Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević, Stefan Ćulibrk, Robert Čoban
U Minsk smo došli autobusom iz Vilnjusa, beloruske registracije. Nije ulivao preterano poverenje, pošto je ličio na nebrojene autobuse srpskih, crnogorskih i bosanskih autobuskih kompanija kojima se vozikamo po lokalnim linijama: malo ofucan, funkcionalan, nekako izgleda kao da je prljav, iako je čist. Kao kuća sa starim nameštajem. Pomislio sam da je i cela Belorusija takva. Prerano sam pomišljao. Debelo prerano.
U autobusu su bili gotovo isključivo Belorusi, uz ponekog Litvanca.
Ovo je bila drastična promena u odnosu na putovanja po Pribaltiku, gde se u svakom prevoznom sredstvu između dva velika grada tiskaju i desetine stranaca.
Sinulo mi je i zašto: svim građanima zapadne Evrope za Belorusiju treba viza, koja se teško dobija, uglavnom na aerodromu.
Svim građanima istočne Evrope (van EU) za Šengensku zonu treba viza. A kome jedino, ne treba viza za Rusiju, Belorusiju, Ukrajinu i celu EU (osim Ostrva, naravno)? Nosiocima srpskih pasoša! Zaista, jedini smo u Evropi (ako se ne varam) koji mogu da putuju od Lamanša do Vladivostoka bez vize. Kul.
Granica je „udobna“: u sred zelenila livada (cela Belorusija je jedna nepregledna livada, čini mi se), granični punkt iz koga izlazi lepa i nasmejana pripadnica beloruskih snaga javnog reda i mira, i objašnjava kako se popunjavaju formulari. Čekaj, gde su psi koji te sateruju u ćošak kancelarije, gde je lampa za ispitivanje i dva grmalja koji paze da ne pobegneš?
Gde su višesatne provere čiji smo, od kojih smo? Ništa! Hvala, srećan boravak u Belorusiji, šteta što ostajete samo jedan dan! Obično sve NIJE kao što kažu na CNN-u.
Da stvari nisu ni približno takve kao što se priča i piše po zapadnoj, a i po našoj prepisivačkoj štampi, uveravam se dok bus klizi kroz savršene puteve ispod plavog neba po nestvarno, ali stvarno nestvarnoj (može li ovo da se kaže ovako?) poljani: boja nepreglednih talasastih poljana je toliko zelena da to postoji samo na wallpaper-y Windows-a, Photoshop-u i u Irskoj.
Na svaki kilometar, autobuska stanica za prigradske autobuse: uredno obeležena, bez grafita, usamljena. Selo je negde u daljini. Idilično. Nema smeća, niko ništa nije polupao da bi pokazao „da živi u getu“. Razmišljam da ovo liči na one nestvarne filmove, kada junaci upadnu u zemlju gde sve štima.
Tako to traje, sve do Minska, koji i nije daleko: zapravo, i Vilnjus i Minsk su veoma blizu granice dve zemlje. Oba naroda, iako je jedan pravoslavne vere, a drugi katolične, su prilično izmešani, i dugo su živeli u istoj državi, od vremena starih Slovena, čija je ovo prapostojbina, pa do nedavno.
Čak su u vreme Oktobarske Revolucije, tadašnji komiteti odlučili da je za ova dva naroda zgodno da se napravi samo jedna republika, Litvansko-Beloruska SSR, koju je narod nazvao od milošte Litbel. Zanimljivo.
„Prapostojbina starih Slovena!“ – ovo mi odzvanja u glavi: ima nešto stvarno super u činjenici da si došao na mesto odakle su pre 1500 ili 2000 godina došli tvoji preci, koji su pili medovaču i medovinu, na brdoviti Balkan. Belorusi su naši rođaci koji se nisu mrdali od kuće.
Ne preseliti se u Seobi naroda, to mi već deluje zanimljiv koncept.
Minsk je spektakularan. Već na samom ulasku u grad jasno je da to nije mini-prestonica, kao što su to Riga, Vilnjus, Talin ili Helsinki. Svi ti gradovi su veličine Novog Sada ili Niša, a Minsk je veći i od Beograda.
I naravno, za 10 kopalja uređeniji (što nije teško). Avenije, nadvožnjaci, zgradurine, stambeni blokovi… Ali sve je pod konac, sve je čisto i uredno. Kada dolaziš iz Srbije, prvo što ti padne u oči je onoi čega NEMA: nema grafita i nema smeća.
