Текст: Жикица Милошевић
Фото: Жикица Милошевић, Агота Виткаи Кучера, Славко Матић, Владимир Цветковић
Након што смо се на Светом Кристоферу, алијас Сент Китсу, укрцали на брод, смешкали смо се као клинци у раном тинејџерском узрасту, зато што се локални становници зову – Кититијанци (заиста). Али, није било пуно времена за размишљање – остала нам је финална дестинација овог крстарења – опет Француска.
Али, овај пут, то је јужно острво поетског и романтичног имена Мартиник (Martinique). Име које некако враћа у детињство. По обичају смо легали у пола 11 (макар ја), а устајали у пола 7, да бисмо у 8 као из катапулта, после туширања и доручка, искакали са брода и кретали у нову авантуру, и нову државу.
Нову-стару, овај пут. На острво са кога је Наполеонова највећа љубав – Жозефина! Које смо маштали да посетимо као клинци читајући Вукове са Мартиника (ако се добро сећамо Славко и ја).
Мартиник је много живљи од Гваделупа, а Форт-де-Франс је град величине Зрењанина или Панчева, што је већ озбиљна ствар за Карибе. Кафићи су чешћи и посећенији него другде, а и дневни и ноћни живот су живљи.
Па опет, град има ону карипску патину и дрвене куће у јарким бојама – све је као код куће, евро је валута, а супермаркети су Кар(е)фур (Carrefour) и остали француски. Плаћа се евром, француске су заставе око нас. Као Француска, само са мало више боја и од дрвета. Неодољиво подсећа на наставак Азурне обале, у тропским условима, када мало боље размислим.
ЗАСТАВА КАО СИМБОЛ РАСПРАВЕ
Али, овде се налази, заједно са француском, још једна застава, црно-црвено-зелена, која је подигла доста прашине на Олимпијади у Паризу, па су се многи питали – зашто су на победничком постољу неки француски кошаркаши огрнути некаквом арапском заставом? Застава користи исте боје које користи и маса арапских застава и северноамеричка застава Афро-Американаца, а разликује се од панафричких боја по томе што је жута замењена црном.
То је већ дуже време застава црних националиста са Мартиника, за које ћемо видети да су толико пргави (и ирационални) да је и Макрон устукнуо пред њима и решио да пендречи грађане по метрополитенској Француској, а овде не сме ни да зуцне. Елем, застава је нова и усвојена је у лето 2023, а стара, француски плава са белим крстом и четири змије (идентична застави Квебека, само нема љиљане (кринове) него змије), је сада понос белаца, и «бела националистичка», а црнци је сматрају колонијалном и расистичком. Свету је тешко угодити, нарочито кад власт није паметна макар колико јужноафричка, да направи компромис.
МАЛО ИСТОРИЈЕ
Учене књиге кажу да је острво, које звучи да је добило име по неком Мартину, заправо лош изговор Таино имена Мадинина (Острво Цвећа) или Матинино (Острво Жена). Лепо свакако – жене у цвећу, као да је неки индиоски пи-ар радио рекламну кампању за туристе. Пошто се се овде већ пре Европљана сударале две индиоске нације Араваци (из Централне Америке) и Кариби (из Венецуеле), било је фрке и око власништва и раније, а и око имена.
Кариби, који су дошли касније, мислили су да овде нема баш ни жена, а ни цвећа толико да острво заслужује та маркетиншки добра имена, па су острво назвали Иуанасера (Острво Игуана), а оба имена је затекао и сам Колумбо кад се овде искрцао. Ко би други него он – ишао је по тим острвима ко туристи крузерима или омладина по дискотекама. Мартиник је први пут посетио «издаље», 1493. јер се није искрцао, малко му је стеновита обала била, па да не ризикује, а искрцао се 1502. и остао три дана да да’не душом, напије се слатке воде и да се морнару окупају (редак природан феномен у оно доба).
