Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević i Jovana Živanović
U srcu Evrope, nedaleko od njenog geografskog središta, nalazi se jedan od najstarijih gradova Slovena, i to baš negde na mestu gde su Stari Sloveni imali svoju postojbinu. Danas je to jedan od najatraktivnijih turističkih bisera Evrope, ugodno ušuškan u Karpate i istoriju, i dovoljno neiskomercijalizovan da i dalje zadrži onaj tanani šarm Mitteleurope.
Nepojmljivo je da je mesto savršene lepote odmah pored mesta najvećeg zločina. Jednostavno, Krakov je toliko lep, i u toliko lepom okruženju, da je potpuno neverovatno i pomisliti da se pored njega nalazi KL Aušvic (Auschwitz), mesto najgoreg pokolja u istoriji čovečanstva.
Ali, nalazi se. I nekako su neodvojivi, i u misaonoj ravni, i turistički gledano. Što nikako, naravno, ne treba da smeta u obilasku jednog od najlepših gradova Evrope, koji je vrlo blizu nama.
Turistički vodiči često nazivaju Krakov „drugim Pragom“, što treba u principu da znači sledeće: 1) lep je kao Prag, samo manje izvikan i poznat, 2) nema toliko turista, tj. ima ih mnogo, ali ne gaze po tebi i nisu baš sve okupirali 3) život Poljaka se nastavlja najnormalnije kao da grad nije turistička atrakcija 4) nije sve posvećeno striptizu i kurvarlucima 5) sve je jeftinije. A usput je sve super.
Dobro, jasno je da zabava nije baš tako divlja kao u Pragu, koji je postao neka vrsta srednjoevropskog Las Vegasa (šteta za onakav grad), ali ‘ajde. Put do Krakova nije dug, kad pogledaš na mapu. Novi Sad i Krakov su do pre stotinak godina bili i u istoj državi, a sad moraš da pređeš 4 države da bi do njega stigao, no to ga nije „udaljilo kilometražom“ od nas.
I dalje treba 14 sati vozom i autobusom, ili 12-ak sati kolima, što ti je kao da ideš na more. A pošto do sledećeg leta nema mora u komšiluku koje te neće počastiti kišom, burom i avetinjskom prazninom gradova, onda preporučujem Srednju Evropu.
Neugodna stvar je samo izbor noćnog voza za Budimpeštu. Za razliku od ostalih vozova za ovaj grad, a ima ih 3 dnevno i stignu za 6h na stanicu Keleti, ovaj noćni voz nastavlja za Beč, a common knowledge je da je voz Budimpešta-Beč najgori voz u Evropi, pun lopova. Na žalost, lopovi se ukrcavaju i pre Pešte, a voz je obično pun, što znači da ne možeš baš da prigrliš svoj prtljag na praznom sedištu do sebe, već ga staviš iznad glave i bdiš nad njim celu noć, što nije prijatno u kupeu za 6 osoba.
Kada dođe „The Devil’s Hour“, oko 3 ili 4 ujutro, odjednom krenu da se šunjaju sa bater-lampama neki smutljivi likovi, „putnici“ koji izviđaju ko je zaspao a ko ne, i pokušavaju da zdipe neprimetno kofere sa vešom i šamponima, očekujući u njima pare, laptopove i ko zna šta još. Ako im pokažeš da si budan, prekidaju akciju.
Moja saputnica i ja smo izgledali kao da spavamo, i gospoda lopovi su počeli da otvaraju vrata na kupeu, nečujno i majstorski, ali kako smo mi samo „odmarali oči“, i prostrelili ih pogledom, oni su odmah „naprasno“ došli do saznanja da su došli u pogrešan kupe i da njihovi koferi nisu baš ovde i izvinili se promptno. „Oh, kakva greška i zabuna!“
Mrš, bre! Nezgodacija, dakle, što moraš biti celu noć budan za tih 26 evra koliko košta povratna karta. Posle uhvatiš bus za Krakov, za 20 evropskih novčanica i eto te u rano popodne u sred lepote, preko Karpata.