A onda upadne u oko ono čega IMA: a ima savršene infrastrukture, i pokošene trave. Zapravo, trava je pokošena toliko pod konac da se ova scena ponavlja sve do centra: po svim travnjacima, od perifernih do centralnih, komotno se može igrati fudbal. Ili tenis na Vimbldonu. Ili golf, još bolje.
Za smeće, tj. ne-smeće, postoji jedna glasina, za koju nismo proverili da li je urbana legenda ili istina: kažu (u susednim zemljama) da Lukašenko rešava problem nezaposlenih tako što svakog ko nema posao duže vreme, uhvati za uši i zaposli u Gradskoj čistoći, da kosi travu, skuplja pikavce, lišće i smeće. Ako nije istina, dobra je smicalica; ako jeste, svaka čast, molim da se prepiše u statute gradova u Srbiji!
Naknadno čitam da je Minsk grad sa vlažnom kontinentalnom klimom, za razliku od Vojvodine, Ukrajine ili Moskve, gde je klima suva kontinentalna. Šta to znači? Da se vazduh čak od Golfske struje (!) meša sa hladnim vazduhom Sibira i nastaje galimatijas od klime koja liči na mešavinu Britanije i Banata u avgustovsko podne.
Drugim rečima, em što se vreme često menja, em je jako vlažno i svako malo pada kiša. Pa se pojavi vrelo sunce i tako 4 puta dnevno. Sada mi je jasnije zašto je bilo onoliko zeleno, i čemu im zelena boja na zastavi.
Minsk je grad koji je katastrofalno stradao više puta u novijoj istoriji, uglavnom od zapadnih suseda i nesuseda. Redovno su ga pustošili Poljaci, godinama, a onda su ga spržili dvaput za 20-ak godina Nemci, oba puta u slavnim pokušajima da objasne svetu kako svet ne valja, a oni, naprotiv, superiorni i divni.
U II Svetskom ratu su zapalili 80% grada, pobili 100.000 Jevreja, što u zloglasnom getu, što u okolnim pećima, i ostavili Belorusima rebus – šta da rade sa krhotinama.
Rešenje je bilo solomonsko: deo grada, u najužem centru, je obnovljen do repliciranja, a ostatak je poravnat i sagrađen u stilu sovjetskog urbanizma i staljinskog ampira i staljinske gotike.
Iako je neprijatno živeti u totalitarnim režimima, svi oni, od Musolinijevog do Staljinovog, imaju tendenciju da iza sebe ostave monumentalne građevine koje traju, i koje su, ruku na srce, prilično lepe. Ovo malo zamućuje percepciju kasnijim generacijama oko pitanja dobra i zla, jasno.
Kao i svuda u eks-SSSR-u, autobuska stanica je minorna, a železnička liči na aerodrom. I to bolji aerodrom. Oko nje se nalaze bulevari sa stambenim zgradama u onom stilu koji je Originalni Brka najviše voleo: mešavina klasicizma, art-dekoa, futurizma, ampira i gotike.
Zvuči šućmurasto, ali je lepo i neodoljivo je za slikati. Smeštamo se u hotel prigodnog imena „Zvezda“, koji jeste da je na kraj grada, ali je odličan, a još odličnija mu je cena (11 evra).
Da ne spominjem manekenku od recepcionerke koja bi zavrtela mozak 90% populacije zapadno od Minska.
Besramna lepota povezana sa šarmom koji fali mnogim ovdašnjim ženama, naviklim da glume grubijanke.
Kako se obući za obilazak grada? Sve na sebe, u slojevima, kišobran u ruke, pa kako u kom satu bude! U tramvaju su nasmejani mladi ljudi i devojke obučene kao sa Fashion TV-a. Možda svaka ta krpica vredi vrlo malo, ali izgleda efektno.
Minsk je vedar, studentski grad, i, gle čuda, jedini grad u bivšem Savezu koji danas ima više stanovnika nego prilikom raspada SSSR-a! „Gde je centar?“ Aha, blizu železničke stanice-aerodroma!
Odatle lagano peške kroz nizove zgrada od kojih svaka liči na neku palatu. Ima jedna, ali jedna ulica u Beogradu koja može da ti dočara kako izgleda Minsk: Nemanjina, od Ž. stanice do Slavije.