Кариби се, већ сте приметили, зову тако због индијанског народа Кариби који су насељавали ове крајеве. Додуше, не дуго. Кариби су дошли на острва из Венецуеле око 1300 године, а већ око 1500. су дошли Европљани који су кренули да доводе Африканце, Црнце за рад. Остало је тек име од њих. И покоји ген. А пре њих су прво овде живели неки непознати људи који нису знали ни за пољопривреду ни за керамику, дословно, ловци-сакупљачи, а онда су дошли Араваци, па после њих Кариби. Они су били последњи. Зато летујемо на «Карибима», а не на «Аравацима».
Што је најгоре, Мартиника (Martinica), како ју је назвао, није уопште занимала шпанску власт 3%, па су је предали Французима нетакнуту 1635. Насељавање Француза се није допало локалцима, па су их напали, да би се горко покајали – Французи су из пушкама разјурили и они су углавном побегли на Доминику и Свети Винсент, а Французи су рекли «нека, ОК је то, само се не враћајте овде». И онда су довели Африканце, јер неко мора и да ради, а неће ваљда префињени Европљани да се зноје на сунцу и беру шећерну трску.
Занимљиво да је ово била кажњеничка колонија за протестанте, Хугеноте, који су били протеривани на Мартиник ако нису хтели да се покатоличе. Није им тешко пало, већина су (ко није свиснуо успут) постали врло просперитетни уз трговину «легалним кокаином оног доба» – шећером.
Следи период «пирата са Кариба», крчми и пљачки, и великог богатства брзо стеченог и изгубљеног. Мартиник је више пута прелазио у руке Британаца, па Француза, да би од 1815. постало трајно француско, а из напоре Виктора Шелшера, 1848, Мартиник постаје прво острво где је укинуто ропство. Његова претоница Сен Пјер је имала 30.000 становника и била «Париз Кариба» док једног јутра 1902. – био је то 8. мај – вулкан Пеле није уништио цео град и побио све становнике – осим једног – робијаша који је преживео тако што је затвор имао врло дебеле зидове. Замисли, изађеш после неке халабуке, а нема града у коме си затворен, и сви око тебе су мртви. Тада престоница прелази у Форт-де-Франс (правилније Фор-, али шта да радимо), где је и сад, и где и ми пристајемо. Да је среће, били бисмо данас у Паризу Кариба, али он (Сен Пјер) је сад село.
ФОРТ-ДЕ-ФРАНС
Форт-де-Франс баш личи на стару Француску, а на Карибима је. Да, Мартиник је био толико важан Французима као управно острво за целе Карибе, после губитка Светог Кристофера (Сен Кристофа) 1717, да су почели градити град у стилу 18-вековног Париза, пре него што ће га Хаусман поравнати и направити нови Париз, “под конац”. Зато је већина зграда у граду стара, иако има и једна бруталистичка, јер су се после Другог светског рата појавиле идеје Ле Корбизијеа, па се сворила занимљива комбинација.
Форт-де-Франс (Fort-de-France) значи – Француска Тврђава. До Револуције 1789. се звао Форт Ројал (Fort-Royal – тако га локални црнци и мулати и зову и данас – “Фоaјал” – Foyal) – Краљевска Тврђава. После се променило у Форт-де-ла-Републик (Fort-de-La-Republique) или Тврђава Републике, па и на крају компромис, име земље којој припада. Прва ствар коју видимо је Тврђава Светог Људевита Краља (Луј IX, краљ Француске из 13. века), која је лепа и помало «петроварадинска», али је и сада војна и поморска база па је улаз забрањен.
Али, ни ова вoјна база није била довољна да се успешно спрече насилне демонстрације на Мартинику у два наврата недавно, којом приликом су срушени споменици Шелшеру, истом оном човеку који је живот посветио аболицији црних робова, и на крају успео. Човек би рекао да црни демонстранти као да су против ослобођења кад руше његове статуе? Наводно их подсећа на колонијалну прошлост. И томе ћемо касније, у центру. Кад се шокирамо.