Prva stvar koja ti upada u oči u Krakovu je da je to stvarno GRAD! Zaboravi Beograd, Novi Sad, Sarajevo, Podgoricu i slične.
Kod nas su se gradovi pravili u socijalizmu tako što su arhitekte projektovale ogromna naselja stambenih zgrada na rubovima grada i uterivale seosko stanovništvo u solitere, pokušavajući da od seljačke zemlje naprave industrijsku. Ovde to nije bilo potrebno.
Ovde su gradovi već bili sagrađeni, a ako je trebalo da se udome negde radnici i seljaci (ne zaboravimo poštenu inteligenciju), onda su građeni novi gradovi, recimo Nowa Huta, pored Krakova, grad nikao oko železare, u socrealističkom stilu, ali umetnički veličanstven.
Znači, od početka do kraja, Krakov je mesto koje je urbano, sa onim vlažnim zidovima od crvenih cigala, tramvajima, starim fasadama, budžacima, ajnfortima, prodavničicama pića koje rade celu noć (vidiš odmah da si u gostima kod naroda sviknutog na C2H5OH, kad na svakih 50m imaš radnju na kojoj piše „Alkohole 24h“) i masom koja gluvari na stepenicama crkava sa pivom u ruci.
Mora se početi od negde, a svaki obilazak je logično započeti od mesta na kome ste se smestili. A Kazimir se sam po sebi nameće kao idealno mestašce na kome ćete baciti lenger i postati Krakovljanin na par dana, jer je broj hotela i hostela u ovom kvartu ogroman, kao i broj kafea, restorana i galerija i ateljea, što ga čini vrlo zanimljivim i vibrantnim mestom i za dnevni i za noćni provod, bilo da preferirate krčme i pabove, ili pak umirujuće restorane lokalne, vrlo ukusne kuhinje.
U hostelu, koji je u, dakle, jevrejskoj četvrti Kazimir (Kazimierz), puno Poljaka iz drugih krajeva zemlje. Lepo, voleo bih kada bih i ja imao hostele u Đavoljoj Varoši ili Zrenjaninu i jeftin prevoz donde, pa da mogu da se upoznam sa lepotma svoje zemlje. Ali not in this century, kanda.
I svi te pitaju da li si u Krakov došao zbog pape! Zbog pape? Kog pape? Zar papa nije onaj Nemac? Zbog Jana Pawela II! Aha, Jovan Pavle. Ne, nisam došao zbog njega, ali lepo da si me podsetio da je on odavde. Kako nisi? Pa on je najznačajnija ličnost kraja 20. veka! On je srušio komunizam i širio mir u svetu i preporodio Katoličku crkvu!
E baš fino, imam ja svoje mišljenje o nekim od njegovih dostignuća, ali neću pred tobom, slovenski brate katoliče. ‘Ajd’ da se držimo Poljakinja, kao npr. Caroline Wozniacki. Ona? Pa ona je Dankinja. O, kakvi ste vi odrodi. Samo ima dansko državljanstvo i rođena je tamo i igra za tu zemlju, ali po srpskom običaju mi bismo takve osobe smatrali čistim Srbima.
Reći ćeš mi još i da Stanislas Wawrinka nije Poljak? Nije. Razgovor je suvišan. Ovi ljudi ne znaju ni da je pingvin Kowalski sa Madagaskara Poljak, šta dalje.
KAZIMIR
Mnogi su došli ovde radi piva i žena i nemaju pojma ni o tome da se nalaze u jevrejskom kvartu, koji je bio jedan od tri grada spojena i okružena zidinama: Krakov, Kazimir i Kleparž. Kazimir se na poljskom jeziku, kako rekosmo, zove Kazimjež (Kazimierz), i duguje svoje ime istoimenom kralju, koji je uz svoje ime nosio, zbog velikih zasluga za svoj narod i zemlju, i prigodni pridev Veliki.
