Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Iskreno, postoji jedna veoma čudna stvar na ovom svetu. A to je da su često najveći heroji, najveći umetnici ili državnici jednog naroda vrlo često pripadali nekom drugom narodu po poreklu, a nekom igrom sudbine, zadesivši se baš uzemlji koja im je pružala najveće mogućnosti za prosperitet, postali su znameniti u zemlji s kojom etnički baš nemaju puno veze. Ne govorim o Italijanu sa portugalskim državljanstvo, Kristiforu Kolumbu, koji je najveći heroj Španije, niti o najvećem vođi albanske istorije, Srbinu Đurđu Crnojeviću Skenderberu, ni o najboljim engleskim piscima, Ircima Vajdu ili Šou; ali mislim i na njih. Ovde je reč o jednom Mađaru koji je u istoriji ostao zabeležen kao najveći nemački slikar svih vremena- Albrechtu Düreru.
Dürerov otac se u tada prosperitetni nemački trgovački grad Nirnberg, koji se nalazio na samom raskršću puteva, doselio iz malog mađarskog sela Ajtoša, u blizini današnje tromeđe Mađarske, Srbije i Rumunije. Kako je bukvalan prevod mađarske reči ”ajtoš” na nemački bio ”vrata” (Türe), tako je i njegov otac postao u novoj domovini poznat pod nadimkom Türer (”onaj iz Vrata”), što se vremenom preobratilo u Dürer, još za života starog zlatara. Mladi Albreht rođen je, dakle u bogatoj zlatarskoj porodici, u lepoj višespratnoj kući koju je još njegov otac kupio u u nju se uselio. Ova kuća je ono o čemu danas govorimo: Kuća- Muzej Albrehta Dürera.
Kuća na tri sprata ofarbana u belo, sa nezaobilaznim crvenim letvicama, s čijih prozora puca pogled na predivni trgić Bei Tiergärtner Tor, bila je mesto gde je mali Albreht još od detinjstva (rođen je 1471.) dobijao časove iz crtanja i rezbarenja i to direktno od oca. No, kako je to bilo jedino što je otac nadarenom Albrechtu mogao dati, petnaestogodišnji dečak odlazi u školu Volgemuta (Wolgemuth), gde se upoznaje sa flamanskim slikarstvom. Odmah posle toga, odlazi u Kolmar, gde mu istraživanje Šongauerovih (Schongauer) drvoreza otkriva istraživanje prirodnih oblika kao komponenata univerzalnih vrednosti. Kao i svi renesansni majstori, Dürer puno proučava anatomiju, i preduzima istorijski put u Italiju, ne bi li se upoznao uživo sa italijanskom renesansom, 1494. Gostovanje u Veneciji i Bolonji naučiće ga mnogim prefinjenim tehnikama, te se oduševeljeni mladić vraća u rodni Nirnberg da tamo nastavi karijeru, u potkrovlju svoje porodične kuće, ali sada pod novim, renesansnim, latinskim imenom: Albertus Durerus Noricus (ovo poslednje je ime pokrajine Norik, kako su Rimljani zvali Austriju, Sloveniju i Južnu Nemačku, a gde su Nirnberg nalazi).
Dürer preuređuje potkrovlje rodnog doma, koje je prepuno prozora; zbog toga u svakom trenutku dana, dok ima sunčevog svetla, bilo sunčano ili oblačno, on može da slika bez problema. U to vreme, naravno, moralo se mnogo voditi računa o uglovima dnevne svetlosti, i o njenom trajanju, jer veštačkog osvetljenja nije ni bilo, pa se sa radom moralo prestajati u večernjim satima. Ovo je i razlog znog kojega se većina ateljea slikara uvek nalazila u potkrovljima, ali je to vremenom zaboravljeno, i mansarde i tavani su postali kultna mesta umetnika u globalnim razmerama, iako moćne sijalice krase svaki od njih…
Bilo kako bilo, Dürer se trudi da bude Italijan, ali da ostane Nemac. Njegove slike odražavaju renesansnu bujnost: njegova Bogorodica je ljupka, lepa i ljudska, njegovi Adam i Eva odražavaju vrhunske telesne ideale koji su važili početkom 16. veka, njegovi autopotreti su i do dana današnjeg poznati svakome, i ko nije ljubitelj renesansne umetnosti. No, dela Dürerova nisu ovde, bar ne originali. Njegov slavni autoportret (Albrecht je bio jedan od prvih slikara koji su slikali samog sebe, verovatno zato što je shvatio da je lepe spoljašnjosti…) nalazi se u Muzeju Prado, u Madridu, a ovde je samo savršena kopija. Slično je i sa Adamom i Evom, dva platna koja ne biste mogli prepoznati (osim po potpisu plagijatora) ako niste stručnjak za antikvitete. No, to ne umanjuje bitno draž muzeja. Možete se diviti i njegovoj Bogorodici, i njegovom slavnom Poklonstvu kraljeva, za koje ćete morati da se prošetate do Firence, do slavne galerije Ufici (Uffizi), ako želite da gledate original. Ostala dela su rasejana diljem belog sveta, što je prikazano i na ogromnoj mapi u predsoblju kuće Dürerovih.
