Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Muzej Vazarelija u Pečuju nije spektakl u klasičnom muzejskom smislu. Nema tu ni dramatične arhitekture, ni efekta „vau“ na prvi pogled. Ali upravo u tome je njegova snaga. Smešten u baroknoj zgradi u istorijskom jezgru grada, muzej funkcioniše kao tihi kontrapunkt radovima koji unutra vizuelno vrište. Spoljašnjost smiruje, unutrašnjost destabilizuje – kao pažljivo osmišljena zamka za oko.
UZNEMIRUJUĆI V. V.
Ako je dvadeseti vek imao umetnike koji su želeli da slikaju svet kakav jeste, i one koji su želeli da ga razobliče, onda je Viktor Vazareli (Victor Vasarely) pripadao trećoj, mnogo opasnijoj grupi: onima koji su hteli da prevare naše oko.
Ne iz hira, ne iz dekorativnosti, već iz uverenja da je ljudska percepcija krhka, nestabilna i podložna manipulaciji — baš kao i moderni svet u kome je živeo.
Rođen 1906. godine u Pečuju, u tadašnjoj Austro-Ugarskoj, a intelektualno formiran u Budimpešti i Parizu, Vazareli nije krenuo putem klasičnog slikarstva. On rano odustaje od romantične ideje umetnika kao usamljenog genija i prihvata disciplinu geometrije, matematike i vizuelnih sistema. U tome je bio dete Bauhausa, čak i onda kada formalno nije pripadao tom krugu. Svet za njega nije bio inspiracija, već problem koji treba rešiti. Zapravo je prevario svet već svojim imenom – nije se ni zvao Viktor Vazareli ni Viktor Vašarhelj (Viktor Vásárhelyi), već – Đeze Vašarhelj (Győző Vásárhelyi). Iskoristio je francuski izgovor svog mađarskog prezimena da zvuči „italijanski“, a onda je iskoristio aliteraciju da izmisli ime Viktor i postaje VV. Kao Brižit Bardo ili Merilin Monro, ili neke druge zvezde. Lako za pamćenje.
Op-art, pokret s kojim će njegovo ime zauvek ostati povezano, nije nastao kao stil koji želi da bude lep. On želi da bude uznemirujuć. Linije se pomeraju, površine pulsiraju, oblici se šire i uvijaju kao da platno diše. Posmatrač više nije siguran da li gleda statičnu sliku ili nešto što je u procesu kretanja. U tom trenutku, umetnost prestaje da bude predmet – i postaje događaj, kratak poremećaj u načinu na koji vidimo stvarnost.
Vazarelijeva ključna ideja bila je radikalna za svoje vreme: umetnost mora biti demokratska. On je verovao da umetničko delo ne mora biti jedinstveno i nedostupno, već da može funkcionisati kao sistem, kao vizuelni jezik koji se umnožava, primenjuje i ulazi u svakodnevicu. Zato njegovi radovi bez problema prelaze granice galerije i ulaze u arhitekturu, dizajn, urbane prostore i korporativne identitete. Za Vazarelija, zid nije bio kraj – već početak. Vazareli je želeo da njegovo delo može da bude iskopirano u milion istih primeraka, kao grafika. Za njega je to bila – vrhunska umetnička demokratija. Njegova «Zebra» iz 1937. je prvo delo op-arta i u tim iznemirujućim vremenima – uznemirila je svet.
U tome leži i kontroverza koja ga prati do danas. Jedni su ga slavili kao vizionara koji je spojio umetnost i nauku, drugi su ga optuživali za dekorativnost i vizuelni efekat bez dubine. Ali ta kritika promašuje suštinu. Jer upravo je efekat bio poenta. U vremenu masovnih medija, televizije, reklame i ranog digitalnog doba, Vazareli je intuitivno shvatio ono što će danas biti očigledno: da je kontrola pažnje najveća moć.
Zato njegove slike ne pričaju priče i ne traže emocionalnu identifikaciju. One testiraju granice percepcije. U tom smislu, Vazareli je bio bliži inženjeru nego pesniku, bliži programeru nego slikaru. Nije slučajno što njegov rad danas deluje zastrašujuće savremeno, u eri algoritama, digitalnih obrazaca i generativne umetnosti.
MUZEJ VAZARELIJA NA BRDAŠCETU
Taj sistemski pristup umetnosti najjasnije se može sagledati upravo u Pečuju, u Muzeju Vazarelija (1976.)- mestu gde se njegov rad vraća geografskoj tački sa koje je sve počelo. Ako op-art deluje kao univerzalni, globalizovani i globalistički vizuelni jezik lišen lokalnog konteksta, ova institucija tiho podseća da ni najapstraktnija umetnost ne nastaje u vakuumu.
Muzej Vazarelija u Pečuju nije spektakl u klasičnom muzejskom smislu. Niti pokušava da se nametne kao ikona grada. Nema tu ni dramatične arhitekture, ni efekta „vau“ na prvi pogled. Ali upravo u tome je njegova snaga. Smešten u baroknoj zgradi u istorijskom jezgru grada, muzej funkcioniše kao tihi kontrapunkt radovima koji unutra vizuelno vrište.
Smešten u adaptiranom istorijskom prostoru, on svesno ostaje u drugom planu, prepuštajući glavnu ulogu radovima. Prostor je mirno, gotovo neutralno platno na kojem Vazarelijevi oblici mogu nesmetano da deluju – a oni, po pravilu, deluju sve samo ne mirno.
