserija, ali ništa zato, ovde se to baš i ne vidi ako nisi stranac. Svi su uvek na ulicama i u gradu i čini se da troše kao ludi. Pošto stalno jauču kako je kriza i „nije kao pre“, onda mogu misliti kako je bilo pre.
Dolazim na stanicu Sants, jer sam ispao dovoljno tupav da zaboravim ono što sam video na netu pre toga: da se ide na stanicu Nord, koja je u centru, a Sants je podaleko. Nekako mi lepše zvučalo valjda. Primenio sam mere štednje: nema busa ni metroa. Poskupeo je na 2 evra u međuvremenu.
Čoveče, 2 evra za 2 stanice! Baš su ga preterali, pa i Milanu je 1 evro. Imam mapu i idem da nađem hostel na Rambli koji je koštao 9 evra u 8-krevetnoj sobi. Srećem jednu ženu i pitam na španskom, idem li ja u pravom pravcu? Odgovara mi na katalonskom: Recte, recte… (Pravo, pravo…). Ja kažam, aha, znači recto. Prebacuje se na španski sa osmehom. Si, recto, señor, todo recto. Samo pravo, gospodine.
Nasmejem se i ja. Još uvek se ovde ljudi lako prebacuju sa jezika na jezik kao u Kijevu, i ne smeta im. Nisu došli do bezdušnog nacionalizma, a nadam se da nikada i neće. Nigde gužve. Ali evo trga sa studentima, pada mrak. Ljudi su na ulicama.
Evo i Ramble, sa gužvarom, sa restoranima, onim smešnim likovima što stoje ukipljeni pa im daš novčić. Smeškam se zadovoljno. Stara dobra Barsa. Uvek ludnica i uvek prijatna ludnica. (Nije mi ni sad jasno kome može da se toliko svidi taj ukipljeni lik ako imaš više od 18 godina i vidiš ceo koncept više od jedared. Stvarno je kao vic za jednokratnu upotrebu. ali opet stotine ljudi pomno prate svaki mrdac ovih ljudi-kipova. Fascinantno.)
PRVA NOĆ U BARSI
Jedan od onih blesavih hostela u stanovima. U dve sobe nabijeno po 8 kreveta, pogled na Ramblu, jedna kuhinja, jedan frižider, dnevni boravak koji je i portirnica i gde se zgužva 4 čoveka na stočić eventualno, 1 kupatilo. Ma nema veze, 9 evra je 9 evra. Više za trošenje napolju.
Naravno, kao i na svakom mestu, portirka je Poljakinja a zamenica Litvanka. Dolaze još neke Litvanke. Što bi rekla jedna moja drugarica koja radi na nekom kruzeru, batice, ti bi se na brodu zaljubio u Litvanku jer su to najlepše žene.
Pa jesu, prilično je u pravu moja drugarica. Naravno, izvučem iz malog mozga pitanje zašto se ako je muškarčevo prezime Guskaitis, žena neki put Guskaite ili Guskiene? Samo da zapodenem konverzaciju i da gledam i naslađujem se kako mi poneseno objašnjavaju da je jedno kad je devojačko a drugo kad je udata. Zaboravio sam koje je koje, jer sam samo gledao KAKO mi to pričaju a ne ŠTA mi pričaju. Idem da se nađem sa društvom koje je u drugom hostelu.
Dok sa drugarom šetam Ramblom primećujem da je broj prostitutki na ovoj ulici neverovatno porastao i da su sve crnkinje iz Afrike: Nigerija najščešće. Dobacuju: Hola, guapo (ćao, lepi) dođi ‘vamo da ti… Ja se kao smeškam, gracias, neka, imam neka posla. Dolazi u susret devojka lepa kao Naomi Campbell i obučena u dugu purpurnu večernju haljinu. Apsolutno neverovatno.
Šta ćeš ti na ulici, bre? Tebi je mesto na pisti. Prilazi i kaže, lepotani, ajde ja vama… i sa dve ruke, neverovatnom preciznošću, hvata nas obojicu za genitalije. Šok. Jesam video prostitutke svuda na svetu ali ne ovoliko agresivne. Nekako se otmemo iz ovog zagrljaja genitalnog i odmaknemo, i kao, no, gracias. Ma ajde, ajde, znam da hoćete, vidim da hoćete. Ma slušaj, mala, no tengo dinero. Nemam para. Mi brzim korakom idemo niz Ramblu a ona nas istom brzinom u tesnoj večernjoj haljini i sa visokim štiklama juri. Amejzing.