Zamisli 50 takvih ulica, 100 takvih ulica, koje se ukrštaju. To je Minsk. Čekaj, gde je ekonomski raspad zemlje, koju vodi jedan autoritarni „diktator“? Gde su pijanice, prosjaci, nezaposleni, beskućnici na kartonskim kutijama, oronule fasade, škripavi busevi javnog prevoza, prostitutke za groš? Nema ih.
Dobro, prosjaka ima. Jedna prosjakinja, baba neslavnog odevanja, lošeg oblika i još goreg mirisa, prilazi nam i traži milostinju. Druga dvojica iz moje ekipe se prave blesavi i odbijaju „ponudu“ da budu donatori babe sa dronjavim kišobranom, a ja vadim novčanicu od ne-znam-koliko-rubalja i dajem joj.
Bolje da sam je bacio u smeće, jer mi nije palo na pamet da izračunam koliko je to zaista u, recimo, dinarima, ili evrima. Tri dinara. Tri centa. Kako sam pogrešio?
Lako: 1 evro je nemam-pojma-koliko-hiljada beloruskih rubalja, kod kojih nije bilo denominacije. Baba je van sebe od besa: crveno lice postaje magentno, vitla kišobranom prema meni, psuje i dere se: „Stranci, prokleti stranci, idite kući, zasrali ste Minsk!“ Vrlo slično zvuči i na ruskom, pa je svima smešno, i ovoj dvojici koji ne znaju ruski. Prolaznici mi se izvinjavaju sa osmehom.
Sirota baba, ona misli da su svi koji su došli u Minsk bogati stranci, pa treba da udele po 5 evra, valjda. A ne zna da je prosečna plata u Srbiji za oko 30 evra manja od prosečne beloruske. Stvarno mi je došlo da viknem: „Hej, pa kako ste uspeli? A evrointegracije? Vi sve bojkotujete i opet ste bogatiji. A mi se na vas osvrćemo s poluprezirom?“
Osetio sam prezir prema samom sebi i zemlji iz koje sam. U kojoj niko nema pojma u kojoj kaljuzi živi, i ako zna, misli da je onaj koji ćivi istočnije još u većoj kaljuzi. E, nije.
Pošto je grad bio dugo pod vlašću Poljske i Litvanije, katoličke crkve se smenjuju sa pravoslavnima, koje su barokne, kao vojvođanske. Na prvi pogled ih je teško razlikovati.
Mnoge imaju i dva tornja, kao ona u Karlovcima. U samom centru, restorani sa savršenim fasadama i savršenim firmama.
Ma, i svaka ulična tabla je pravo malo umetničko delo, koje treba da dočara duh grada i prošlih vremena: na tome rade timovi dizajnera koji završavaju likovne akademije. I na svakoj etiketi za pivo, kojih je tušta i tma.
Dođe mi da se zakucam pored frižidera u supermarketu i da uživam u etiketama. Čak i ona najjeftinija, narodska, imaju strava etikete.
Posle ide uživanje u pivu, a ponajviše u crnom pivu „Krinjica”, koje je teško opisati bez superlativa i hvalospeva. Zašto je ovde sve tako uredno, sve tako pristupačno i ljubazno?
U restoranu u centru centra grada, sa nalickanim konobarima u odelcima, sedamo i pijemo kafu za nekih evro i kusur. Pitaju nas odakle smo. Iz Srbije. Osmeh.
Nema nas puno na proputovanju po Belorusiji, ali nas dobro dočekuju. Prijatan osećaj. Na obližnjoj reci Svisloč poređani čamčići za pedaljenje. Opet idila. Niko ne vozi, padala je kiša do pre minut, ali mogu da zamislim kako je na vedar, letnji dan.
Na trgu ispred glavne crkve nekakav fijaker sa konjima u „casual” pozi. Kada postane sumnjivo kako se ne mrdaju minutima, i šta-kog-vraga-pasu-na-betonu, potaje jasno da je reč o hiperrealističnoj skulpturi.
Skulptura ima mnogo, i to vrlo novih i originalnih. Kao i u slučaju uličnih tabli i dizajna ambalaže i plakata, i ovde je država odlučila da da umetnicima da se razmašu i iskažu talenta, a ne da trule sa diplomama urolanim na ormarima.
Svaka ograda je od crvenog granita.