Postavka obuhvata ključne faze Vazarelijevog rada: od ranih grafičkih eksperimenata, preko zrelog op-arta, do kompleksnih, gotovo algoritamskih kompozicija koje deluju kao analogni prethodnici digitalnog doba, ali sadrži i radove njegovih sledbenika, kao što je njegov sin Žan-Pjer Ivaral (Jean-Pieree Yvaral).
Ono što posetioca brzo sustiže jeste osećaj da se ne kreće kroz galeriju, već kroz laboratoriju. Ovde slike nisu objekti divljenja, već instrumenti testiranja, i počinje vam se vrteti u glavi. Test je uspeo, posetilac je zbunjen!
Sve što je Vazareli radio – nalazi se u Pečuju. Delimično. Naime, Vazareli je ispočetka «lutao» kao i svi umetnici. Vazarelijev put ka op-artu nije bio ni pravolinijski ni intuitivan: već tridesetih i ranih četrdesetih godina eksperimentiše sa teksturama, senkom, perspektivom i vizuelnom nestabilnošću (Zebre, Šahovska tabla), dok u periodu 1944–1947, koji će kasnije sam označiti kao Les Fausses Routes, prolazi kroz kubizam, nadrealizam i ekspresionizam bez jasnog autorskog glasa – fazu koju će smatrati nužnom, ali pogrešnom – po sopstvenim rečima.
Prelom nastaje krajem četrdesetih, u onome što je u Pečuju predstavljeno kao ključna formativna etapa: geometrijska apstrakcija inspirisana konkretnim mestima – pariske metro pločice u seriji Denfert, prirodni oblici Bretanje u ciklusu Belles-Isles i kubični volumeni Gorda u seriji Gordes – gde sistematski istražuje odnos ravni i prividne dubine bez stvarne treće dimenzije.
Tokom pedesetih, u zbirci u Pečuju označenih kao prelaz u kinetičku fazu, njegova dela počinju da reaguju na kretanje posmatrača kroz preklapanje ploča i optičkih struktura, što kulminira zidom Hommage à Malevitch u Karakasu i teorijskim okvirom Žutog manifesta.
Konačno, krajem pedesetih i početkom šezdesetih – u završnoj, sistemskoj fazi izložbe u Pečuju – Vazareli uvodi unités plastiques, serijsku produkciju i alfabet oblika i boja, da bi u serijama Vega op-art doveo do tačke u kojoj slika više ne predstavlja prostor, već ga optički deformiše i „napada“.
Zbirka u Pečuju ima posebnu vrednost upravo zato što nije deo glamurozne umetničke infrastrukture globalnih metropola. Ona funkcioniše više kao laboratorija nego kao hram umetnosti.
Ovde se jasno vidi Vazarelijev metod: serijalnost, varijacije istih modula, pomeranja za nijansu, ugao ili ritam.
U tom ponavljanju nema zamora, već upornosti. Kao da umetnik iznova postavlja isto pitanje: koliko je malo potrebno da oko počne da sumnja u ono što vidi?
Posebno je značajno što muzej ne insistira na kultu ličnosti. Vazareli je prisutan kroz rad, ne kroz mitologiju. Nema patetičnih biografskih linija koje vode od „talenta“ ka „geniju“.
Umesto toga, vidimo umetnika kao istraživača – nekoga ko testira, ponavlja, greši i ponekad namerno ide predaleko. To je pristup koji deluje osvežavajuće u vremenu kada su muzeji često nekakve “fabrike legendi”.
U širem kulturnom smislu, Muzej Vazarelija u Pečuju podseća na jednu gotovo zaboravljenu ideju srednje Evrope: da provincija može biti laboratorija, a ne samo publika. U svetu u kome se kulturni kapital koncentriše u nekoliko globalnih centara, ova institucija dokazuje da radikalne ideje često nastaju upravo na marginama.
Izlazak iz muzeja ne donosi olakšanje. Napolju, grad deluje pomalo sumnjivo – kao da su fasade krenule da se krive, a trotoari da pulsiraju – i dalje se čoveku vrti u glavi. I u tom trenutku postaje jasno da je Vazareli uspeo u onome što je od umetnosti i tražio: da promeni način na koji gledamo, čak i onda kada više ne gledamo u umetničko delo.
Viktor Vazareli je umro 1997. godine, ali svet koji je naslutio postao je naša svakodnevica. Živimo okruženi obrascima, algoritmima i vizuelnim iluzijama koje nas zavode, zbunjuju i usmeravaju. U tom svetu, op-art više nije avangarda – već dijagnoza.
A Vazareli, umesto da ostane istorijska figura, i dalje deluje kao upozorenje: da ono što gledamo nikada nije samo ono što jeste.
Spoljašnjost njegovog muzeja smiruje, unutrašnjost destabilizuje – kao pažljivo osmišljena zamka za oko. Na kraju, možda je upravo Pečuj najbolje mesto da se Vazareli čita bez buke. Ne u Parizu, ne u megalopolisu, već u gradu koji ima dovoljno tišine da dozvoli oku da se zbuni.
A u toj zbunjenosti, kako je Vazareli dobro znao, počinje pravo gledanje. Nemojte ovo propustiti kada odete na izlet u Pečuj. Mene je izuzetno pogodio ovaj maleni muzej – jer nosio sam majice i košulje dizajnirane u stilu op-arta, gledao stotine zidova, stolnjaka, tapeta i pločica, i konačno sam upoznao Velikog Oca ovog stila.
Janus Pannonius Múzeum
7621 Pécs, Káptalan u. 5.
Tel: +36 72/514-040
Fax: +36 72/514-042
E-mail: uh.mpj@mpj
