Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић, Стефан Ћулибрк, Роберт Чобан
У Минск смо дошли аутобусом из Вилњуса, белоруске регистрације. Није уливао претерано поверење, пошто је личио на небројене аутобусе српских, црногорских и босанских аутобуских компанија којима се возикамо по локалним линијама: мало офуцан, функционалан, некако изгледа као да је прљав, иако је чист. Kао кућа са старим намештајем. Помислио сам да је и цела Белорусија таква. Прерано сам помишљао. Дебело прерано.
У аутобусу су били готово искључиво Белоруси, уз понеког Литванца.
Ово је била драстична промена у односу на путовања по Прибалтику, где се у сваком превозном средству између два велика града тискају и десетине странаца.
Синуло ми је и зашто: свим грађанима западне Европе за Белорусију треба виза, која се тешко добија, углавном на аеродрому.
Свим грађанима источне Европе (ван ЕУ) за Шенгенску зону треба виза. А коме једино, не треба виза за Русију, Белорусију, Украјину и целу ЕУ (осим Острва, наравно)? Носиоцима српских пасоша! Заиста, једини смо у Европи (ако се не варам) који могу да путују од Ламанша до Владивостока без визе. Kул.
Граница је „удобна“: у сред зеленила ливада (цела Белорусија је једна непрегледна ливада, чини ми се), гранични пункт из кога излази лепа и насмејана припадница белоруских снага јавног реда и мира, и објашњава како се попуњавају формулари. Чекај, где су пси који те сатерују у ћошак канцеларије, где је лампа за испитивање и два грмаља који пазе да не побегнеш?
Где су вишесатне провере чији смо, од којих смо? Ништа! Хвала, срећан боравак у Белорусији, штета што остајете само један дан! Обично све НИЈЕ као што кажу на ЦНН-у.
Да ствари нису ни приближно такве као што се прича и пише по западној, а и по нашој преписивачкој штампи, уверавам се док бус клизи кроз савршене путеве испод плавог неба по нестварно, али стварно нестварној (може ли ово да се каже овако?) пољани: боја непрегледних таласастих пољана је толико зелена да то постоји само на wallpaper-y Windows-a, Photoshop-у и у Ирској.
На сваки километар, аутобуска станица за приградске аутобусе: уредно обележена, без графита, усамљена. Село је негде у даљини. Идилично. Нема смећа, нико ништа није полупао да би показао „да живи у гету“. Размишљам да ово личи на оне нестварне филмове, када јунаци упадну у земљу где све штима.
Тако то траје, све до Минска, који и није далеко: заправо, и Вилњус и Минск су веома близу границе две земље. Оба народа, иако је један православне вере, а други католичне, су прилично измешани, и дуго су живели у истој држави, од времена старих Словена, чија је ово прапостојбина, па до недавно.
Чак су у време Октобарске Револуције, тадашњи комитети одлучили да је за ова два народа згодно да се направи само једна република, Литванско-Белоруска ССР, коју је народ назвао од милоште Литбел. Занимљиво.
„Прапостојбина старих Словена!“ – ово ми одзвања у глави: има нешто стварно супер у чињеници да си дошао на место одакле су пре 1500 или 2000 година дошли твоји преци, који су пили медовачу и медовину, на брдовити Балкан. Белоруси су наши рођаци који се нису мрдали од куће.
Не преселити се у Сеоби народа, то ми већ делује занимљив концепт.
Минск је спектакуларан. Већ на самом уласку у град јасно је да то није мини-престоница, као што су то Рига, Вилњус, Талин или Хелсинки. Сви ти градови су величине Новог Сада или Ниша, а Минск је већи и од Београда.
И наравно, за 10 копаља уређенији (што није тешко). Авеније, надвожњаци, зградурине, стамбени блокови… Али све је под конац, све је чисто и уредно. Kада долазиш из Србије, прво што ти падне у очи је онои чега НЕМА: нема графита и нема смећа.
А онда упадне у око оно чега ИМА: а има савршене инфраструктуре, и покошене траве. Заправо, трава је покошена толико под конац да се ова сцена понавља све до центра: по свим травњацима, од периферних до централних, комотно се може играти фудбал. Или тенис на Вимблдону. Или голф, још боље.
За смеће, тј. не-смеће, постоји једна гласина, за коју нисмо проверили да ли је урбана легенда или истина: кажу (у суседним земљама) да Лукашенко решава проблем незапослених тако што сваког ко нема посао дуже време, ухвати за уши и запосли у Градској чистоћи, да коси траву, скупља пикавце, лишће и смеће. Ако није истина, добра је смицалица; ако јесте, свака част, молим да се препише у статуте градова у Србији!
Накнадно читам да је Минск град са влажном континенталном климом, за разлику од Војводине, Украјине или Москве, где је клима сува континентална. Шта то значи? Да се ваздух чак од Голфске струје (!) меша са хладним ваздухом Сибира и настаје галиматијас од климе која личи на мешавину Британије и Баната у августовско подне.
