Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Mnogi su mi pričali da je Napulj jedan od najlepših, najuzbudljivijih, najzabavnijih i najopasnijih gradova Evrope. Svaki od ovih prideva u superlativu bio je nedvosmisleno tačan. Idealan grad za letovanje. Ako si u duši avanturista.
HOW TO GET THERE?
Tako piše na početku svake stranice vodiča kad se zainteresujem za neku destinaciju, pa sam prvo „prodžarao“ da vidim šta i kako, ima li šta jeftino donde, jer trajekt Bar-Bari i autobus do Napulja nisu loši, ali low-cost era je, majkumu, sigurno ima i nešto sa krilima što vozi tamo! Bingo!
WizzAir leti iz Pešte za Napulj direktno, a RyanAir iz Pešte za Rim. Cena je drastično različita u letnjim mesecima u korist Rima pa se odlučujem za ovu opciju. Posle vesele noći u hostelu pored stanice Termini sa Amerikancima (jedni od najsimpatičnijih ljudi po svetu, za razliku od države im, ali to je čest slučaj sa mnogim državama, zar ne?), ujutro voz, najsporiji i najjeftiniji mogući, do Napulja.
Voz koji stigne za sat košta oko 30€, za dva sata 20€, za tri sata 10€. Svaki sat vožnje više, 10€ više u džepu. Osećam se kao da zarađujem vozeći se. 1 pivo od 0.6 litara, Peroni, je 1,50€, dakle, na sat vremena zaradim po 7 piva. Statistika mi je u glavi dok su lepi pejzaži oko mene.
No, čim dođeš na Napoli Centrale, vidiš da si došao na Jug Italije, gde nisu poenta imigranti koji su opasni, kao u Milanu ili Đenovi, nego sami Italijani.
Dobrodošli u domovinu tifoza Napolija, u domovinu Kamore (Camorra), vrlo opake mafije, domovine pice i mesto gde su najlepše i najbezobraznije žene Italije!
HOSTEL ETC.
Hosteli u Napulju su posebna priča. Skoro ih i nema. Verovatno to ima veze sa pomenutom Kamorom. Ima jedan kultni, Giovanni’s Hostel, i pogađate, vodi ga izvesni Giovanni, niski ćelavi čikica sa naočarima koji tretira hostel kao internat i jako je ljubazan ali je svima kao ćale.
Dobro, i godište je mog ćaleta, ali je posebno zanimljivo kako je friendly prema mladim ženama: ne vredi, Italijan je Italijan, mora da flertuje i ako ima 60 godina i liči na oca svake od ovih devojaka.
Svira gitaru, prezire rok i pop, voli napolitanske narodnjake, skuplja ljude na večerama da ne bi išli u grad, jer je „opasno“ (nije da nije, ali nije baš toliko), zabranjuje nam da mobilišemo ljude da idu u grad, preplaši sve u hostelu pa i kad ih tajno zamoliš da idu s tobom, oni kažu, neeeeka, neee… Ostaću ovde.
Često pravi pastu da časti „ukućane“. Šteta za ovu sabotažu oko izlazaka, napuljski izlasci su jedni od najzabavnijih u Evropi i definitivno najzabavniji u Italiji, mnogo bolji od nemuštog Milana gde se posle 11 sati svi razbeže a pre toga popili po dva aperitiva.
Dodatna sabotaža je savet da se ne ide u Quartieri Spagnoli, Špansku Četvrt, koja je najopasniji deo Napulja, ali opet nije toliko opasan.
Barem ako nisi rozikasta pegava plavuša koja govori holandski i ide sama sa torbicom punom iPodova i kreditnih kartica.
Za nekih 20ak evrića po noći, sasvim pristojno mesto da upoznaš gomilu sjajnih ljudi s kojima posle ideš po gradu i na cuganje i na plaže.
OBILAZAK GRADA
Dok još ne možeš ni da sedneš da otpočineš, Giovanni ti da mapu i objasni nadugačko i naširoko kuda se ide i kako.
To posle bude vrlo korisno, ali je to već prvi susret sa napolitanskim lokalpatriotizmom koji se graniči sa nacionalizmom.
Jer do ujedinjenja Italije oni su bili najveća italijanska država (Kraljevina Obeju Sicilija – što je potpuno blesavo jer postoji samo jedna Sicilija), a imaju i potpuno drugačiji jezik, napolitanski, koji ima sva moguća dupla slova. NNAPULITAN, tako se kaže kod njih, a odnos je kao srpski i makedonski ili bugarski.
