Tekst i foto: Žikica Milošević
Nisu kelneri dobili ime po Kelnu, kao što reče jedan naš poznati glumac, ali bogme, kolonjska voda jeste. Ako je jedan nemački grad kolevka parfema, ima najveću katoličku katedralu na mnogo milja unaokolo, i dom je markama piva i vina, onda je jasno da to nije nimalo dosadno mesto. Velegrad sa netipično nemačkom atmosferom, na granici sa Francuskom i Holandijom mora biti skroz kul. I jeste.
PREDIGRA
OK, priznajem, ni ja sam nisam imao previše pojma o Kelnu kada sam dolazio u njega, osim onoga što sam mogao da pokupim na Vikipediji i u školi. Znao sam za onu katedralu i to je to. Ostalo je bilo nagađanje. Kao, uostalom, što se u ovim krajevima strašno malo zna o Nemačkoj kao o turističkoj destinaciji. A Nemačka je superkul turistička destinacija.
Zato što je superorganizovana, što je mnogo lepa, nije previše skupa (hosteli su sa solidnim cenama, u centrima gradova, ako piješ pivo ili vino, nećeš dati više od par evrića za kriglu piva od pola litre ili 2 dl odličnog vina. Ni šnaps nije preskup. Vozovi i metroi, tramvaji i busevi, sve ide supertačno i brzo, i jedna karta uglavnom važi za sve živo: međugradske vozove, prigradske vozove, gradski saobraćaj. Možeš obići ceo grad i celu zemlju za male pare. Postoje posebne tarife poput Schönes-Wochenende-Ticket, sa kojom se 5 osoba vozika celom zemljom za 37 evra, ili ista takva karta za Severnu Rajnu-Vestfaliju, pokrajinu u kojoj se nalazi Keln, gde isto radiš za 34 evra.
Nijedna zemlja na zapadu Evrope nije tako lepo saobraćajno organizovana kao Nemačka, a bogme, u svakom gradu ima šta da se vidi. Valjda su to naše traume iz ratova, ili gastarbajterske priče da su Nemci „užasni“ domaćini i da je mnogo prijatnije vratiti se u Donju Pripizdinu posle 20 godina arbajtovanja i sagraditi 200 kvadrata nepotrebnog prostora u velelepnoj kući na selu nego boraviti u „neprijatnoj zabiti“ kao što je Keln. Naše agencije poslovično ne daju ponude za aranžmane za Keln i Nemačku, pa se moraš sam snaći i bekpekerovati sve. Ali što da ne, sam svoj majstor, to je i bolje.
ISTORIJA JE UČITELJICA OBNOVE I IZGRADNJE
Keln je jedan od najstarijih gradova Nemačke i Evrope, i ta „tradicionalnost“ se nekako nalazi utkana u njega i kulturu i ponašanje njegovih stanovnika. Nije ovo neka novotarija od grada, iako jeste novogradnja. Ali to je zbog britanskih bombi, no o tome posle. Osnovali su ga Rimljani pod imenom Colonia Claudia Ara Agripppinensis, i ovdašnji su jaaako ponosni na to rimsko nasleđe. Oko 5. godine n. e. otpalo je sve osim Colonia, što se u razne jezike različito reflektovalo. U engleskom i francuskom je Cologne, italijanskom i španskom Colonia, a u nemačkom Köln.
Mi preuzeli od Nemaca, jasno. Ispočetka je ovo mesto bilo izabrano za stražarnicu i logor graničara, jer je 500 godina Rajna bila granica između Rima i Germanije. Ali nađe se 38. godine pr.n.e. jedan mudri diplomata, zvao se Agripa, i bio je zet Imperatora Avgusta, što nije mala stvar, i taj Agripa u nastupu mudrosti shvati da je bolje da od Germana napravi drugare i potpiše mir. Naseli on njih uz Rimljane sa južne obale Rajne, i nagomila se veliki broj stanovnika u gradu. 50 godine nove ere se rimska carica Agripina, koja je rođena u Koloniji, potudila da svoj rodni grad podigne na nivo grada. Ovo joj je bil odobro delo, a loše delo joj je bilo što je rodila Nerona Palikuću, čoveka koji je bacao hrišćane lavovima radi tazbijanja dosade, i naravno, koji je zapalio Rim i po kome se tvoj program za narezivanje diskova zove i dan-danas. Rimski plan grada je i danas živ: Hohenstraße, glavna ulica rimskog Kelna, i sada je glavna ulica, i pešačka je zona.