Ima i apsolutno neverovatnih socrealističkih zgrada koje su toliko monotone i sive, da kada ih slikaš, izgleda da si napravio crno-belu sliku. Jedan moj drugar je uslikao jednu travu zgradu i stavio na Fejsbuk, potpisavši ispod komentar „Ovo je fotografija u boji!”. Moj komentar je bio „Sve boje koje treba da budu tu – tu su!”.
Jeste da deluje potpuno totalitarno ta era, i da ledi krv u žilama, ali je dobro ledi. Kao neki dobar triler sa elementima horora. Neke zgrade imaju i slova na sebi. Parole socijalističkog rada. Nisu ih skinuli.
Prepliću se sa savršeno sređenim parkovima, a natpisi su „Podvig naroda je besmrtan” ili „…živeće vekovima”.
Sećam se dana kada sam postao pionir, imali smo slična slova od stiropora na zidu. Ja sam ih rezao.
Pravi šok (a zašto šok, čemu uopšte predubeđenje da Belorusija nije bogata, nemam pojma ni sam, posebno iz ove perspektive) Bulevar Nezavisnosti.
Za njim bi mogao da zaplače dezorganizovani Beograd, a minimum 4 trake u svakom smeru, plus metro, čine da gužve niti ima, niti je ikada može biti.
Moj saputnik komentariše: „Grad ne zaostaje za Moskvom ni po jednom kriterijumu, osim po Kremlju i Crvenom trgu“. Ja se slažem. Da li je moguće da sve u velegradu od 1,7 miliona ljudi funkcioniše savršeno? Jeste! Bili smo u poseti odmah posle grandiozne proslave 9. maja, Dana pobede, ne Dana Evrope ili nečeg sličnog, novotarskog.
Ovde se Dan pobede ozbiljno slavi, i ne pokušava se zaboraviti najmračnija ideologija od kamenog doba naovamo. I ne dozvoljava se njeno izjednačenje sa komunizmom. Zdrav razum se ovde nije izgubio. Fantastičan bareljef na zidu u centru: borba za slobodu, jake linije, plastika na kvadrat!
Vajari svih zemalja, doputujte i učite! Opet kiša. Kafić u ulici Karla Marksa, koja ima crvenu tablu, prigodno. Kafić je besprekoran, zapadnoevropski. Nigde dronjavosti neke krčme. U supermarketu, milion proizvoda. Reklama za sniženje u obliku pravog omaža sovjetskom plakatu: pesnica koja mrvi cene i natpis „Udar po cenam“.
Još jedno „A“ i bio bi to srpski. Vrhunac vrhunaca: Trg nezavisnosti. Velik kao… nekoliko fudbalskih igrališta! Stojim i odgovorno potpisujem da je on je jedan od najlepših i najimpresivnijih na svetu, a definitivno broj 1 u klasi „novih trgova“. Tu su svakojake zgrade: Parlament Belorusije, ponosna statua Lenjina koju nisu uklonili, fontane, stanice metroa, fakulteti.
Oko Parlamenta i Lenjina dežura policija: kažu da je svakome ko je želeo da se slika sa drugom Iljičem došla policija da ga propita za junačko zdravlje, poreklo i legitimaciju. Nas nisu. Malko nam je i žao.
Tu je i poljska Crvena katolička katedrala (zove se Crvena katedrala, nije greškom veliko slovo), opet mnoštvo statua. Ispod trga je ogromni tržni centar, o čemu svedoči samo jedna kupola od stakla koja služi da da malo priordnog svetla podzemnom šopingu.
Na Bulevaru, na zidovima se nižu murali od raznobojnog mermera, sa kosmonautima, borcima, radnicima. Opet monumentalnost i harmonija.
Na svakom ćošku su starinski etno-restorani i moderni kafići i pivnice. Vrvi od života.
Kišobran mi ne treba. I’m only happy when it rains. Ako sam u Minsku. Sve je odlično (osim babe s kišobranom). Doći ću ponovo, da odmorim živce od Balkana.
Uz besprekoran i lep metro, besprekorno crno pivo, umetnost na svakom ćošku i besprekorne žena, jedne od najlepših. Klima je neki put precenjena. Lukašenkova Belorusija. What a surprise.
Članak je originalno, u nešto drugačijoj formi, objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u januaru 2011. godine. Sva prava zadržana.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