Napulj je najbolji, priroda je najlepša, žene su najlepše, oni jedini znaju kako se živi, Severnjaci su rasisti i wuss-ovi, mi smo izmislili picu, tamo svi rade i spavaju, kod nas je zabava, itd. itd.
Ne daj Bože da spomeneš Milano! Tu si stradao! Rim je kako-tako, Venecija ajde-de, Sicilija je super, kao i sve na jugu, al’ ne d’o ti Bog da kažeš da si bio u Milanu, ideš u Milano, ili, najgore, pogađaš, da ti se SVIĐA Milano.
Ja sam se izvukao na to da sam imao skoro godinu dana devojku u Milanu, pa mi je oprošteno što sam išao tamo. Kuku i lele. Znao sam da u svakoj zemlji ima sukoba sever-jug, istok-zapad, ali ovako, baš ne. Ali, ima smisla.
Ovo je prava Italija, kako sam ja zamišljao. Kažu neke Brazilke, jao, pa ovo nije Italija kako smo mi mislili da jeste, ovo ko Brazil ili Argentina! Rekoh, e vidiš, meni je egzotično jer ne liči na austrougarsku ravnicu. Uzane uličice, svuda smrad urina, sablasna atmosfera.
Secikese na vespama, koje hoće da ti otmu torbice, džeparoši, dileri droge. Lučki grad, gde je luka, tu su kurve i narkomani.
Narkomani kad kriziraju, ne pitaju za veru i naciju nego im treba para da prežive dan, a um im nije baš najčistiji, pa napadaju koga stignu, nije zato što si stranac. Ali ako si plavkasti stranac, možda misle da si ‘Mericano, pa da si pun keša, i eto belaja.
Rekoh svima, što god znate od italijanskog, pričajte, ako ne znate, pričajte španski. Ne derite se po ulici, ne mašite novcima, ne dajte da se primeti da ste stranci ni gde živite. No, scene su divne.
Mačke koje spavaju na vespama, rukom ispisana upozorenja „Ne zaustavljaj auto ovde!“, sve nižerazredno u odnosu na sever Italije.
Isti jezik (uslovno), ali ovde maniri kao u Tunisu skoro. Svi su ispred svojih radnji. Mnogi te podozrivo gledaju. Špageti i šunke vise ispred radnji.
Pije se granita, što mu je neki vrlo sitan led sa sirupom nekog voća, i jako je osvežavajuće. Mini-pice svuda. Neki utisak kontrolisanog haosa.
Iza ćoška iskaču crkve neverovatne lepote. Grafiti koji veličaju anarhiju i pobunu protiv Rima.
Svuda neki grafiti, i često se zbog zakona protiv grafita, ulična umetnost pravi tako da se nalepe prvo prazni plakati, pa onda na njima se crta šta god poželiš. Kad te policija uhvati, ti kažeš, pa nisam crtao po zidu nego po papiru, samo što je papir zalepljen za zid, šta da radim.
Postoje zgrade koje su iscrtane kominustičkim grafitima, skvotovi, beskućnici nisu česti jer je porodični duh na jugu Italije jak i postoji velika solidarnost. Ali, ulični život ljudi je vrlo antirežimski.
Kaže mi jedna Australijanka, ovde su svi onako, grunge, 90e su ovde žive: od Nirvane do Rage Against the Machine – likovi. Kao da iza ćoška može da se čuje Offspring. Ja razmišljam i kažem: oni su antirežimski.
U zemlji u kojoj je nacionalna kultura da se bude ušminkan, ti namerno budeš apa-trapa da pokažeš kako ih ne fermaš. To je kao u Srbiji gde su svi nalik na navijače ili da su tek izašli iz teretane, kad se obučeš kao hipster. Hipsteri su i nastali u Americi kao inat sportistima, štreberska kontrakultura sirovinama. Ovde je konrakultura da budeš obučen vrlo nonšalantno.
Svi piju pivo na trgovima. To je lepo, pridružujemo se. U Srbiji bi nas gledali kao klošare. Evo i neka crkva gde je nastao, navodno, prvi balkon na svetu. Napulj je bio pod Špancima dugo, pa je njihov uticaj velik.
Najveći trg u celoj Italiji, Trg Plebiscita (kada su se pridružili Italiji, ne znam da li bi sada) ima sa jedne strane ogromnu crkvu koja je kombinacija rimskog Panteona i Hrama Svetog Petra), a preko puta je Kraljevska palata sa gomilom kipova španskim kraljevima.