Rimljani su ostavili još nešto Kelnjanima, što je mnogo važnije od ulice i cigala: totalno netipičan mentalitet za severnjake i Nemce: nekako italijanski, francuski, krajnje kosmopolitski. Ljubitelji su vina, energični su i prate mode, izlaze u grad i više liče na Mediterance nego bilo koji Germani. Uvek je Keln bio važan religijski centar Evrope, a posebno rimokatoličke crkve. Ovdašnji su zadrti katolici i imaju običaj da nazivaju Keln „Rimom Severa“, što se vidi po katedralama i crkvama kojih ima kao pleve. Ovo je dodatno veliki religijski centar jer je jedna britanska princeza, Ursula, sa svojih 1 drugarica, devica, isla na hodočašće kad ih je sreo Atila Hunski, iseckao na komade, obeščastio i uradio im sve one radnje koje su bile popularne 383. godine. Zanimljivo je da su Kelnom vladali nadbiskupi sve do 1288. i tek je onda uvedena civilna vlast. Imali su i najstariju jevrejsku četvrt, sve do 1424. kad su ih sve izgnali na istok, pa su se siroti Aškenazi tazmileli po Poljskoj, Ukrajini, Belorusiji, Češkoj…
Ali su ih nacisti stigli i tamo, 1941. Ovde je osnovan i prvi ne-crkveni univerzitet, ovde su prostorije Lufhanse, ovde je uvek bila najveća luka i trgovina, ovde je uvek bilo dobro za život. U II svetskom ratu je RAF sravnio sa zemljom ceo Keln i ovde nije bilo ničega osim praha i pepela, i ceo grad od milion ljudi je spavao po parkovima i na klupama železničke stanice. Ali su se Nemci bacili na obnovu i izgradnju i izgradili „pojednostavljenu kopiju“ grada jako brzo. No, Katedralu i neke istorijske zgrade su obnovili do tančina. Tako se to radi.
DOLAZAK NA RAJNU
Kako dođeš u Keln, nema šanse da ne naletiš na Katedralu. Železnička stanica se nalazi tačno prekoputa Katedrale. Ko je smislio ovu uvrnutu ideju, pitaš se? Odgovor je: Kajzer! Car Frederick Wilhelm IV je lično naredio da se železnička stanica ima napraviti pored Katedrale, jer kad putnik izađe iz voza, mora da bane ispred 157 m visoke crkve građene 7 vekova, u stilu visoke gotike. To je bilo iz pedagoških razloga: ima da vidiš, stranče, šta je Nemačka, bre!
I stvarno, kad vidiš Katedralu iz podnožja, uplašiš se. Naravno da ćeš pokušati da zguraš celu fasadu katedrale u jedan kadar, ali ima jedna caka u celoj priči: to dosad nikom nije uspelo, nema takvih aparata koji ti to omogućavaju, još uvek. Nema veze, delić fasade je OK. „Možete li da me slikate, dobra ženo iz Perua, i da uhvatite fasadu kol’ko mogne?“, „Oh, da, divni mladiću iz Srbije! Ups, malo sam vam odsekla 80% Katedrale, valjda nije frka?“,“Nije! Parče mene i parče Katedrale, to je baš strava!“.
Ne mogu da se bakćem slikanjem Katedrale, to se radi sa brodova, sa druge strane reke, iz helikoptera. Ovo je mostruozno veliko. To je treća najviša crkva na svetu. Nekad je na njenom mestu stajao rimski hram, a kd su počeli da grade današnju crkvu, ideja im je bila da u nju može da dođe na misu ceo grad: 40.000 ljudi je tad imao ceo grad, 40.000 ljudi danas može da stane u nju. Suludo. Ima kipova, vitraža, lukova, svega što voliš i ne voliš, možeš da se popneš na toranj za 7 evra (4 ako si student) i da gledaš ceo grad i pola Vestfalije.
Ali su Švabe nekako postavile gustu zaštitnu mrežu oko tornjeva-blizanaca i ne možeš baš da uhvatiš dobru sliku grada. Inače, do vrha katedrale vodi čak 520 stepenika, pa se spremi da ti kvadricepsi nabreknu. A to je dobro. U okolini Katedrale ima svašta da se vidi od uličnih umetnika: neki škrabaju po pločniku i prave odlične crteže, neki glume statue i ne mrdaju se (dobro, već viđeno, ali je kul u svakom slučaju).
