Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević i Jovana Živanović
Znate li da u Siriji, nedaleko od Damaska, u regiji crvenih planina poznatoj kao Ras Dimašh, postoje ljudi koji su hrišćani i još uvek govore jezikom Isusa Hrista? Dobro, ne baš istim istackim, ali – tim istim jezikom, koji je prirodno evoluirao posle 2000 godina?
SEDNAJA
Urbana legenda kaže da je neki student u Damasku sedeo u bioskopu i gledao film Mela Gibsona „Stradanje Isusovo“, koji je pompezno reklamiran kao film „na dva mrtva jezika, latinskom i aramejskom“. Kada su junaci počeli da govore, student je navodno skočio i rekao: „Pa, ja razumem šta oni pričaju! Ovako se govori kod mene kući!“.
Tako je svet otkrio dva aramejska gradića u sred Sirije, gde žive hrišćani, potomci drevnih Aramejaca koji su govorili jezikom na kome su religijski prevrat smišljali Hrist, Petar i ostala družina (oni tada, zanimljivo, nisu pričali hebrejski, iz socioloških razloga koji su meni pomalo nedokučivi – ali jezici su vrlo slični i pripadnici su iste, semitske porodice jezika).
Fantastična priča, iako nije baš potpuno tačna: naravno da je jezik aramejski, ali je od sadašnjeg, novoaramejskog, udaljen koliko i staroslovenski od srpskog.
Tehnički, savremeni jezik odavde se zove “zapadni neoaramejski”. Pa ipak, stari aramejski iz filma stanovnici Malule i Sednaje mogu razumeti.
Mali problem kod posete ovim gradovima (iako su veoma blizu jedan drugome) je to što autobuske i minibus-linije postoje do Damaska, ali ne i između dva grada, tako da se mora prvo otići u jedan od njih, vratiti u Damask, i onda opet krenuti u drugi. Znači, puno vremena u putu i ranoranjenje i disciplina.
Sednaja je nekako bila “prva“ jer je bliža. Doslovno je nestvarna. Neke slike, sa crkvama i kupolama od belog stenja i plavim, plavim nebom, izgledaju kao da su sa grčkih ostrva.
Možda je svemu to doprinelo što smo tamo stigli pre podne, praćeni jarkim suncem koje je umivalo pustinju. Shvatamo i zašto deluje kao grčko ostrvo – ima 40 crkava i kapela na 5.500 stanovnika.
Zanimljivo je da se nalazi na čak 1500 metara nadmorske visine, iako se to uopšte ne oseti. Saznajemo da ime „Sednaja“ znači „Mesto za lov“.
Uličice su kao u nekom primorskom gradu. Možeš kupiti ikone na aramejskom. Očenaš na Isusovom jeziku uklesan na drvenom krstu. Poslastičarnice kao iz detinjstva, sa ljubaznim dekom koji toči limunadu uz osmeh.
Manastir, pravoslavni, Bogorodice od Sednaje je napola kao Ostrog, uklesan u stenu, liči onima koji nisu bili u Crnoj Gori, a to je velika većina turista, na neki krstaški zamak.
Bacanjem pogleda na mozaike i freske lako je zaključiti da je svet bio vrlo zanimljivo povezan pre 1500 godina: mesto je, kao i pola Ravene, dao podići car Justinijan.
Sednaja je već dugo, dugo vremena centar hrišćanskog hodočašća, a hodočasnici iz celog sveta dolaze u Sednaju radi obnove vere i – čudesnih isceljenja. Prijavljeni su brojni izveštaji o čudesnim isceljenjima, od kojih su neka pismeno dokumentovana od strane onih koji su ih doživeli tokom istorije.
Da se vratimo na Justinijana – čovek je bio veliki pobornik hrišćanstva i poznat po gradnji crkava, pa je 547. godine nove ere dao naredbu za podizanje crkve. To se desilo nakon što je imao dve vizije Device Marije, jednu koja je ukazivala gde da se izgradi crkva, a drugu koja je opisivala njen dizajn, odnosni njen spoljni izgled. Ni sada vizije nisu za zanemariti, a 547. godine su imale oblik – naredbe odozgo.