Vrlo zanimljivo, koliki je uticaj Španije na njih. Tako se i osećaju, tako se i ponašaju. Velelepni zamak Castel Nuovo, ili Novi Zamak, liči na nešto što bismo mi nazvali starim, ali je noviji od starog, koji je, pogađaš, još stariji.
Ovaj je baš kao iz bajke, a onda dođen na more, i vidiš i Vezuv u daljini, i promenadu, i luksuzne hotele i Castel dell’ Ovo, Zamak od Jajeta, šta god to značilo, na kome je Odisej nešto radio sa nekom sirenom, nadajmo se skaredno.
Divna promenada, put do plaže, plaže male i pljave, svi sede na stenama i ljubakaju se. Puno puno lepih devojaka, i jeste, mnogo ih je više nego na severu, gde Italijanke, objektivno, nisu baš nešto spektakularno.
I lepo se okreću za tobom, ne izbegavaju kontakt očima, smeškaju se. Fino.
Galebovi, more, mi sedimo i pijemo Peroni od 0.6 i kladimo se koje je ostvro preko puta, Kapri, Proćida, Iskija?
Sve cene u gradu u Via Toledu su manje nego u Milanu, ovde ću doći da nakupujem odeće ako budem ikad imao toliko. Ovaj Napulj kao autlet. U Španskoj Četvrti vidi se da je nepacifikovana ludnica, da su ovde, za razliku od Španije, još megaaktivni džeparoši i dileri droge.
Ovde ima i puno malih restorana, i puno zastavica Napuljskog kraljevstva, koje se zvalo, ne pitaj me zašto, Kraljevina Obeju Sicilija (kao što spomenuh već), iako ja nisam shvatio gde je ona druga, osim ako to nije sam Napulj sa komšilukom (disklejmer: komplikovanije je nego što se čini).
IZLAZAK U GRAD
Koloplet uličica Starog grada pored hostela je sjajan za izlaske. Kafića koliko hoćeš. Samo su svi ljubazniji nego u Španiji i žene su lepše i više flertuju. Odmah razmenjuju telefone i Facebook naloge.
Na Trgu Bellini sede stotine ljudi. Marihuana nije legalna kao u Španiji, ali njima kao da jeste. U svakom kafiću i kioski možeš kupiti pivo po flat ceni od 1,50 evra i tačka, nosiš ga. Ako sedneš, e to je već malo više. Sjajne metode!
Da se vratim na Australijanku, koja kaže da se zove Steph from Sydney, i izgovara I na onaj australijski način, kao naše ili italijansko I, i ja nalazim da je to dodatno seksi, uz to što je visoka, lepa i pegava plavuša koja se stalno smeje.
Tu je s dečkom, i nalazim da to nije seksi. Dečku se spava ranije, i ona kaže, neka, ostaću ja ovde da ćaskam – i ja nalazim da je to isto seksi.
Pita me odakle sam, iz Srbije. Kažem joj, bila si zaljubljena kao klinka sigurno u jednog Srbina. U koga, smeje se? U Drezika, odnosno Drazica, koji je zapravo Bogdan Dražić, a brat mu je Marko.
Dobro, teoretski može biti i Hrvat, i tako su Australijanci i udesili, da bude dvosmisleno, ali što sad da spominjem Hrvate kad mi to ne ide u korist. Steph se smeje: hahaha, Heartbreak High! Ne mogu da verujem da je ta serija bila popularna kod vas.
Prelazimo na nacionalne teme – zove me da se preselim u Australiju jer je to najbolja zemlja. Ja pitam, a tamo nema onog nacionalizma i pogrdnog naziva za nas iz Jugoslavije i južne Evrope? Kaže, aaaa WOG („Cigančina“ bi bio najtačniji prevod)! Nema toga više, sad smo svi naši. Rekoh eno Eric Bana(dinović) reče onomad da se napatio tokom odrastanja, a isto je rekla i Natalie Imbruglia. Nema toga više, ne bi ti bio Wog više u Australiji. Baš lepo pričaš engleski, kaže. Znači, ako ovako lepo pričam engleski, možeš i da me upoznaš sa roditeljima kao dečka, i biće sve super, nije ti dečko Wog (drski flert sa moje strane)? Smeje se, ma neeee, mogla bih te upoznati sa roditeljima i biti ponosna (izdrži, Živojine, sve ovo, mislim se!).