Vabe me sa nekog štanda gde treba da potpišem peticiju za nezavisnost Tibeta ili šta već, nešto u svakom slučaju treba da se bakćem unutrašnjim gnjavažama drugih zemalja. Elegantno, sa istočnjačkim osmehom i zvonkim „Nein, danke!“, obilazim štand u širokom luku. E, da.
U Kelnu postoji zakon da se ne sme sagraditi nijedna zgrada viša od Katedrale, i da Katedrala mora da se vidi jasno iz svakog dela grada.
Centar grada je tipično nemački, funkcionalan, lep, čist, starinski pomešan sa inovativnim i izgrađenim posle rata. Primećujem neuobičajenu gužvu na ulicama, i danju.
Ribe su im jako lepo obučene, što uopšte nije slučaj sa velikim delom Nemačke. Imaju duge kose, utegnute su kao da gledaš ove naše po ulicama, ili neke tamo na jugu Evrope.
Pitam domaćine, otkud tako, kažu, uticaj Francuske se oseti, a i Kelnjani su takvi, nalickani i vedri. Fino.
Idemo u Stari grad. E sad, Stari grad Kelna nije baš toliko star. Sve što je od Rimljana, ostalo je pod zemljom, jer je Rajna tokom 2000 godina nanela par metara mulja na sve stare spomenike. Dakle, sve što je staro je zapravo kasni Srednji vek.
Super kvart se zove Sankt-Martin i dobio je ime po obližnjoj crkvi svetog Martina, na nemačkom Groß-Sankt-Martin (Veliki Sveti Martin), i on je pun starih kućica sa lepim fasadama i kafića na otvorenom gde se ako nije baš ultrahladno vreme, može sesti i popite pivo i pojesti pereca sa kobasicom i senfom.
U Rimu si Rimljanin, pa nemoj da naručuješ Heineken. O pivu ću posle. Veliki Sveti Martin je stvarno impresivna crkva koja stoji isto na obali Rajne, i građena je u romaničkom stilu. Pogledam crkvu, i setim se knjige „Narcis i Zaltousti“ i tako nekih bajkica od braće Grimm, stvarno me je svaki pogleda na nju vratio u neko srednjovekovno vreme.
Bila je totalno srušena 1945. ali su Nemci bili povređni tom činjenicom, zasukali rukave i obnovili je do u milimetar. Stara Gradska kuća je upečaljiva i lepa za oko i za fotku, i građena je u renesansnom stilu, i već se vidi kako je veselija od ostatka velelepnih građevina.
Zanimljivo da je ono što je najteže obnovljivo na Staroj gradskoj kući, lukovi na fasadi, jedino čudesno preživelo bombe Saveznika. Sve ostal o je srušeno. Primećujem u priči sa lokalcima da je ovo žestoko istrauzmatizovan grad, i sve se svodi na „preživelo je bombe“ i „nije preživelo bombe“, i malo me žacne jer se setim naše sudbine iz 1999. Judengasse, Jevrejska ulica Kelna, nalazi se odmah pored, i svedoči o jevrejskom nasleđu grada.
Nisam video da neki narod toliko propati samo zato što nije prihvatio nijednu drugu veru do svoje stare. Suludo. Kao što rekoh, isterali su ih na istok u 15. veku, da im ne „prljaju“ zemlju, valjda, ali to je bio srednjovekovni običaj u celoj Evropi, ništa tipično nemačko, naravno. Što je najsmešnije, oni su nastavili da govore svoj srednjovekovni nemački ma gde da su otišli, i nosili su ime „Aškenazi“, što znači „Nemac“. Ironija.
Trgovi Alter Markt i Rheingarten su puni starih kućica koje imaju nekoliko spratova i fisoke, visoke fasade, mnogo prozora i malu širinu fasade, jer se i ovde porez plaćao na dužinu fasade, a ne na površinu kuće, pa su se dosetili da izbegnu dažbine građenjem uzanih i visokih kuća. Fasade su redovno pastelnih i živih boja, i imaju cveće na prozorima.
Moja domaćica ironično primećuje (Srpkinja je), „Vidi ih, nakačili muškatle na prozore!“. Ja branim cvetoljubive Nemce: „Šta fali cveću, to je super, bar nema fasada koje ti otpadaju na glavu i satelitskih antena!“. Ma svaki ćošak možeš slikati kao umetničku fotografiju. Slatko je, kao da će uskoro da iskoče Ivica i Marica iz neke kućice. Da, i oni su u originalu Nemci i zovu se Hansel i Gretel. Ivica i Gretica, u stvari. Trgovci cvećem me posebno oduševljavaju u Nemačkoj, pa i u Kelnu!