Идемо у центар кроз врло жив град који има пуно атракција. Рецимо, Катедрала Светог Људевита (Cathédrale Saint-Louis de Fort-de-France) има надимак “Католичка железничка станица” или “Гвоздена катедрала” јер је грађена у исто време кад и Ајфелов торањ и од истих материјала од којих су грађене железничке станице и мостови – од челичних стубова!
Ово је укупно шеста катедрала на истом местy, од 1657, а сваку претходну су уништили урагани, земљотреси или пожари, што говори да у рају има пуно проблема са природом. Грађена је 1895. у мешовитом неоготичком и неокласицистичком стилу а унутра стварно личи на железничку станицу, по чему је јединствена.
Испред ње је нераскићена псеудојелка око палме, која је прилагођена Дану заљубљених (Валентиново), јер су уместо божићних украса стављена срца. Креолски француски је и званичан језик овде, и сви натписи су вишејезични – а ако то Французи негде ураде – признају нечији језик – то значи да је баш баш фрка.
Макрон, са своје стране, воли да предлаже да шаље војску на Гренланд да заштити Данску од САД, или у Украјину, али код његове куће није тако јака прича – да не причамо да је из већег дела Африке Француска избачена у последњих пар година. Иако је Мартиник дивно мултирасно острво, и права Француска на Карибима, нешто је чудно у француској политици. Емануеле, Француска је у другoм плану? Илити – прича о празном постаменту.
Овај вандализовани празни постамент испpед Културног центра у Форт-де-Франсу имао је на себи статуу Виктора Шелшера (Victor Schœlcher), човека који је упорним радом укинуо ропство у Француској и донео црним робовима на Карибима толико жељену слободу 23. маја 1848. Али, овде иде заплет. Ропство је већ било укинуто једном у Француској, у складу са Универзалном декларацијом права човека, 1794. Творац тог закона био је Робеспјер.
Но, таман кад су се Црнци на Карибима порадовали, долази Наполеон и 1802. поново уводи ропство!
Избија устанак на Хаитију, који кулминира масакром свих белаца. Француска и остале земље стављају Хаити под страшан ембарго и репарације и Хаити од најбогатије земље западне хемисфере постаје најсиромашнија, што је и данас. Већ поменути Шелшер успева да ослободи Карибљане ропства, на Мартинику се један град зове по њему, свака главна улица је названа по њему, али нови заплет настаје 20. маја 2020. када демонстранти који се боре за независност Мартиника руше ову статуу и још једну, јер су “против колонијалног наслеђа”! Буквално су срушили статуу човека који их је ослободио. Касније 2021. су срушили и трећу. Макрон је “осудио” гестове али није поставио статуе поново. Културни центар је демолиран и једва обновљен. Статуа Жозефини такође је нестала у анти-растистичким (или расистичким, како се гледа) протестима 2020. Џаба смо је тражили.
Која земља има највише временских зона? Вероватно је одговор: Русија. Али, то није тачан одговор. Тачан одговор је: Француска. Она има 12 временских зона, а Русија и САД по 11. То је зато што Француске и даље има свуда по свету – скоро све колоније су оставили себи као прекоморске департмане, а које нису, крваво су ратовали да их не пусте.
Тако и Градска кућа (Hôtel de Ville) у Форт-де-Франсу неодољиво подсећа на европску Француску, а једино дрвеће одаје тајну да нисмо на Медитерану. Данас је то Позориште Емe Сезар (Théâtre Aimé Césaire). Око ње су куће које подсећају на Марсеј и Ницу, само – од дрвета. И у јарким, јарким бојама. све је презасићено бојама. Нека, не буним се. Људи су преслатки и љубазни. Делује да би се овде могло и живети. Док не дођу расни немири. Или криминал, али је тачна она серија «Криминални тропи» са Star Crime, која се дешава баш на Мартинику.