Mi pazimo da ne ostanemo bez novčanika u celoj priči: kao napadne te prostitutka i ti se kao skloniš a ona jednom rukom ti mazne sve iz džepa. Ili „slučajno“ naleti neko od njenih drugara i olakša te za novčanik. Dere se, imaš ti para, imaš, vidim ja! I smeje se. Ja kažem, preko ramena, ma di ti znaš da ja imam? I koliko to košta, pod jedan? Kaže, 20 evra! Rekoh nemam vremena. Neee, imaš ti i vremena i para! Imaš! I ti i tvoj drug! Omg. Iščupasmo se nekako. Pita me ovaj drugar, je l’ tako ovde stalno? Rekoh kad sam ja ovde bio prvi put, dok sam još u Španiji studirao, a to beše 2001. godine, nije bilo tako. Ali šta ti kriza i recesija rade.
I još jedna stvar. Za Afrikanke uopšte taj belački moral ne znači ništa. Njima je seksualna čednost stran pojam i inače. Nema neku vrednost bogznakakvu. Njima je smešno (pričao sam sa jednom o tome) da uopšte prostitucija nosi neke loše konotacije. To je kao da tebe neko plaća za svako popijeno pivo ili pojedenu čokoladu ili parče pice. Možeš misliti.
Barri Gotic je četvrt koja je opet oživela. Pre 10 godina je bila mrtva i puna zatvorenih radnji, i beskućnika koji su spavali na kartonima. Spooky mesto. Danas opet kao iz turističkih vodiča, kafana do kafane. Tu je i mesto koje drži Manu Chao. Ili na koje izlazi Manu Chao? Imamo kontradiktorne podatke. Naravno da nije ni nalik na restoran „Novak“. Totalno je alter, kao što i prilični najvećem geniju španske muzike. Koji je iz Francuske poreklom, doduše, ali je Španac (ćaća mu je pobegao od Franka u Francusku jer ga je ovaj osudio na smrt, čini mi se).
Grad i jeste kao da ga je Manu Chao opisao u svim pesmama. Moji naivni prijatelji pokušavaju da kupe pivo za mnogo evra u kafiću a ja pokazujem stari španski fazon: odeš do prvog Alžirca sa kesom Mahou piva i za 1 evri kupiš limenku i staneš ispred kafića jer svi se kafići mešaju pa se ne zna koje je čije piće. Od kafića do kafića, pivo po pivo od Alžiraca, nuđenje hašiša na svakom ćošku na Plaza Real. Prođe veče. Povratak u hostel.
DAN U BARSI
Dan u Barsi se svodi na obilaženje spomenika, mora, plaža, zabitih budžaka i svega ostalog. Odemo do Sagrada Familije, naravno. Sve je puno Gaudijevih dela, i da si nepismen znao bi da je sve to strava jer je toliko različito od celog sveta da ne možeš biti ravnodušan.
Sagrada Familija nikad nije završena ali sad je grade. Ulaznica je preskupa. Ima divne reljefe i vidi se da je Gaudi bio stvarno vernik.
OK, idemo da vidimo i Casa Milà i Casa Batlló, sve super kućice koje je Gaudi radio, i Park Güell, gde je počeo njegov neuspešni poduhvat da napravi ceo grad po meni čoveka i bez pravih linija.
Pored Sagrada Familije, novo zdanje Torre Agbar, koje liči na onaj Krastavac, Gherkin iz Londona. Samo što je ovde arhitekta priznao da ga je na to zdanje inspirisao njegov ud. E nek nam je kaz’o.
Odlasci na plažu Barceloneta. Lutanje blesavim kvartovima gde su neke uvrnute porno galerije sa Dartom Vejderom sa dignutim penisom i tako to.
Uzimanje bicikala i lunjanje po kvartovima gde su Arapi, gde su alternativci, gejevi, kurve opet u haljinama danju, gde su pegave Holanđanke. Stara luda Barsa. Odlazak do fontane na Španskom trgu gde je galerija umetnosti i ona fontana što svira i što menja boju. Predamo bicikle na ćiriličnu ličnu kartu, Španac se smeje, kaže, vidim da si ti, sve OK. Ovde Ukrajinaca ima koliko voliš. Vi ste svi ludaci tamo i kul. A vi niste, haha.
Vraćam se preko Barcelonete peške u zalazak sunca pored statue Raka i skulpture Roya Liechtensteina „Cap de Barcelona“.
Neki gitarista svira Radiohead, High and Dry. Kako ne voleti ovo mesto? Vraćam se u hostel. Upada mi iza vrata opet neka crnkinja, kao jao baš mi je drago da te vidim, je l’ može malo? Ne može, nemam para, nemam vremena, ne znam šta sve nemam. Ma nema veze, evo popust. Ej, ne mogu, popio sam, ajd sad izađi. Ma sa pravom ženom to može i kad si popio. Ej ajd izađi. Sutra. Nasmejana kaže, važi, sutra. E sutra putujem, mislim se u sebi.