Na svakoj pijaci ima po nekoliko tezgi koje prodaju cveće. Keln je poznat i po pozorištu lutaka, Hänneschen, koje je osnovano 1802. godine, i koje je demonstrativno obnovljeno 1945. godine, jer je Konrad Adenauer, post-naci predsednik Nemačke, rodom iz Kelna, rekao: „Nemački narod mora da se nečemu opet smeje! Jest da smo srušeni, ali nema Hitlera, pa će biti lakše smejati se!“. Inače, najznamenitiji pisac komada za lutkarstvo je bio izvesni Willy Millowitsch, tj. Milović, upečatljivo je da je našeg porekla. Ima i svoj spomenik i svoj trg u centru, što nam govori da je lutkarstvo ovde mnogo popularno. Ma sve je nekako ovde infantilno, detinjastvo. Imaju i muzej Krcka Orašćića.
Imaju verglaše na ulicama na svakom koraku. Tip vrti vergl,m obučen starinski i pravi jednoličnu muziku umesto da svira. Možda su nekada ulični svirači bili hit, a verglaši zastareli, ali sad je obrnuto. Kao crni i beli hleb: nekad je beli hleb bio preskup a crni za sirotinju, a sad obrnuto. Imaju i spomenik dvojici likova iz viceva, pandan našima Muji i Hasi ili Pat i Mike iz viceva o Ircima. Ta dvojica se zovu Schäl i Tünnes.
Ovaj prvi je komičan lik, a ovaj drugi smota i spadalo. Nažalaost, vicevi o njima dvojici su neprevodivi u najvećem broju slučajeva, jer su na „kölsch“-u, kelnskom dijalektu koji je poznat po tome što liči na holandski i što jednu rečenicu možeš shvatiti na više načina. Kölsch govori aktivno ko 250.000 stanovnika Kelna, što mu dođe negde oko jedne četvrtine. Ostali ga razumeju, tj. razume ga oko 10 miliona ljudi u okruženju. Nemoj da se čudiš ako ti govoriš krajnje književni nemački i oni tebe sve razumeju, a ti njih ništa. To je njihova fora.
U Starom gradu je jako dobro pazariti neku odeću i još milion drugih stvari, jer imaju puno dobrih prodavnica u kojima neke stvari koje kod nas ne možeš da nađeš ispod 1.500 ili 2.000 dinara možeš da pazariš za 7 evra. Ja se uvek nakupujem king-size albuma za slike, koji su ovde bagatela, pa posle slažem kući fotke natenane.
Pre nego što počneš da se smeješ, seti se da je vek CD-a i hard diska oko 10 puta manji od veka foto-hartije. A ja ne bih da svoje uspomene pogudim usput zato što je crk’o disk ili se polomio CD. Ili ga neka budala na žurki polila pivom.
U svakom slučaju, cene su dosta niže za sve stvari nego kod nas, a glavna šoping-ulica se zove Schildegasse, pa će ti možda, ako si sa devojkom, trebati još jedan ranac da vratiš kući stvari koje je ona kupila. A ako upadneš u vreme sezonskih sniženja… Bog da te vidi! Nemačka je odlična zemlja za kupovinu, a to će čak i tvoj muški mozak primetiti.
Roba se, po nemačkom običaju, koji izgleda pomalo orijentalno za nas, iznosi refdovno ispred radnji, pa moćeš sve pregledati i na ulici. Ima zanimljivih radnjica, a meni se poseno dopala jedna optičarska radnja koja je turobnu i ravnu fasadu ukrasila gomilom naočara koje „padaju“ niz fasadu sa krova. Em je zanimljivo, em ne mo’š promašiti radnju ni da imaš ultragromnu dioptriju. A možda je to i s namerom, jer radnja i treba slabovidima ponajviše. Mi vidimo i običnu firmu. Interesantno je da je grad pun javih bicikala, tj. city-bike-ova, koji su svi redom crvene boje i mogu se koristiti do mile volje za vozanje gradom. Uopšte, institucija gradskog bicikla je odlična i jedva čekam kada će ovde zaživeti konačno!