Elem, Justinijan je posvetio završeni projekat prazniku Rođenja Marije, i svake godine nakon toga 8. septembra, pa sve do danas, i muslimanski i hrišćanski hodočasnici dolaze da obeleže praznik Bogorodice ili Gospe od Sednaje, zavisno da li ste pravoslavac ili katolik.
Manastir je pravoslavni, da dodamo. Ima freske i ikone sa arapskim natpisima. Egzotično i drevno.
U manastiru se takođe nalazi ikona Svete Majke i deteta poznata kao Šagura, za koju se veruje da ju je naslikao lično jevanđelist Luka, za koju se veruje da štiti svoje vlasnike od zla u vremenima opasnosti.
Evo i malene priče o ikoni Presvete Borodice, za koju nalazim da je interesantna. Krajem 8. veka, izvesna prepodobna Marina bila je igumanija manastira, i bila je veoma poštovana zbog svoje pobožnosti i svetosti života.
Desilo se da je monah pustinjak, grčki hodočasnik iz Egipta po imenu Teodor, svratio u manastir na putu za Svetu zemlju. Kada je odlazio, igumanija Marina ga je zamolila da u Jerusalimu kupi dragocenu i lepu ikonu Presvete Bogorodice. Dok je bio u Jerusalimu, potpuno je zaboravio zadatak koji mu je poveren i krenuo je na povratak. Međutim, kada se nije udaljio daleko od grada, zaustavio ga je nepoznat glas: „Nisi li nešto zaboravio u Jerusalimu? Šta si uradio u vezi sa nalogom igumanije Marine?“ Monah Teodor se odmah vratio u Jerusalim i pronašao ikonu Bogorodice.
Tokom putovanja nazad u manastir, bio je zapanjen čudima koja su se dogodila kroz ikonu. Njega i ceo njegov karavan su napali razbojnici, a zatim su ih napale divlje zveri. Usred ovih opasnosti, pustinjak je uvek prizivao pomoć Presvete Bogorodice dok je držao njenu ikonu, i on i ceo karavan su bili spašeni od svake opasnosti.
Ovi događaji su ga iskušavali da zadrži vrednu ikonu za sebe, i odlučio je da zaobiđe Sednaju i otplovi nazad u Egipat. Međutim, nije mogao da isplovi, jer se podigla tako žestoka oluja da se činilo da će brod neizbežno potonuti. Savest ga je grizla, pa je brzo napustio brod i vratio se preko Sednaje. Nakon što je proveo četiri dana u manastiru, ponovo ga je obuzela neodoljiva želja da ikonu Bogorodice učini svojom.
Izvinio se igumaniji, pretvarajući se da nije mogao da kupi potrebnu ikonu, a zatim je odlučio da tajno napusti manastir. Sledećeg jutra, kada se spremao da krene na put nazad u svoju zemlju i približi se manastirskoj kapiji, bio je zapanjen kada je otkrio da mu je nevidljiva sila preprečila put, i kao da je kameni zid stajao tamo gde je trebalo da bude kapija. Posle mnogih uzaludnih pokušaja, bio je primoran da preda ikonu igumaniji, ispovedajući svoju nameru. Ipak je to bio 8. vek i čuda su bila svakodnevna tih dana, sasvim uobičajena.
Primetno je da i sirijski muslimani često posećuju i mole se pred ikonom. Lokalni muslimani posećuju manastirsko svetilište petkom, kao da je džamija, i pričaju legende o ovom svetom mestu.
A kako se zove planina u koju je Justinijanov manastir uklesan? Opet poetski: Antiliban! Sve je ovde poezija i nestvarno.
MALULA
Malula (ili Ma’alula), drugi od ova dva bisera, je dalji od Damaska. Ako je Sednaja žućkastobela, Malula je crvenonarandžasta. Posebno kada zalazak sunca prospe crvene znake sunca po bajkovitom gradu zbijenom pod Antilibanom.
Ovde su hrišćani većinom grkokatolici, uzgred, ali to se površnim okom ne primeti tako lako. Konvent svete Tekle je krucijalan za obilazak, pa se odmah valja popeti uz brdo, a i pogled je odličan.
Malo je reći odličan. Treba ga još jednom načiniti, u sam zalazak sunca. To je jedna od najjačih vizuelnih uspomena koje sam u životu osetio, kao je za preporuku.