И ево нас код најлепше зграде на Мартинику – то је – библиотека – Bibliothèque Schœlcher. Самац и без деце, Шелшер, представник аболиционистичког покрета и посланик Мартиника и Гвадалупа од 1848. до 1850. године, одлучио је да своју огромну колекцију од 10.000 књига и 250 музичких партитура завешта генералном већу Мартиника.
Именовани библиотекар је био Виктор Кошина, париски новинар и секретар Александра Диме, кога је наметнуо Виктор Шелшер. Генерални савет је архитекти Пјер-Анрију Пику поверио задатак да пројектује зграду намењену смештају ове збирке. Пик је први пут изложио своју замисао између 1886. и 1887. у вртовима Тијери у Паризу, у близини Тријумфалне капије, где је објекат представљен Парижанима. Ово ће постати Индокинески павиљон на Светској изложби 1889.
Зграда је затим демонтирана на неколико делова, отпремљена чамцем у Форт-де-Франс, а затим поново изграђена на месту некадашњег Hôtel du Petit Gouvernement.
Различити догађаји су у више наврата прекидали рад, почев од судске оптужнице грађевинског предузећа, затим великог пожара у Форт-де-Франсу 1890. године у коме је нестала већина оригиналних књига из збирке Шелшер и коначно тропског циклона 18. августа 1891. Библиотека је отворила своја врата 1893. Препуна је туриста који се тискају испред ње и у њој.
КОНАЧНО ПРИЧАМ НОРМАЛНО! И МОРАМ КУЋИ.
11. дана путовања и причања француског са грешкама, десио се преломни моменат. Кад сам једног чику замолио да ме слика на плажи и у луци Форт-де-Франса на Мартинику, он ме упитао “Vous êtes québécois?” (“Јесте Ви Квебечанин?”). Какав понос, хаха! Кад сам почео учити француски 2004. код професорица Иване Пантовић и Соње Блажић, Соња ми је прва рекла да имам “акценат као да сам из Квебека”, али касније сам, на Средњем 1 и Средњем 2, током 2005. већ звучао, по Соњи, “као из Валоније (Белгија)” или “као са југа Француске, рецимо Марсеља”.
Временом сам изгубио и акценат и вокабулар, а нарочито граматику, тако да је чињеница да је неки Француз мене убацио у француско говорно подручје, јесте као повратак у Премијер лигу. На дно, додуше, јер ако послушате како причају Канађани, јааако је далеко то од париског, али – хеј, ипак је успех. Језици се не заборављају, само се спусте на неку позицију прекривену прашином, у кичмену мождину, а онда само изроне. Али, авај, ово је «задњи дан» – осим Гваделупе, где ћемо се искрцати са брода и одакле ћемо одлетети за Париз. Шмрц.
Пролазимо и поред Покрајинске влада Мартиника, где се шалимо да раде карипски Славци Матићи, многи црњи од њега самог. Форт-де-Франс је озбиљан, озбиљан град. Али, доста је града, идемо на плажу. Две плаже.
LES ANSES D‘ARLET
Са градског кеја лагано се прелази у интегрисану аутобуско-бродску станицу – са копнене стране су перони аутобуса, супермодерних и заобљених, а са друге, иде се бродским путем. Идемо прво на Лез Анс д’Арле. Брод толико сече таласе да нас прска, а ја џентлменски мењам место са једном младом насмејаном црном дамом – нека, нека прска мене, немој тебе – основна је идеја „размене шармирања“. И стижемо на копно, прошавши још једну станицу и још једну плажу. Хоћемо ли у повратку на њу? Кратак дан, а велике очи у путника с крузера. Идемо на градски бус и ето нас у месту које је „заштитни знак“ Мартиника и појављује се у свим рекламама авиокомпанија и туристичким водичима као „место са насловнице“.