Na obodima starog dela grada nalaze se savršeno očuvane i obnovljene kapije koje su označavale ulaze u stari Keln, i jako su fotogenične i vredi sesti u neki prevoz da bi došao do njih. Ili na bajk, prethodno opisan. Ili dopešačiti, ako imaš kondicije i lepo je vreme. Po lepoti se izdvajaju (iako sumnjam da imena nešto znače) Severinstorburg (meni najlepša), Hahnentorburg i Eigelsteintorburg. Inače, Keln je savršen za istoričare umetnosti, arhitekte i ove sa Akademije: muzeja koji prave istoriju umetnosti grada ima na svakom koraku: Rimsko-germanski muzej prati rimsku istoriju Kelna, a tu su desetine užasno značajnih i, ruk una srce, lepih crkava koje te atmosferom prenose u neku drugo vreme. Mnoge zgrade su tek delimično obnovljene, pa je ostavljen samo deo stare fasade, a ostatak je obnovljen „za male pare“, ravnom fasadom. Naročito je upečatljiva obnova Stare luke, gde su sačuvali sve staro što je izmaklo bombama, a dogradili su sve novo u staklu i čeliku, pa mi i dalje kad gledam fotke Kelna, sve deluje jaaako čudno i skpljeno, nekako… Gürzenich, umalo da ga zaboravim! Lepa palata koja je služila kao neka vrsta većnice u Srednjem veku, danas je koncertna sala.
KOLONJSKA VODA
Ni ja nisam znao, niti sam pomišljao, da je kolonjska voda poreklom iz Kelna, koji mi je zvučao kao mesto po kome se mogu imenovati kobasice, pivo ili zemičke, a nikako neki miomirisi i parfemi, ali to je bilo samo zato što nisam uključio kefalo. Kako se, kao što rekoh, na francuskom Keln kaže Cologne (izgovara se „Kolonj“), onda je jasno da je kolonjska voda zapravo kelnska voda. I to zato što je tip koji je smislio taj parfem, po vladajućoj modi, dao parfemu ime na francuskom „Eau de Cologne“.
Elem, kolonjska voda je prvo bio brend, a sad je postala zajednička imenica, ili tačnije, generički termin za sve parfeme koji imaju od 2 do 5% esencijalnih ulja. Originalnu kolonjsku vodu, koja je imala 70-90% etanola, i sadržala ulja limuna, narandže, mandarine, grejpfruta, i sličnih citrusa, smislio je i lansirao na trište sa enormnim uspehom Italijan Johann Maria Farina, gastarbajter u Kelnu, 1709. godine.
Mudri Italijan se rodio 1685. godine u mestu Santa Maria Maggiore, i zaključio je da niko u svom selu nije bio prorok, pa je otišao za nemačku, naučivši zanat parfemara. U Italiji i Francuskoj ih je ionako bilo previše, a na severu Evrope ni za lek, a tržište ogromno. Kažu da je godinu dana pre toga napisao pismu svom bratu u Italiju i rekao: „Smislio sam parfem koji me podseća na italijansko prolećno jutro.“ Ala ga je smislio, svaka mu čast: posle nekoliko godina postao je svetski hit, i skoro sve kraljevske kuće u Evropi su počele da naručuju kelnsku vodicu i da se mažu njome. Naravno kad se nisu kupali, rekli bi zlobnici, ali nećemo o tome. U staroj kući u kojoj je Farina živeo i pravio parfeme, danas se nalazi muzej parfema, prigodno nazvan Farina-Haus.
LOKALNE KUL STVARI
Pivo koje se služi u Kelnu je lokalni Kölsch, koji je za nijansu gorči od ostalih nemačkih piva, koja su inače gorka. Ima jako mnogo kafićča i pivnica koje služe Kölsch, i ovo ne treba propustiti. Wieß, što je kelnska reč za „belo“, je mutno nefermentisano pivo koje postaje ponovo popularno poslednjih godina. Najpoznatije marke Kölscha su Früh, Erzquell (Zunft Kölsch), Gaffel, Reissdorf i Kölner Verbund. Kölsch je jedino pivo koje se ne može proizvosditi van regiona Kelna, što je protvrđeno i Konvencijom o Kölsch iz 1986. Pošto se nalaziš u centru rajnske regije, gde je vinarstvo jako razvijeno, ne treba da ti spominjem da su bela vina iz ove oblasti, rajnski rizlinzi, vrhunski.