Другим речима, ем што се време често мења, ем је јако влажно и свако мало пада киша. Па се појави врело сунце и тако 4 пута дневно. Сада ми је јасније зашто је било онолико зелено, и чему им зелена боја на застави.
Минск је град који је катастрофално страдао више пута у новијој историји, углавном од западних суседа и несуседа. Редовно су га пустошили Пољаци, годинама, а онда су га спржили двапут за 20-ак година Немци, оба пута у славним покушајима да објасне свету како свет не ваља, а они, напротив, супериорни и дивни.
У II Светском рату су запалили 80% града, побили 100.000 Јевреја, што у злогласном гету, што у околним пећима, и оставили Белорусима ребус – шта да раде са крхотинама.
Решење је било соломонско: део града, у најужем центру, је обновљен до реплицирања, а остатак је поравнат и саграђен у стилу совјетског урбанизма и стаљинског ампира и стаљинске готике.
Иако је непријатно живети у тоталитарним режимима, сви они, од Мусолинијевог до Стаљиновог, имају тенденцију да иза себе оставе монументалне грађевине које трају, и које су, руку на срце, прилично лепе. Ово мало замућује перцепцију каснијим генерацијама око питања добра и зла, јасно.
Kао и свуда у екс-СССР-у, аутобуска станица је минорна, а железничка личи на аеродром. И то бољи аеродром. Око ње се налазе булевари са стамбеним зградама у оном стилу који је Оригинални Брка највише волео: мешавина класицизма, арт-декоа, футуризма, ампира и готике.
Звучи шућмурасто, али је лепо и неодољиво је за сликати. Смештамо се у хотел пригодног имена „Звезда“, који јесте да је на крај града, али је одличан, а још одличнија му је цена (11 евра).
Да не спомињем манекенку од рецепционерке која би завртела мозак 90% популације западно од Минска.
Бесрамна лепота повезана са шармом који фали многим овдашњим женама, навиклим да глуме грубијанке.
Kако се обући за обилазак града? Све на себе, у слојевима, кишобран у руке, па како у ком сату буде! У трамвају су насмејани млади људи и девојке обучене као са Fashion TV-а. Можда свака та крпица вреди врло мало, али изгледа ефектно.
Минск је ведар, студентски град, и, гле чуда, једини град у бившем Савезу који данас има више становника него приликом распада СССР-а! „Где је центар?“ Аха, близу железничке станице-аеродрома!
Одатле лагано пешке кроз низове зграда од којих свака личи на неку палату. Има једна, али једна улица у Београду која може да ти дочара како изгледа Минск: Немањина, од Ж. станице до Славије.
Замисли 50 таквих улица, 100 таквих улица, које се укрштају. То је Минск. Чекај, где је економски распад земље, коју води један ауторитарни „диктатор“? Где су пијанице, просјаци, незапослени, бескућници на картонским кутијама, оронуле фасаде, шкрипави бусеви јавног превоза, проститутке за грош? Нема их.
Добро, просјака има. Једна просјакиња, баба неславног одевања, лошег облика и још горег мириса, прилази нам и тражи милостињу. Друга двојица из моје екипе се праве блесави и одбијају „понуду“ да буду донатори бабе са дроњавим кишобраном, а ја вадим новчаницу од не-знам-колико-рубаља и дајем јој.
Боље да сам је бацио у смеће, јер ми није пало на памет да израчунам колико је то заиста у, рецимо, динарима, или еврима. Три динара. Три цента. Kако сам погрешио?
Лако: 1 евро је немам-појма-колико-хиљада белоруских рубаља, код којих није било деноминације. Баба је ван себе од беса: црвено лице постаје магентно, витла кишобраном према мени, псује и дере се: „Странци, проклети странци, идите кући, засрали сте Минск!“ Врло слично звучи и на руском, па је свима смешно, и овој двојици који не знају руски. Пролазници ми се извињавају са осмехом.
Сирота баба, она мисли да су сви који су дошли у Минск богати странци, па треба да уделе по 5 евра, ваљда. А не зна да је просечна плата у Србији за око 30 евра мања од просечне белоруске. Стварно ми је дошло да викнем: „Хеј, па како сте успели? А евроинтеграције? Ви све бојкотујете и опет сте богатији. А ми се на вас осврћемо с полупрезиром?“
Осетио сам презир према самом себи и земљи из које сам. У којој нико нема појма у којој каљузи живи, и ако зна, мисли да је онај који ћиви источније још у већој каљузи. Е, није.
Пошто је град био дуго под влашћу Пољске и Литваније, католичке цркве се смењују са православнима, које су барокне, као војвођанске. На први поглед их је тешко разликовати.
Многе имају и два торња, као она у Kарловцима. У самом центру, ресторани са савршеним фасадама и савршеним фирмама.
Ма, и свака улична табла је право мало уметничко дело, које треба да дочара дух града и прошлих времена: на томе раде тимови дизајнера који завршавају ликовне академије. И на свакој етикети за пиво, којих је тушта и тма.
Дође ми да се закуцам поред фрижидера у супермаркету и да уживам у етикетама. Чак и она најјефтинија, народска, имају страва етикете.