Les Anses d’Arlet (Лез Анс д’Арле) је, укратко – питорескно и типично француско село премештено на Мартиник. И то неко северно село, не са Азурне овале. Ова фотка се налази (мојим избором) на насловној страници нашег магазина “Hello! Travel: Krstarenja” који смо урадили у сарадњи са Allegra Krstarenja – Allegra Cruises, који су нас и послали овде.
Вода је чудна и зеленкаста, као на Сави, али позадина је спектакуларна. Занимљиво, баш најлепше место има најслабију плажу. Бацимо се једном и идемо даље.
Л’АНС А Л’АН (L‘ANSE À L‘ÂNE) ИЛИ ИНТЕРВЈУ СА КОНТРА-ВАМПИРОМ
Истим оним бусом. А онда, схватамо, за разлику од других дестинација – ми овде коначно имамо времена! Наиме, када сиђете са крузера, имате ограничено време да се проведете на копну – обично то имплицира неколико ствари: обилазак града (нарочито историјског дела, евентуално музеји), куповина сувенира, куповина пића за плажу у супермаркету (хране има у изобиљу на броду и обично нисте гладни кад изађете), и избор плаже на којој ћете провести остатак дана. Обично се остаје на локацији до 17:30ч, врло ретко 16:30ч или 20:30ч, јер тад је она чувена наредба ALL ABOARD!
Ово повлачи опет да можете обићи само ограничен број плажа, и то оне које видите на сликама, интернету или вам изрекламирају локалци. После можете проћи поред неке друге и рећи “јао, ова је била и лепша”, али тад је касно.
Једини залазак сунца који смо видели (као “Интервју са вампиром”, само обратно, они никада нису видели излазак сунца вековима) је био на Мартинику, и то је било спектакуларно.
С друге стране, сви крузери пролазе кроз Гваделуп и Мартиник па је онда извесно да ће се и друге плаже видети, које су пропуштене, ако се оде на друго крстарење. Али ова, Л’Анс a л’Ан (L’Anse à l’Âne), јесте већ сама по себи савршена.
Виле, хотелчићи, ресторани у хладовини, силне баке и деке, једнодневни излетници из Форт-де-Франса, молови, па чак и слатководни поток који се улива у море и «одслањује га» – коначно, рај под палмама. Мир.
Има неки шмек мира Дунава и лепоту Кариба. Јарке боје парају очи. Преко пута се види главни град. Једрилице и бродићи плутају на површини мора које светлуца. Дан изгледа као онај који неће имати крај.
И неће, барем у нашим сећањима. И на сликама. Лепа је Европа и сва та култура и то, али све се лакше подноси уз тропску климу.
FIN
Идемо назад у залазак сунца брзим бродом до главног града острва. Јурили смо и да стигнемо да се окупамо и на трећој плажи Мартиника.
(ОК, ја сам јурио, другима можда то није било тако интересантно). Ta плaжa je у самом граду Форт-де-Франсу и зове се Францускиња или Плаж де ла Франсез (Plage de la Française), али смо стигли баш у залазак сунца, јер овде брзо пада мрак скоро целе године, јер смо близу екватора.
Елем, добра ствар у Форт-де-Франсу је та што поседује и ту градску плажу, одмах испод зидина већ спомињане током дана Тврђаве Светог Људевита (Fort Saint-Louis) и не морате трошити паре на брод да бисте се окупали кад изађете с крузера. Лоша је што је времена увек мало. И на путу, и у животу.
Плажа је мала, слатка и има одличан поглед на утврду која је грађена као Петроварадинска тврђава, по Вобановим принципима. Дакле, није нас њух преварио када смо помислили да је слична Пезосу. Нисмо успели да се окупамо. Али, други пут.
И, идемо на брод. Сутра се искрцавамо, тамо одакле смо и кренули, на Гваделупи. Мало је тужно. Јесте да ћемо видети и мало Париза, али после свега, опет у фебруарску хладноћу Европе – да, тужњикаво је. Али, увек се можемо вратити. И вратићемо се, сто му пирата!
Захваљујемо се Allegra Krstarenjima на овој репортажи
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