Muzej čokolade (Schokoladenmuseum) je odličan i „jestiv“ muzej koji se nalazi odmah pored Rajne. U njemu može da se vidi proces nastajanja čokolade, sa sve mašinama za pravljenje čokolade, objašnjenjima o istoriji uzgajanja kakaoa, od Asteka pa do nas. Da bi stvar bila luđa, napravili su i pravu džunglu od nekoliko desetina m2, i postavili su temperaturu na 50 stepeni, uz ogromnu vlažnost, a sve zarad slikovitog uzgajanja i branja kakaovca. Imaju i fontanu iz koje curi čokolada, ali su morali da stave i ogradu da se gosti ne bi „davili“ poslasticom. Normalno, tu je i prodajni deo sa proizvodima i skulpturama od crne i bele čokolade. Ogladniš od pogleda.
Za izlaske se preporučuju pivnice i vinski podrumi, a zabave ne moće da fali jer ovo je studentski grad, ima čak 80.000 studenata u Kelnu. Većina su u Starom gradu i okolini, a cene su super. Za izlazak preporučujem zagrevanje u najboljoj pivnici Päffgen, ili možda u Peters Brauhausu. Belgijska četvrt je puna dobrih barova, a kulb Altes Wartesaal (Stara čekaonica), koji se nalazi odmah pored Hauptbanhoffa, tj. Ž. stanice, je odličan.
Konobarice i konobari se uvek ultraoduševe kada im za pivo koje košta 2,5 evra ostaviš 3 evra i kažeš, u redu je! Kupio si ih za ceo život, posle samo trče oko tebe, sjajno. Pivo i vino će uvek poslužiti konobar koji se na lokalnom dijalektu zove Köbes, što je skraćeno od Jacobus, kako su nazivali sve konobare. Köbes ima posebnu uniformu: nosi tradicionalnu uniformu proizvođača piva, a ova se sastoji od blave jaknice sa crnim dugmetima (zove se „Kamisol“) i kecelje. Uvek drži novac u velikoj kožnoj torbi na kožnom pojasu koji se snažno zateže, što deluje supersmešno jer su konobari često debeli sredovečni likovi. Pivo se služi u tradicionalnim čašama, zvanim „Stangen“.
Tokom februara je posebno blesavo, jer se tada u Kelnu održava tradicionalni Kelnski festival, koji je jedan od najvećih u Evropi. Taj februar je mesec kada se u celoj katoličkoj, ali i protestantskoj Evropi, totalno poludi od karnevalske atmosfere. Kostima ima svakojakih, i osmišljavaju se mesecima unapred, pa onda na ulicama osvane vatromet boja i oblika, i svi uz muziku i nasmejani paradiraju starim delom grada, a toče se litre piva i rizlinga. Svi postaju krajnje ne-poslovni i veoma razdragani, i učesnici i posmatrači. Za mlađe čitaoce: karneval je nešto kao gej-parada, samo što učesnici nisu gej. Uglavnom. Sezona karnevala počinje zvanično svakog 11.11. u 11.11. h i završava se na Ognjenu sredu, 40 dana pre Uskrsa.
ENDE
Keln je iznenađenje. Nemci koji liče na Francuze. Veruju u to da su potomci Rimljana, i izgled ad ajeste tako, jer su poslednja istraživanja haplotipova (rasnog i nacionalnog porekla) pokazala da veliki broj Nemaca iz ove oblasti ima latinske i keltske gene. Oblače se fensi, živahni su i sede po kafićima. Iz Belgije i Luksemburga dolaze da bi videli noćni život Nemačke, ponajviše u Keln, jer su noćni životi Luksemburga i Valonije zanimljivi kao Prag u vreme policijskog časa 1943. Keln i jeste najbolja moguća Nemačka, i pomalo kao da to nije. Zavisi kako gledaš na to šta zaista jeste Nemačka. Ali, meni je ostao u odličnom sećanju: i po lepoti, i po duhu ljudi, po zezi, i po smirenosti. Nema onog „divljačkog“: „Aaa! Hvataj život za gušu petkom uveče, pobeže!“, već je sve nekako… opuštenije. Živi se svakog dana, svakog sata. E, a u takvom mestu vredi živeti. a gde vredi živeti, tamo vredi i otići turistički.
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u septembru 2006. godine. Sva prava zadržana.
Zahvaljujemo kompaniji „PANONIJABUS“ (www.panonijabus.co.rs) iz Novog Sada na pomoći za realizaciju ove reportaže.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
