Tekst: Dušan Majkić
„Some things need to go away“
Te 1992. sastav The Lemonheads se nalazio na raksrnici karijere. Posle 4 solidna (dva odlična zapravo) studijska albuma, bilo je jasno da je skriveno rivalstvo školskih drugova ipak izašlo na površinu pa se tako se priča u vezi sa albumom „Lovey“ (1990) završila u rasulu. Aiako je u igru sa njima ušla ozbiljna izdavačka kuća (Atlantic), grupu napuštaju osnivač benda i basista Jesse Peretz kao i gitarista Core yLoog Brennan.
Tako se, hteo – ne hteo, gitarista i frontmen iz senke Evan Dando našao u oku oluje koja je ili mogla da ga usisa u propast jedne poletne ideje ili je mogla da ga izbaci na obalu novog zvuka, jačeg i odlučnijeg. Scenario života se odlučio na ovu drugu verziju ipak. Grunge je već harao top listama a nova, uspavana, američka mladost se konačno razbudila uz budilnik koji je zvonio u nekom novom ritmu – stranom za zapadni kapitalizam.
Majkl Džekson i ostale kič skalamerije bili su jučerašnje vesti. Naravno, i dalje je to bilo vreme pre interneta. Stvari su se i dalje preporučivale od usta do usta, preko nezavisnih distributera, fanzina, stripova, filmova… Mladi su lutali nepreglednim putevima samospoznaje i beznađa jer su ih, ponajviše, njihovi roditelji ostavili na vetrometini američkog sna. Nuklearna porodica je doživela svoj krah ali se u svakom mraku uvek krije tračak svetla kreativnosti. E, to je upravo bila nova američka indi muzika koja je preživela te i takve osamdesete godine prošlog veka da bi, preko noći, ušla u ligu top klase. Nirvana, SonicYouth, Dinosaur Jr, Alice in Chains, PearlJam, Mazzy Star, Grant Lee Buffalo… U tom vozu svoje zasluženi kupe imaju i The Lemonheads, upravo zahvaljujući sada već svojim tridesetogodišnjim detetom po imenu Ray.
Okrnjeni i bez neke jasne ideje, bend svoje nove albumske skice pravi već tokom legendarne 1991. godine. I tu zapravo nastaje ona zvučna slika koja će ih svetski proslaviti u narednih pet godina. Neodoljivi luzeri, odmetnici sa stavom i dobrim pesmama. Neodgovorni romantičari u starkama i odrpanom garderobom – trijumf mladosti! Posle probnih demo snimaka, Evan okuplja skromnu ekipu koja će u narednih nekoliko meseci zajedno stvarati u kultnom losanđeleskom studiju Cherokee.
Posadu pre svega čini i Juliana Hatfiled, neosporna heroina američke indi muzike, tada frontmenka benda Blake Babies i Evanov dugogodišnji „Drug Buddy“. Njen krhki i zavodljivi glas obojio je nekoliko pesama na novom albumu a muzičarku istakao u svetlo ozbiljne kantautorke (što će Juliana i dokazati par meseci pre izlaska „It’s a Shame About Ray“ svojim prvim solo album „Hey Babe“). Tu su još bili David Ryan na bubnjevima i Nic Dalton na bas gitari. Sve je bilo spremno! Tako peti album grupe TheLemonheads ,„It’s a Shame About Ray“ izlazi tačno 2. juna 1992. Alternativni rok je okoreli mejnstrim u skoro svakom satu na, tada, kultnom muzičkom kanalu MTV.
Poznate filmske zvezde takođe navode kako uživaju u albumima svoje generacije. Očekivano ili ne, „It’s a Shame About Ray“neosporno postaje hit. I više od toga – kult a bend je jednostavno katapultiran u sjaj zvezda. Na albumu se nalazi dvanaest kompozicija, skladno poređanih kao što to svako pravo izdanje sadrži. Ovo putovanje otvara se poletnom „Rockin’ stroll“ koja nas već odmah uvlači u novo skrojeno odelo grupe. Ako je ta pesma bila neočekivani kroše, spreman direkt dolazi od strane kompozicije „Confetti“. U tom spot Evan je prosto neodoljiv. Seks simbol bez pristanka, neki novi James Dean u pocepanim farmericama devedesetih…