Kazimir Veliki je, dakle, ispočetka imao ideju da gradnjom Kazimira odmah pored Krakova (nekada su oba ova grada bila opasana zidinama, i vidno odvojena jedan od drugog, ali su u 19. veku zidovi uglavnom srušeni, na žalost nas, turista, koji fortifikacije starog doba vidimo kao veoma atraktivne i zgodne za fotografisanje) napravi protivtežu Krakovu u kome je bilo puno nemačkih zanatlija.
Zidina više nema, Kazimir ne liči na geto, već na lepu četvrt. Puno je sinagoga, izraelskih zastava, menora, restorana jevrejske kuhinje (vrlo ukusno, sa karakterističnim lukom), i svedočanstava zanimljivog života ovog naroda.
No, da se vratimo Kazimiru. Dakle, kralj je imao jednu veoma lepu ljubavnicu, koja se zvala Esterka, i bila je, pogađate, Jevrejka.
Zbog svega, a i činjenice da su nesrećni Jevreji postali žrtve progona u Nemačkoj baš nekako u to vreme, i da su pogromi i spaljivanje geta i proterivanje postali uobičajena pojava u tada ne preterano civilizovanim nemačkim (i ostalim zapadnoevropskim) gradovima (zgodno: optužiš Jevreje da su izazvali kugu, spališ im radnje, banke i računovodstvene knjige i više im nisi dužan!), Kazimir je pozvao sve nemačke Jevreje da se sklone u Poljsku i dao im je „azil“, što bi se današnjim jezikom reklo.
Jevreji su se doselili i namnožili, prosperirali i dali svetu mnoga značajna imena, ali ih je najmračniji režim svetske istorije 7 vekova kasnije dostigao i u obližnjim gradovima Aušvic, Treblinka, Sobibor, gotovo uništio.
Činjenica je da su Jevreji imali svoja geta u svim gradovima Poljske, a da su za svoj kutak u Krakovu izabrali baš Kazimir. 1939. su Jevreji činili 23% stanovnika Krakova i bilo ih je 60.000, što se vidi na svakom koraku. Postoje brojne sinagoge, za sve frakcije judaizma (ortodoksnije i liberalnije), i mnogi muzeji, galerijice i prodavnice suvenira.
Na žalost, pošto ih sada ima manje od 1000, većina kuća su ili restorani ili ateljei, ili hosteli ili kafići ili galerije. To je dalo novi život kvartu, i ovo je glavno mesto za izlazak u grad. I izlasci su sasvim OK.
Kafići su dekorisani superzanimljivo. Jedan ima šivaće mašine (stolove sa šivaćim mašinama) umesto stolova, drugi je natakario 100 petrolejki na fasadu, treći je u fazonu alhemičarske radionice (i zove se Alchemia, možda najbolje mesto u gradu za cool pivo, preporučujem Miodne (crno pivo sa medom) i porter Źywiec).
Ispred jednog stoji mali poljski autić ukrašen šarama u maniru Jacksona Pollocka.
Svuda možeš da kupiš male Jevrejčiće od plastelina koji drže 1 groš u rukama i kožnu torbu. Bankari. Slatko. Ima i košer brza hrana.
Na kioscima se može kupiti košer brza hrana, ali i poljske zapjekanke (vrsta sendviča od pola bageta, natopljena zapečenim sirom i nadevom po želji) – najbolje u celom gradu, pa i u zemlji. Ulica Široka (Szeroka) je posebno upečatljiva, a izdvajamo restoran Ariel sa sjajnom kuhinjom, koja ima puno začina i nezaobilazni beli luk kao dodatak mnogim jelima.
Na ulasku je sedmokraki svećnjak menora, tipičan rekvizit judaizma, i restoran se ne može promašiti. Dirljiv je restoran u kome se na fasadi nalaze firme nekih trgovaca i zanatlija, Jevreja, koji su svi pobijeni. Ali njihova imena i profesije žive na fasadi i na fotografijama koje napravite.
