Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић и Јована Живановић
Знате ли да у Сирији, недалеко од Дамаска, у регији црвених планина познатој као Рас Димашх, постоје људи који су хришћани и још увек говоре језиком Исуса Христа? Добро, не баш истим истацким, али – тим истим језиком, који је природно еволуирао после 2000 година?
СЕДНАЈА
Урбана легенда каже да је неки студент у Дамаску седео у биоскопу и гледао филм Мела Гибсона „Страдање Исусово“, који је помпезно рекламиран као филм „на два мртва језика, латинском и арамејском“. Kада су јунаци почели да говоре, студент је наводно скочио и рекао: „Па, ја разумем шта они причају! Овако се говори код мене кући!“.
Тако је свет открио два арамејска градића у сред Сирије, где живе хришћани, потомци древних Арамејаца који су говорили језиком на коме су религијски преврат смишљали Христ, Петар и остала дружина (они тада, занимљиво, нису причали хебрејски, из социолошких разлога који су мени помало недокучиви – али језици су врло слични и припадници су исте, семитске породице језика).
Фантастична прича, иако није баш потпуно тачна: наравно да је језик арамејски, али је од садашњег, новоарамејског, удаљен колико и старословенски од српског.
Технички, савремени језик одавде се зове “западни неоарамејски”. Па ипак, стари арамејски из филма становници Малуле и Седнаје могу разумети.
Мали проблем код посете овим градовима (иако су веома близу један другоме) је то што аутобуске и минибус-линије постоје до Дамаска, али не и између два града, тако да се мора прво отићи у један од њих, вратити у Дамаск, и онда опет кренути у други. Значи, пуно времена у путу и ранорањење и дисциплина.
Седнаја је некако била “прва“ јер је ближа. Дословно је нестварна. Неке слике, са црквама и куполама од белог стења и плавим, плавим небом, изгледају као да су са грчких острва.
Можда је свему то допринело што смо тамо стигли пре подне, праћени јарким сунцем које је умивало пустињу. Схватамо и зашто делује као грчко острво – има 40 цркава и капела на 5.500 становника.
Занимљиво је да се налази на чак 1500 метара надморске висине, иако се то уопште не осети. Сазнајемо да име „Седнаја“ значи „Место за лов“.
Уличице су као у неком приморском граду. Можеш купити иконе на арамејском. Оченаш на Исусовом језику уклесан на дрвеном крсту. Посластичарнице као из детињства, са љубазним деком који точи лимунаду уз осмех.
Манастир, православни, Богородице од Седнаје је напола као Острог, уклесан у стену, личи онима који нису били у Црној Гори, а то је велика већина туриста, на неки крсташки замак.
Бацањем погледа на мозаике и фреске лако је закључити да је свет био врло занимљиво повезан пре 1500 година: место је, као и пола Равене, дао подићи цар Јустинијан.
Седнаја је већ дуго, дуго времена центар хришћанског ходочашћа, а ходочасници из целог света долазе у Седнају ради обнове вере и – чудесних исцељења. Пријављени су бројни извештаји о чудесним исцељењима, од којих су нека писмено документована од стране оних који су их доживели током историје.
Да се вратимо на Јустинијана – човек је био велики поборник хришћанства и познат по градњи цркава, па је 547. године нове ере дао наредбу за подизање цркве. То се десило након што је имао две визије Девице Марије, једну која је указивала где да се изгради црква, а другу која је описивала њен дизајн, односни њен спољни изглед. Ни сада визије нису за занемарити, а 547. године су имале облик – наредбе одозго.
Елем, Јустинијан је посветио завршени пројекат празнику Рођења Марије, и сваке године након тога 8. септембра, па све до данас, и муслимански и хришћански ходочасници долазе да обележе празник Богородице или Госпе од Седнаје, зависно да ли сте православац или католик.
Манастир је православни, да додамо. Има фреске и иконе са арапским натписима. Егзотично и древно.
У манастиру се такође налази икона Свете Мајке и детета позната као Шагура, за коју се верује да ју је насликао лично јеванђелист Лука, за коју се верује да штити своје власнике од зла у временима опасности.
Ево и малене приче о икони Пресвете Бородице, за коју налазим да је интересантна. Крајем 8. века, извесна преподобна Марина била је игуманија манастира, и била је веома поштована због своје побожности и светости живота.
Десило се да је монах пустињак, грчки ходочасник из Египта по имену Теодор, свратио у манастир на путу за Свету земљу. Када је одлазио, игуманија Марина га је замолила да у Јерусалиму купи драгоцену и лепу икону Пресвете Богородице. Док је био у Јерусалиму, потпуно је заборавио задатак који му је поверен и кренуо је на повратак. Међутим, када се није удаљио далеко од града, зауставио га је непознат глас: „Ниси ли нешто заборавио у Јерусалиму? Шта си урадио у вези са налогом игуманије Марине?“ Монах Теодор се одмах вратио у Јерусалим и пронашао икону Богородице.
Током путовања назад у манастир, био је запањен чудима која су се догодила кроз икону. Њега и цео његов караван су напали разбојници, а затим су их напале дивље звери. Усред ових опасности, пустињак је увек призивао помоћ Пресвете Богородице док је држао њену икону, и он и цео караван су били спашени од сваке опасности.