Ulazim u hostel a dva Italijana iz Bazilikate mi pričaju kako imaju folk bend. Narodnjaci juga Italije. Oba izgledaju kao da su sa Granda sišli. I tetovirani su malko. A onda mi puste pesmu koju su snimili za gradsku slavu, narodnjak posvećen svecu-zaštitniku grada. I to ti priča tip koji liči na zvezdu Granda i priča samo o ribama i inače peva narodnjake. Dakle, i jug Italije je isti kao Srbija. Nije endemično područje naša Otadžbina Svetla. Kuku. Ne znam da li da me uteši ili uplaši ovo.
HERONA
Ili Žirona. Odatle poleće avion. Sat vremena od Barse. U unutrašnjosti prema Pirinejima. Ovo je već prava Katalonija, ništa svetski duh, internacionalizam, crnci i to.
Samo katalonski svuda, kobasice, sirevi, šunke, svuda zastave Katalonije, sa 4 prugice, pa onda one Velike Katalonije, sa 4 prugice i plavim trouglom sa belom zvezdom.
To je kao Srbija od Karlobaga i Karlovca do Virovitice. Sadrži i Andoru i Valensiju i Baleare i Andoru i Perpinjan. Zato valjda 5 krakova zvezde.
To je nacionalistička zastava Katalonaca koji hoće ujedinjenje Vekovnih Teritorija. Ima i druga zastava Velike Katalonije, samo ta je levičarska. Ima žuti trougao i crvenu petokraku.
Odnos plavih i levičarskih je recimo 4 prema 1. Svuda ispisano „Catalunya, nou estat d’Europa“, „Katalonija, nova država Evrope“. Nalazim da je političar vazda ljigavac.
Ovaj njihov premijer im je obećao referendum na kome će pisati „Da li ste za nezavisnu Kataloniju koja će biti deo EU?“ a lepo zna da će nezavisnošću istupiti iz EU i ko zna kad će se vratiti. a da ne pričamo da je u vreme njegovog mandata Katalonija prva bankrotirala, pre Grčke.
Pa kad mu ne uspe ekonomija, političar ti se uhvati nacionalizma. Znamo mi sve to. Ali eto zabavno je gledati sve te njihove zastave. I patikice u radnji kao adidaske ali sa motivom levičarske katalonske zastave.
Pored reke Onjar divne kućice u boji, „viseće kuće“, kao da su se nakačile iznad reke. Herona je baš baš slatka. Divno za bežanje od vreve Kosta Brave u hladovinu.
Stari Grad Herona izgleda kao da je neko uzeo sve razbacane epohe Mediterana, promešao ih i nežno spustio na obalu. Uske uličice koje šuškaju pod nogama, zidine koje pamte više nego što bi trebalo, i ona tiha patina grada koji zna da je lep, ali se ne hvali.
U centru svega – katedrala, visoka i dostojanstvena, sa onim južnjačkim šarmom: malo gotike, malo romanskog, malo „ko je šta stigao da doda kroz vekove“. Ulaziš unutra i odmah osetiš onu hladnoću kamena koja smiruje, kao mali reset duše.
Oko nje – trg gde pola grada ispija kafu, a druga polovina samo posmatra svet. Herona je takva: mirna, ali puna priča; skroman, ali te uvek iznenadi kad skreneš iza sledećeg ćoška.
Odlazimo u piceriju i dobijamo program za versku slavu grada u kome neki cover-bend valjda svira Nirvanu, a ukras im je slika „Sant Kurt Cobain“ koji u prugastoj majici kao ikona sa oreolom oko glave u jednoj ruci drži Bibliju na kojoj piše „Smells like teen spirit“ i „Never mind“, a u drugoj špric!
Oh, Španija! Ima li luđe zemlje? Odeš u Valensiju, a tamo počnu da psuju Katalonce, kažu da ne govore taj jezik nego valensijanski koji je isti ali malo drugačiji, i da vole koridu i da u svakom derbiju Real-Barsa navijaju za Real.
Ma baš me briga za njihove zađevice. To je moja najlepša zemlja na svetu. I najluđa. Svako je tamo kod kuće. Zato uvek sedneš da avion s osmehom. I kad se vraćaš, a posebno kad u nju stižeš.
Članak je originalno, u nešto drugačijoj formi, objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u decembru 2012. godine. Sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