Nigde osim Izraela jevrejstvo nije ovako živo kao u Krakovu. Jevreji su ovdedošli, prosperirali, ali ih zlikovci 700 godina kasnije stigli.
VISLA I VAVEL
Nedaleko se nalazi Visla. Na obali Visle je kraljevski zamak Wawel. Stvarno je impresivan. Kad je bus dolazio noću i kad je pukao pogled na Wawel pod reflektorima sa druge strane Visle, ceo autobus je u tišini minut bio okrenut na tu stranu i zadivljeno gledao kroz prozor.
Danju je divan pod zracima sunca, a noću je sjajno osvetljen i zaista uvodi u Srednji vek samim pogledom na njega, prečicom. Vrlo uzbudljivo. Njegovo poreklo je drevno: kažu da su ovde živeli i neki ljudi u doba paleolita, ali legenda vezuje početke grada za kneza slovenskog plemena Vislani, koji se zvao Krak. Paganski knez je u vreme dok smo se mi ostali upućivali ka jugu i istoku Evrope, odlučio da na strateškom brdu napravi grad.
Austrijanci su do 1905. iskazivali nepoštovanje prema ovom zamku, jer je to mesto važno za poljske dinastije. Držali su neki garnizon i konjušnice. Neki agilni Poljaci namoliše tad vlasti da restauriraju zamak i sada tu ima šta da se vidi. Naime, Poljaci su sve ovo austrijsko bezobrazno ponašanje smatrali svetogrđem i nekako su, molbama i ubeđivanjem, a možda i sa malo mita („diškrecija“, kako se to zvalo u krajnje korumpiranoj K. und K. monarhiji), početkom 20. veka uspeli da restauriraju zamak. Posle 1918. Vavel je ostao u Poljskoj, i zasjao je punim sjajem.
Inače je zamak nastao na mestu gde je staroslovenski knez Krak „nadmudrio“ izvesnog zmaja, koji je rešio da više ne teroriše ljude i da dopuste da se tu nasele trajno. Navodno, Krak se igrao igrica sa zmajem i nadmudrio ga je, te se zmaj odselio, bez borbe.
Ne kaže se kako ga je nadmudrio i da li je to nadmudrivanje uključivalo umetanje mačeva u zmajevo tkivo, ali šta sad. Krakov neskromno nazva grad po sebi, ali nekako mi se čini da je zmaj pobedio. Danas imamo statuu zmaja koju ne možeš da slikaš jer se dečurlija po njoj vere, ali nigde nema statue Kraka. Zmaj je ispao veća faca.
Do 10. veka Vislani i njihova država su tek podgrupa starih Slovena, ali ih je tada knez Mješko I (Mieszko I) pripojio svojoj Kneževini Poljana (centar u Varšavi).
Ovo ujedinjenje će dati temelj državi poznatoj po Poljanima (jasno, jer su živeli u ravnicama, tj. u polju), koja će se i zvanično od tada zvati Poljska. Krakov je postao centar regije Malopoljska, a u Vavelu se gradi i monumentalna katedrala i dvor.
Zanimljivo je da je veliki preobražaj grad doživeo pod Boleslavom Hrabrim, u 13. veku, kada je ovaj slavni vladar odlučio da prezida Krakov, i tada je grad od drveta i kamena postao grad od cigala, postepeno primajući gotički karakter, koji i danas, uz poljski barok i renesansu, predstavlja „trejdmark“ grada.
Kazimir Veliki je sagradio impresivni gotički zamak koji je nastradao u požaru 1499., a jedino što je ovde ostalo od te lepote jeste tornjić smešnog imena Kurza Stopka (Pileća Noga). Današnji izgled je stekao obnovom u stilu poljske renesanse sa kasnijim baroknim nadogradnjama, a za ovo su bili zaslužni kraljevi Aleksandar i njegov sin Zigmunt.