Nego, baš je vrelo, otišla bih da popijem pivo negde ali je svuda 7€. Aa, ja vodim i častim, nije 7, ne brini. Odvodim je na obližnji i već pomenuti Trg Bellini i uvodim je u radnju i kažem manirom Jamesa Bonda „Due birre Peroni, prego!“. Prodavac kaže: „Tre euro!“. Ja vadim tri kovanice i plaćam dva ‘ladna piva od 0,6 litara u flašama i kažem, idemo sad u separe.
Steph je vidno zbunjena. Nalazim fontanu na sredini trga i kažem joj, sedi ovde. Sedamo negde među masu. Odmah pored nas su Amerikanci koji sede u kafiću i gledaju nas izbezumljeno – zar je ovo dozvoljeno? Kažem Steph, evo, izveo sam te na trg, sediš i piješ sa najlepšim pogledom i nije 7 evra. Umire od smeha – odakle ti ova ideja? Iz Katoličke porte, baby. I kod nas je običaj da se kupi u minimarketu pivo i da se loče na fontani i gledaju obližnji ljudi koji plaćaju triput više. Kaže ona, sledeća tura je moja. Divno veče.
Steph odlazi ujutro u nepoznatom pravcu sa sve dečkom i delom moga srca. Eh, Australijo. Izlazimo opet na isto mesto. Svaki put upoznajemo druge ljude, već imamo ne znamo koliko drugara. Dolazi jedna prelepa devojka da deli letkiće za svirku Manu Chaoa. Svirka je baš ono veče kad ja odlazim. Grrr.
Ima majicu na ruskom. Ja je pitam, da li znaš da imaš majicu na ruskom, a ona će: e pa nemam pojma, danas sam kupila. Kažem ja, hoćeš da ti kažem šta piše na ćirilici? Pirsingovanim osmehom kaže, hoću. Ja krenem prstom da pratim liniji slova i kao, ovde ti piše Moskva… i ona se nasmešeno približi da mi prst dodirne njeno telo, i kaže, nastavi. I ja se smeškam i idem redom, kažiprstom preko grudi, stomaka, do kaiša. I kažem, to je to. Ona se nasmeje, i kaže, je l’ tako? E, a ja sad odoh da delim letkiće, vidimo se posle.
Nismo se videli u haosu napuljskog izlaska. Argentinac pored mene zapanjen i otvorenih usta: pa ovo je u Buenosu potpuni zicer! Ja rekoh, eee, i kod nas je zicer, ali u Napulju, domovini lepih, drskih i ludih žena – nije!
Nalećemo na devojke koje slave rođendan i stavljaju ogromnu tortu na haubu nekog auta. Auto ne vrišti, one kažu, e dobro je! Tu ćemo jesti! Nema alarma! Odakle ste momci? Iz Argentine i Srbije! E super, ajd po parče uz pivo! Veselje i smejanje do 5 ujutru. Nastaje frka i policija dolazi, masa se skuplja. Pored nas neki ćelavi i nabildovani u atlet-majicama, tetovirani. Rečeno mi je da je to uniforma dilera droge u Napulju.
Argentinac, na moju paniku, pita njih šta se dešava, na španskom. Diler prezrivo kaže, šta te briga šta se dešava. Ja ga povlačim za ruku i na italijanskom kažem dileru, izvini, moj drugar je gost iz Argentine, neiskusan je.
Diler će na to sa izvijenim osmehom: bolje mu je da ne bude neiskusan u Napulju. Ja objasnim Argentincu da su ljudi očigledno dileri i krimosi. Kaže on, ali kod nas u Buenosu pola ljudi tako izgleda. Ja kažem, i kod nas, ali generalno u svetu to označava čoveka sa one strane zakona.
Vraćamo se obazrivo kroz vijugave uličice pune urina u hostel, gledajući iza sebe i oko sebe da nas neko nije zapamtio i da nas neko ne napadne. Uzbudljivo, i jezivo.
Napulj. Još jedno veče je završeno, ustaćemo u 12h pa na neku plažu. Koja nije u Napulju – jer tamo ima ona jedna bedna na kraj rive.
Moramo ili u Pozitano ili Amalfi ili na otoke trajektom.
Ehh, to je odmor. Na granici žileta.
Članak je originalno, u nešto drugačijoj formi, objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u decembru 2013. godine. Sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