Ови догађаји су га искушавали да задржи вредну икону за себе, и одлучио је да заобиђе Седнају и отплови назад у Египат. Међутим, није могао да исплови, јер се подигла тако жестока олуја да се чинило да ће брод неизбежно потонути. Савест га је гризла, па је брзо напустио брод и вратио се преко Седнаје. Након што је провео четири дана у манастиру, поново га је обузела неодољива жеља да икону Богородице учини својом.
Извинио се игуманији, претварајући се да није могао да купи потребну икону, а затим је одлучио да тајно напусти манастир. Следећег јутра, када се спремао да крене на пут назад у своју земљу и приближи се манастирској капији, био је запањен када је открио да му је невидљива сила препречила пут, и као да је камени зид стајао тамо где је требало да буде капија. После многих узалудних покушаја, био је приморан да преда икону игуманији, исповедајући своју намеру. Ипак је то био 8. век и чуда су била свакодневна тих дана, сасвим уобичајена.
Приметно је да и сиријски муслимани често посећују и моле се пред иконом. Локални муслимани посећују манастирско светилиште петком, као да је џамија, и причају легенде о овом светом месту.
А како се зове планина у коју је Јустинијанов манастир уклесан? Опет поетски: Антилибан! Све је овде поезија и нестварно.
МАЛУЛА
Малула (или Ма’алула), други од ова два бисера, је даљи од Дамаска. Ако је Седнаја жућкастобела, Малула је црвенонаранџаста. Посебно када залазак сунца проспе црвене знаке сунца по бајковитом граду збијеном под Антилибаном.
Овде су хришћани већином гркокатолици, узгред, али то се површним оком не примети тако лако. Kонвент свете Текле је круцијалан за обилазак, па се одмах ваља попети уз брдо, а и поглед је одличан.
Мало је рећи одличан. Треба га још једном начинити, у сам залазак сунца. То је једна од најјачих визуелних успомена које сам у животу осетио, као је за препоруку.
Света Текла је иначе била ученица светог Павла и била је нека врста раног „хришћанског бунтовника“ и имала је тенденцију ка излуђивању својих римских родитеља и њиховог грешког римског друштва склоног оргијама и убијањима у рату и аренама.
Била је верена када је чула проповед светог Павла који је причао о важности „завета невиности“ и доброчинстава. У глави јој се све преокренуло и решила је да се не уда, што је њену мајку (ипак је ово догађај од пре 2000 година, па се немојте изненадити) толико изнервирало да је решила да је из педагошких разлога спали на ломачи за пример, као и „иритантног проповедника“ Павла.
Пошто је на њеној страни био лично Бог, то није ишло тако лако: олуја и киша су угасиле пламен а Текла се развезала и побегла.
Kада је одбила удварање још једног доконог римског шармера, осуђена је да је поједу дивље звери, али је наговорила лавицу да поједе остале звери и одбрани је, у име женске солидарности. Није чудо да је постала феминистичка икона.
И коначно, када су је јурили војници, у још једној неугодној ситуацији у каквима су се хришћани у то време налазили, стигла је до стене и „слепе улице“, да би из ведра неба у стену ударио гром и отворио целу клисуру (клисуре се називају «сик» на арапском).
Текла је «утекла» (шалимо се римованом реченицом) и остала је да живи у тим пећинама које су се отвориле.
У пећини је Текла ископала природни извор воде. Верници верују да су то свете воде које могу излечити парализу, реуматизам и неплодност.
Текла је провела живот исцељујући болесне и проповедајући хришћанску веру, коначно се упокојила у 90. години. Сахрањена је у пећини.
Пут кроз сик представља један други спектакуларни део Малуле: клисуром или сиком свете Текле се стиже до другог манастира, светих Сергија и Вакха (Мар Саркис на арамејском), још више ка брду. Једна од најстаријих цркава на свету. Натпис на арапском и француском.
Сергије или Сергеј био је имски војник који је погубљен због својих хришћанских уверења, да додамо. Вакх је православно име за Бахуса, као што видите на натпису на самом конвенту иза мене.
Има и овде нечега уникатног: Манастир поседује можда и две најстарије иконе на свету, једна од њих је икона са приказом Тајне вечере.
Залазак сунца са погледом на равницу. У цркви, локална девојка изговара оченаш на арамејском за посетиоце. Да се најежиш. Некако ниси у 21. веку, а лабаве су нити и са овим светом.
На силаску, мини кафић са деком који је поносан што може хришћанима да скува кафу: смеје се и објашњава историју града и своје породице која има 2000 година хришћанства иза себе.
Грађани Србије имају у најбољем случају 1700 година хришћанства или 700 година ислама у својој лози. Импресивно, нема шта.
Гледали смо хоризонт док сунце није нестало. Спустили смо се уз «голубију полутаму», како то Јевреји зову, а како је то Борхес волео да опева. На сваких пар корака смо стајали да се сликамо, опијени призором.
Пробудио нас је из овог стања возач минибуса за Дамаск. Наплатио нам је дуплу цену карте, и кренуо и да то ради свима у аутобусу, да би се један путник брецнуо и викнуо «Нисам ти ја странац да је карта за мене толико!» (разумели смо иако не разумемо арапски), а возач се насмејао и вратио му још кусура. Сви су се смејали, па и ми.
Добродошли назад у стварни Блиски Исток, место муљажа, двоструких цена, превара и цењкања. Излет у Онострано је завршен.
Краћа верзија овог путописа објављена је почетком 2011. у часопису Intelligent Life, издање Color Press Group, лиценца The Economist
Захваљујемо на реализацији овог путовања Амбасади и Министарству туризма Сиријске Арапске Републике
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