Poljaci su jako pobožni, ni blizu Česima koji su liberalni. Ovo implicira nekoliko stvari: 1) ima jako mnogo crkava, i jako su lepe 2) Poljakinje nisu baš toliko liberalne kao što neki očekuju, iako su skroz simpa 3) Eh, da, crkve su stalno pune i mise su non-stop.
Papinih statua (Jana Pawela, kako oni kažu, jasno) ima svuda, i njegovih slika. Moju saputnicu je kult pape već doveo do ivice živaca.
Ako se manemo opisa umetničkih prikaza crkava, ostaje mnogo toga svetovnog, kao što su palate, kule, ostaci starih zidina, male tvrđavice. Sve je lepo rekonstruisano. Srećom, Krakov je ostao skoro netaknut u II Svetskom ratu, za razliku od Gdanjska i naročito Varšave, pa nije bilo pun otoga da se restaurira.
STARE MIASTO
Krakov je lep zato što je nekako… kompaktan. Za razliku od drugih mesta u socijalističkim ili kapitalističkim zemljama, koja odražavaju seljačku prirodu zemlje (velika novokomponovana naselja na obodima gradova da se seosko stanovništvo zaposli u fabrikama), Krakov pokazuje da je ovaj deo oduvek bio… pravi grad.
Ulice kao iz nekog filma epohe pružaju se u nedogled, a anjforti, balkoni, male prodavnice i uličice popločane kamenom su na sve strane.
Početak Starog Grada (Stare Miasto, nije ni potreban prevod, zar ne? Vidi se da je „Staro Mesto“ u pitanju.) sa strane Vavela jeste Gradska ulica (Gródzka), gde se prvi put susrećemo da starim crkvama, restoranima i fijakerima, kojima upravljaju livrejisani kočijaši.
U fijakerima, kojih će posle biti na svakom ćošku, i koji su uglavnom bele boje, voze se najčešće stariji Zapadnjaci, i pretpostavljam da je ovo neki ekvivalent vožnjom gondolom u Veneciji.
Veoma upečatljive su dve crkve koje stoje doslovno jedna pored druge: jedna je veoma drevna po svom izgledu, i izgled ne vara – u pitanju je crkva Sveti Andrej iz 1086. koja je upečatljivo romanička, i predstavlja jedinu građevinu Krakova koja je preživela užasni tatarski napad iz 1241. Pored nje – sušta suportnost – Sveti Petar i Pavle, iz 17. veka, prva barokna crkva u Poljskoj. Prva stroga, druga raskošna, prva mistična, druga svetovna. Dva lica Poljske u 20 metara.
Glavni trg (Rynek Główny) je savršen, najveći srednjovekovni trg Evrope. Na sred srede nalazi se palata Sukiennice, što će reći Tržnica suknom.
Danas nema sukna, ali su tu radnjice sa suvenirima. Tržnica suknom, sagrađena po dekretu Kazimira Velikog 1358. da bi se pijace mogle održavati stalno, na zatvorenom, i da vremenski uslovi poput oluja ili mećava ne remete trgovinu.
Sukno više nije toliko zanimljiva i ekskluzivna roba, pa su danas radnjice uglavnom pune suvenira: lutkice Poljaka i Jevreja u narodnim nošnjama, nakit (preporučujem ćilibarski, sa Baltika – veoma je lep, a nije precenjeno skup).
Odmah pored, sa jedne srane nalazi se malecna crkva Svetog Vojćeha, koja zapravo uopšte nije mala: tokom vekova je utonula u zemlju, pa je ima poprilično i niz stepenice, pod zemljom.
Romanička je, i posvećena zaštitniku Poljske, pomenutom svecu Vojćehu (ostali katolički neslovenski svet ga naziva Adalbert). Potiče iz 11. veka i u napadu Tatara je prilično oštećena, ali je preživela i dograđena je tako da u sebi nosi više stilova. To je bila poslednja crkva sa nemačkim bogosluženjem, paradoksalno, a posle 1945. Nemci su uglavnom proterani iz cele Poljske, pa je danas i ona potpuno poljska.