Sveta Tekla je inače bila učenica svetog Pavla i bila je neka vrsta ranog „hrišćanskog buntovnika“ i imala je tendenciju ka izluđivanju svojih rimskih roditelja i njihovog greškog rimskog društva sklonog orgijama i ubijanjima u ratu i arenama.
Bila je verena kada je čula propoved svetog Pavla koji je pričao o važnosti „zaveta nevinosti“ i dobročinstava. U glavi joj se sve preokrenulo i rešila je da se ne uda, što je njenu majku (ipak je ovo događaj od pre 2000 godina, pa se nemojte iznenaditi) toliko iznerviralo da je rešila da je iz pedagoških razloga spali na lomači za primer, kao i „iritantnog propovednika“ Pavla.
Pošto je na njenoj strani bio lično Bog, to nije išlo tako lako: oluja i kiša su ugasile plamen a Tekla se razvezala i pobegla.
Kada je odbila udvaranje još jednog dokonog rimskog šarmera, osuđena je da je pojedu divlje zveri, ali je nagovorila lavicu da pojede ostale zveri i odbrani je, u ime ženske solidarnosti. Nije čudo da je postala feministička ikona.
I konačno, kada su je jurili vojnici, u još jednoj neugodnoj situaciji u kakvima su se hrišćani u to vreme nalazili, stigla je do stene i „slepe ulice“, da bi iz vedra neba u stenu udario grom i otvorio celu klisuru (klisure se nazivaju «sik» na arapskom).
Tekla je «utekla» (šalimo se rimovanom rečenicom) i ostala je da živi u tim pećinama koje su se otvorile.
U pećini je Tekla iskopala prirodni izvor vode. Vernici veruju da su to svete vode koje mogu izlečiti paralizu, reumatizam i neplodnost.
Tekla je provela život isceljujući bolesne i propovedajući hrišćansku veru, konačno se upokojila u 90. godini. Sahranjena je u pećini.
Put kroz sik predstavlja jedan drugi spektakularni deo Malule: klisurom ili sikom svete Tekle se stiže do drugog manastira, svetih Sergija i Vakha (Mar Sarkis na aramejskom), još više ka brdu. Jedna od najstarijih crkava na svetu. Natpis na arapskom i francuskom.
Sergije ili Sergej bio je imski vojnik koji je pogubljen zbog svojih hrišćanskih uverenja, da dodamo. Vakh je pravoslavno ime za Bahusa, kao što vidite na natpisu na samom konventu iza mene.
Ima i ovde nečega unikatnog: Manastir poseduje možda i dve najstarije ikone na svetu, jedna od njih je ikona sa prikazom Tajne večere.
Zalazak sunca sa pogledom na ravnicu. U crkvi, lokalna devojka izgovara očenaš na aramejskom za posetioce. Da se naježiš. Nekako nisi u 21. veku, a labave su niti i sa ovim svetom.
Na silasku, mini kafić sa dekom koji je ponosan što može hrišćanima da skuva kafu: smeje se i objašnjava istoriju grada i svoje porodice koja ima 2000 godina hrišćanstva iza sebe.
Građani Srbije imaju u najboljem slučaju 1700 godina hrišćanstva ili 700 godina islama u svojoj lozi. Impresivno, nema šta.
Gledali smo horizont dok sunce nije nestalo. Spustili smo se uz «golubiju polutamu», kako to Jevreji zovu, a kako je to Borhes voleo da opeva. Na svakih par koraka smo stajali da se slikamo, opijeni prizorom.
Probudio nas je iz ovog stanja vozač minibusa za Damask. Naplatio nam je duplu cenu karte, i krenuo i da to radi svima u autobusu, da bi se jedan putnik brecnuo i viknuo «Nisam ti ja stranac da je karta za mene toliko!» (razumeli smo iako ne razumemo arapski), a vozač se nasmejao i vratio mu još kusura. Svi su se smejali, pa i mi.
Dobrodošli nazad u stvarni Bliski Istok, mesto muljaža, dvostrukih cena, prevara i cenjkanja. Izlet u Onostrano je završen.
Kraća verzija ovog putopisa objavljena je početkom 2011. u časopisu Intelligent Life, izdanje Color Press Group, licenca The Economist
Zahvaljujemo na realizaciji ovog putovanja Ambasadi i Ministarstvu turizma Sirijske Arapske Republike
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