Međutim, ovaj muzej nije prazna kuća, kako bi se to sada moglo pomisliti. Vešti domaćini su smislili jednu atrakciju: svakom posetiocu daju slušalice koje će mu saopštavati činjenice o životu slavnog slikara, a vodič je niko drugi do Albrehtova žena, Agnes Dürer! Glumica Inge Bickel će Vas voditi kroz ”svoj dom” tokom određenih sati čak uživo, bez slušalica, a izvan tog vremena, ”Agnes” će biti samo narator, na nemačkom; ali se Vi možete odlučiti i za engleski, francuski, italijanski ili čak japanski jezik. Kako se promeni prostorija, tako se menja i Agnesina priča: u kuhinji priča o začinima koje su muškarci nabavljali, o jelima koje su domaćice i sluškinje spravljale; u dnevnoj sobi o svakodnevici porodičnog gnezda, o uglednim gostima i užurbanim ukućanima punim posla, u spavaćoj sobi o svome odnosu sa mužem, a u njegovoj sobi u potkrovlju, o njegovom radu. No, pazite se! Stepenište, iako živopisno, poprilično je strmo, a vrata, koja su šarmantno nakrivo uglavljena u debele zemljane zidove, izuzetno su niska, jer tada ljudi nisu bili ovoliko visoki kao danas… Čuvajte glave, ovo je ipak (kasni) Srednji vek!
Atelje Dürera je jedna zaista izuzetna stvar. Platna, stalci, prese za štampu, boje i četkice… Agnes će Vam reći da je većinu boja Albreht plaćao da mu donesu iz udaljenih krajeva, iz Afrike, iz Azije, sa Sredozemlja. Videćete najplavlji lapis lazuli i najlepši oker, donete i izmrvljene sa stena Afrike, školjke Mediterana i Indijskog Okeana pretvorene u prah, da bi dospele na platno, crveno stenje koje je postalo boja za štampu… Svetlost sa svih strana… Kako je Albreht bio potpuna renesansna ličnost, nemačka verzija Leonarda da Vinčija, bio je višestran: osim slikanja i crtanja, bio je i drvorezbar i graver, i pisao je traktate. Kako je bio neverovatno spretan sa graverskim alatom, njegove gravure su postale svetski priznate još za života, kao i mnogobrojne ilustracije za knjige, koje je sam štampao i prodavao po ”opštenarodnoj” ceni, da bi ih svako mogao kupiti. Njegova originalna presa je još uvek u sobi, a u zavisnosti od veličine odštampane grafike, možete platiti različite sume novca da sami izradite svoj primerak, na na njemu će biti napisano da je Vaš upravo izašao ispod Albrehtove prese, a ne neke druge…
Centralno mesto muzeja je sala u kojoj se održavaju projekcije filma o životu i radu slavnog umetnika. Jedna projekcija, izvanredno grafički urađena da dočara renesansnu i reformatorsku Nemačku, traje desetak minuta, i daje nam celokupni pregled umetnikovog života. Ako ”upadnete” usred projekcije, ne mari; nova će početi samo dva minuta posle završetka prethodne.
I tako, silazimo u prizemlje, posle nadahnjujuće posete skromnom muzeju, kući Dürerovih, restauriranoj potpuno tokom 1947. posle razornih angloameričkih bombi. Bili smo u gostima kod Albrehta, a maštoviti i vredni domaćini su ovaj čaroban izlet u srednjevekovlje i renesansu odlučili da nam naplate svega 4 eura. Ukoliko ste nosilac studentske ili srednjoškolske ISIC kartice, ili predavačke ISTC kartice, zadovoljstvo će Vam biti i veće, jer ćete izdvojiti za sve ovo svega 2 eura.
Navratite i Vi kod Dürerovih, kada ste u komšiluku. Lepo im je u kući, zaista.
Adresa:
Albrech-Dürer-Haus Museum
Albrecht-Dürer-Straße 39
D-90317 Nürnberg
Telefon: (09.11) 231.25.68
E-mail: museen@stadt.nuernberg.de
Web: www.museen.nuernberg.de
Radno vreme muzeja:
Uto-Pet 10-17 h
Sub – Ned 10-18 h
Ponedeljkom zatvoreno
Članak je originalno objavljen u časopisu Travel Magazine, 2003. godine. Sva prava pridržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