Pored Sukiennica je toranj Gradske kuće, bez Gradske kuće. Neki pametnjaković ju je krajem 19. veka razmontirao i ostavio samo toranj. Bistrica mala.
Srećom pa mu bilo žao tornja. I kad su rušili sve one kule i zidine, valjda su mislili da je to neki progres? Danas bi se zabezeknuli kada vide da ih mi, današnji turisti, smatramo kretenima, a da ono što je preostalo od Srednjeg veka fotkamo do iznemoglosti.
Svuda unaokolo su kafići i stolovi. Restorani i pivnice, šta ko voli. Super je što je podjednako zabavan ovaj grad i starima i mladima.
Možda je najspektakularnija građevina zapravo Crkva Device Marije (Kośćiol Mariacki), koja potiče iz 13. veka, i ima dva različita tornja od crvenih cigala: jedan viši i vitkiji, koji simbolizuje muški princip, a drugi niži i puniji, da simbolizuje ženski.
Ovaj princip videćete i u Pragu, ali i drugde. Legendarni oltar Vita Stvoša iz 1447. (Wit Stwosz, nemački Veit Stoß), Nemca iz Nirnberga koji je bio najznačajniji vajar gotike, vatromet je umetnosti, boja i religioznosti – smatra se najlepšim primerom gotičke umetnosti igde. Tornjevi su imali i svrhu osmatračnica za požare i ratove, a ne možete da ne primetite običaj sviranja gradske pesme trubom.
U vreme tatarske najezde je trubač larmirao stanovništo pesmom zvanom „hejnal mariacki“, ali ga je Tatarin strelom pogodio u vrat pre nego što je ovaj dovršio melodiju. Danas je hejnal izvodi samo do te tačke, a onda trubač naglo prekida melodiju.
Mase turista se skupljaju da čuju hejnal ispod crkve. Iza crkve nalazi se mali trg Svete Marije, sa još jednom crkvom od crvenih cigala, Svetom Barbarom. Stecište je mladih i neformalnih ljudi i ima dozu jezive lepote, ali i razdraganosti. Iza ovog trga je još jedan, Mali trg (Mały Rynek), koji je opet prepun restorana i kafea, i divnih fasada. Sada ste u srcu Starog grada i svaki je pogled dragocen i pun lepote.
Florijanska ulica (Floriańska ulica) je kucavica grada: vodi od glavnog trga do Florijanske kapije (Brama Floriańska), koja je posvećena istoimenom svecu.
Nekada je ovakvih kapija bilo 8, ali su ih tokom 19. veka sve srušili, bez preke potrebe, ali to se tada zvalo „modernizacija“, i slično je vađenju tramvajskih šina, vađenju kamenih kocki i betoniranju trgova posle II Svetskog rata, kao i probijanju apsurdnih bulevara i zidanju grotesknih robnih kuća posle 1945.
Možemo samo misliti kako je tek grad izgledao sa svih 8 kapija.
Barbakan, mala gotička tvrđavica iz 15. veka od crvenih cigala, dobar je putokaz za to: preslatka građevina odvodi nas u vreme vitezova i halebardi.
Oko kapije se nalaze ostaci zidina, slikari prodaju svoje umetnine, kafei rade punom parom, a iza zidina su parkovi i kvart Klepaž, mirniji i noviji, sa tržim centrom Galeria Krakowska i železničkom i autobuskom stanicom, dakle, sa konkretnim stvarima koje nam trebaju za svakodnevicu.
Tu je i Teatar Juliuša Slovackog, koji predstavlja dah Pariza u Krakovu, jer je Jan Zavjejski, arhitekta zdanja, bio 1893. oduševljen Pariskom operom. Oduševljenje mu se isplatilo, jer je dobio nagradu za svoje zdanje.