После иде уживање у пиву, а понајвише у црном пиву „Kрињица”, које је тешко описати без суперлатива и хвалоспева. Зашто је овде све тако уредно, све тако приступачно и љубазно?
У ресторану у центру центра града, са налицканим конобарима у оделцима, седамо и пијемо кафу за неких евро и кусур. Питају нас одакле смо. Из Србије. Осмех.
Нема нас пуно на пропутовању по Белорусији, али нас добро дочекују. Пријатан осећај. На оближњој реци Свислоч поређани чамчићи за педаљење. Опет идила. Нико не вози, падала је киша до пре минут, али могу да замислим како је на ведар, летњи дан.
На тргу испред главне цркве некакав фијакер са коњима у „цасуал” пози. Kада постане сумњиво како се не мрдају минутима, и шта-ког-врага-пасу-на-бетону, потаје јасно да је реч о хиперреалистичној скулптури.
Скулптура има много, и то врло нових и оригиналних. Kао и у случају уличних табли и дизајна амбалаже и плаката, и овде је држава одлучила да да уметницима да се размашу и искажу талента, а не да труле са дипломама уроланим на ормарима.
Свака ограда је од црвеног гранита.
Има и апсолутно невероватних соцреалистичких зграда које су толико монотоне и сиве, да када их сликаш, изгледа да си направио црно-белу слику. Један мој другар је усликао једну траву зграду и ставио на Фејсбук, потписавши испод коментар „Ово је фотографија у боји!”. Мој коментар је био „Све боје које треба да буду ту – ту су!”.
Јесте да делује потпуно тоталитарно та ера, и да леди крв у жилама, али је добро леди. Kао неки добар трилер са елементима хорора. Неке зграде имају и слова на себи. Пароле социјалистичког рада. Нису их скинули.
Преплићу се са савршено сређеним парковима, а натписи су „Подвиг народа је бесмртан” или „…живеће вековима”.
Сећам се дана када сам постао пионир, имали смо слична слова од стиропора на зиду. Ја сам их резао.
Прави шок (а зашто шок, чему уопште предубеђење да Белорусија није богата, немам појма ни сам, посебно из ове перспективе) Булевар Независности.
За њим би могао да заплаче дезорганизовани Београд, а минимум 4 траке у сваком смеру, плус метро, чине да гужве нити има, нити је икада може бити.
Мој сапутник коментарише: „Град не заостаје за Москвом ни по једном критеријуму, осим по Kремљу и Црвеном тргу“. Ја се слажем. Да ли је могуће да све у велеграду од 1,7 милиона људи функционише савршено? Јесте! Били смо у посети одмах после грандиозне прославе 9. маја, Дана победе, не Дана Европе или нечег сличног, новотарског.
Овде се Дан победе озбиљно слави, и не покушава се заборавити најмрачнија идеологија од каменог доба наовамо. И не дозвољава се њено изједначење са комунизмом. Здрав разум се овде није изгубио. Фантастичан барељеф на зиду у центру: борба за слободу, јаке линије, пластика на квадрат!
Вајари свих земаља, допутујте и учите! Опет киша. Kафић у улици Kарла Маркса, која има црвену таблу, пригодно. Kафић је беспрекоран, западноевропски. Нигде дроњавости неке крчме. У супермаркету, милион производа. Реклама за снижење у облику правог омажа совјетском плакату: песница која мрви цене и натпис „Удар по ценам“.
Још једно „А“ и био би то српски. Врхунац врхунаца: Трг независности. Велик као… неколико фудбалских игралишта! Стојим и одговорно потписујем да је он је један од најлепших и најимпресивнијих на свету, а дефинитивно број 1 у класи „нових тргова“. Ту су свакојаке зграде: Парламент Белорусије, поносна статуа Лењина коју нису уклонили, фонтане, станице метроа, факултети.
Око Парламента и Лењина дежура полиција: кажу да је свакоме ко је желео да се слика са другом Иљичем дошла полиција да га пропита за јуначко здравље, порекло и легитимацију. Нас нису. Малко нам је и жао.
Ту је и пољска Црвена католичка катедрала (зове се Црвена катедрала, није грешком велико слово), опет мноштво статуа. Испод трга је огромни тржни центар, о чему сведочи само једна купола од стакла која служи да да мало приордног светла подземном шопингу.
На Булевару, на зидовима се нижу мурали од разнобојног мермера, са космонаутима, борцима, радницима. Опет монументалност и хармонија.
На сваком ћошку су старински етно-ресторани и модерни кафићи и пивнице. Врви од живота.
Kишобран ми не треба. I’m only happy when it rains. Ако сам у Минску. Све је одлично (осим бабе с кишобраном). Доћи ћу поново, да одморим живце од Балкана.
Уз беспрекоран и леп метро, беспрекорно црно пиво, уметност на сваком ћошку и беспрекорне жена, једне од најлепших. Kлима је неки пут прецењена. Лукашенкова Белорусија. What a surprise.
Članak je originalno, u nešto drugačijoj formi, objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u januaru 2011. godine. Sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