Ne zaboravimo Collegium Maius: sjajno mesto učenjaštva, drevni univerzitet, u čijem se dvorištu sunčao uz knjige Nikola Kopernik. Danas se ovde prodaju razglednice „Kazimir Veliki – Esterkin ljubavnik i poljski kralj“ a ljudi čekaju da na puni sat počnu iz starog sata da izlaze male lutkice i obilaze krug – drevno znanje majstora Srednjeg veka.
Možda još jedan zanimljiv detalj, vezan za ljubav, a nekako je sve u Krakovu vezano za ljubav i toleranciju: u katedrali se nalazi grob blažene kraljice Jadvige (Jadwiga), vidno obeležen belom mermernom statuom kraljice koja spava i drži ruke u molitvi na grudima. Ova žena je bila pravi humanista i prosvetitelj.
Ubedila je muža, kralja Vladislava Jagelona (Władysław Jagiello) da 1409. godine osnuje univerzitet zvani Collegium Maius (kasnije će ceo univerzitet postati Jagelonski univerzitet, po dinastiji kojoj je pripadao), a kraljica je bila upravnica.
Toliko je volela mlade ljude, da je bila uvek raspoloživa za davanje saveta: savetovala je studentariju oko ispita, učenja, oko problema u veri, prijateljstvu, ali i u ljubavi.
Danas, pošto kraljica ne može da govori lično, postoji običaj da se dođe na njen grob i postavi na njega cvet, i šapatom izgovori problem koji vas muči. Onaj koji se ovako obrati kraljici nada se da će blažena prosvetiteljka uslišiti njegove reči. Dirljivo.
ŽIVI, ŽIVI, DUH SLOVENSKI
Svuda su opet fijakeri. Iza Bogorodičine crkve nalazi se jedan trgić gde se cuga pivo i votka iz flaša, što mu dođe nešto kao novosadska Porta. Iza je Mali trg, opet lep i pun kafića. Ceo grad samo sedi u kafićima. Odlično za jedan Sever.
Naravno, najbolja mesta su ona sa „forom“, ili tamo gde je underground ili umetniziranje. Klubovi su inventivni: jedan ima vratara obučenog kao austrougarski vojnik, drugi ima neke barokne promoterke, treći ima socijalsitičkog milicajca sa petokrakom. Svi dele neke letkiće za popust ako uđeš baš tu.
Pored ovog kostimiranog soc-pandura prolaze ćelavi, nabildovani pravi policajci sa pendrecima. Milicajac šaljivo stane mirno i salutira policajcima. Ovi prolaze pored njega kao pored turskog groblja, namršteni, mladi i snažni, pomalo kao da im je žao što ne mogu da ga mlatnu malo i pedagoški poduče. Policija nigde u svetu nema smisla za humor, i to im je zajednička crta.
Stari Jagelonski univerzitet. Kao da si u Srednjem veku. Odosmo do menze, po cenama studenata. Lepe konobarice ljubazno nam dadoše piroge (Poljaci ih zovu „pjerogi“, ijekavski). Jedemo u bašti sa pogledom na Stari grad.
U velegradu koji je pitom kao da je mali. Do viđenja se kaže isto kao i na srpskom, pivo isto tako, sve se razume kad je napisano. Na mapi pored nas piše na engleskom „You are here“, a na poljskom „Tu stoisz“. Jeste, tu stojim. Sve mi je jasno. Divota.
Moja saputnica zaključuje da treba da upiše postdiplomske u Krakovu, da je to grad za živeti. Nemam efektniji završetak priče o jednom od najlepših gradova Evrope, do ovoga. Pametnome dosta.
Summa summarum, Krakov nije daleko, nije skup, prelep je, i prijateljski je nastrojen. To je jedno od onih mesta koja uvek ostaju neotkrivena i otkrivena u isto vreme, vez buke i žurbe, ali sa mirisom i ukusom velegrada. Drevnog velegrada, srednjovekovnog i sadašnjeg u isto vreme.
Članak je originalno objavljen, u izmenjenom obliku u štampanom izdanju časopisa CKM i Travel Magazine, izdanje Color Press Group i Duke&Peterson, u oktobru 2013. godine. Sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
