Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић, Владимир Цветковић, Славко Матић и Агота Виткаи Кучера
КОМПЛИКОВАНА НИЗОЗЕМСКА, А ОПЕТ, ГЕНИЈАЛНО РЕШЕЊЕ
За разлику од мирних и малених Британских Девичанских острва, следећег дана смо упловили раном зором у Филипсбург, главни град низоземске „земље“ Свети Мартин. Зашто „Низоземска“? Па, пре пар година су захтевали да све земље прихвате да је земља Низоземска (Nederland) и да се тако преведе на све језике (The Netherlands, Les Pays-Bas, Los Paises Bajos, Os Países Baixos итд.) а да није Холандија, јер је то само име за централне провинције. ОК, свакако је Низоземска и лепше.
А зашто „земља“? Па, Низоземска има компликовану структуру, и њу, као и Данску или УК, чини више „земаља“. Данску чине Централна Данска, Гренланд и Фарска острва, УК чине Енглеска, Шкотска, Велс и Северна Ирска, уз сијасет прекоморских територија, а Низоземску чине Европска Низоземска, Свети Мартин, Аруба и Курасао. Дакле, друго острво, а још увек смо на неки начин, у „Европи“, тј. у поседу неке европске земље.
Елем, већ приметимо неке разлике на банковној картици, будући да свака особа која се укрца на крузер треба да инсталира Costa апликацију, и ту види своје стање трошкова. Кеш се не користи на броду, све се плаћа Costa картицом и све се скида са рачуна повезаног са картицом. У овом случају, сваког дана се скидају напојнице за бродско особље, да не бисте ви давали ситне кованице и новац у руке људима. Просто, ово се све расподели свима на броду. Ситно је, али припремите картицу за тај трошак, чак и ако ништа не трошите на броду.
АЈ, СВЕТИ МАРТИНЕ, БРАТЕ, СХВАТИ МЕ!
Острво Свети Мартин је помало бизарно – наиме, подељено на два једнака дела, северни припада Француској (Saint-Martin), а јужни Низоземској, да не кажем Холандији (Sint Maarten). Да би се избегло додавање оног «Француски Свети Мартин» и «Низоземски Свети Мартин», на енглеском употребљавају управо облике из француског и низоземског језика Saint-Martin и Sint Maarten.
Како је до тога дошло, будући да је то једино карипско острво које је подељено? Сва остала су прелазила из руке у руку једним нападом или ратом, одакле ова „миротворачка“ стратегија? Па, пошто су се спориле коме припада острво, Низоземска и Француска су се 23. марта 1648. године договориле да га поделе на пола.
И то је то. Остало тако. Зато што су, када су га Шпанци напустили, једни дошли на север острва, а други на југ, и мрзело их је да се туку. У том рају.
Постоји прича да је ово острво «открио» такође Колумбо (што је било изненађење за локалне Индијанце јер они нису знали да су дотада живели неоткривени), и назвао га по Светом Мартину од Тура, јер је овде пристао баш на дан тог свеца. Али, није. Он је острво Невис заправо, назвао Свети Мартин (њега је открио), али га је неки од клемпавих преписивача поморских карата толико померио да га је ставио на место данашњег Светог Мартина, па кад је неко следећи допловио, само је рекао «Аха, ево га Свети Мартин!». После су поново морали да «откривају» Невис и да му дају друго име.
Занимљиво је да су Французи укинули ропство 1848. свуда па и на свом делу Светог Мартина, а Низоземци нису, па су робови дошли пред гувернера и власт да кажу да ће пребећи сви на француски део острва ако се и овде не укине ропство. Гувернер је самоиницијативно укинуо ропство и у низоземском делу, иако је у остатку Кариба под влашћу ове земље ропство било и даље на снази до 1863. године. Ово му дође нешто као први успешни – штрајк робова са преговарачким комитетом.
Наравно, чим је укинуто ропство, привреда је пропала, јер шта је боље за раст БДП-а него робовски рад? Они раде, ти им не платиш, само даш стан и храну. Чекај, па ово делује боље од онога што у капитализму има већина радника који «нису робови»? Ох, дугачка тема.
Елем, после тога 1939. острво постаје бесцаринска зона, а туризам долази током 50-их, и становништво расте са 5.000 на 60.000 људи током 90-их. А становници су свих боја, језика, вера и физиономија. Као Звездане стазе или бар у Мос Ајзлију у Ратовима звезда.
Низоземски део изгледа напуцано и врло низоземски, али је толико американизован да сви причају енглески, сви су натписи на енглеском, а касе избацују цене у карипским гулденима, док касирка чита оно што пише малим словима у америчким доларима (двовалутни систем). Вероватно француски део личи на Гваделуп или Мартиник. Видећемо једног дана, надам се. Свети Мартин није део ЕУ.
ФИЛИПСБУРГ
Силазимо са крузера и наравно, пролазимо кроз шпалир фејк трговачких зграда, које су лепе и нове и служе као мамипара за ове са крузера. Онда после тога има да се хода уз друм, и да се дође до града, који је права лудница.
У Филипсбургу (Филиповград у преводу), на риви, налази се плажа Great Bay Beach (дословно се тако зове и на низоземском језику, има енглески назив, што говори колико је американизован овај део света).
Многи се купају овде јер је ово “штрафта” са гомилом кафића и клубова, најживљом сценом на Карибима коју смо видели. Да нисмо запели да идемо на Плажу Махо на другом крају острва где нам авиони слећу над главуџом, остали бисмо овде цео дан.
Американаца на сваком кораку, дискотеке, кафићи, коктел-барови. Е, ово је нешто што већини људи падне на ум када се прича о «ноћној забави на Карибима».
Нажалост, нећемо остати до ноћи, морамо увече на брод, али стиче се дојам. Рива има и пуно малих плажа, «увалица» које су супер за купање, само има пуно пролазника и ваља чувати пажљиво своје ствари.
Наравно, то је рива. Иза риве постоји гомила уличица које су све паралелне једна другој и пресецају се, суштински град има облик глисте поред мора, са неколико улица. И оне су пуне продавница, и старих колонијалних зграда.
И пре серијала филмова “Пирати с Кариба”, мислим да је свакоме (барем сваком дечаку) била жеља да посети Карибе, који су увек носили дах авантуре, а старе куће у Филипсбургу савршено су рестауриране, и џентрификоване, али је све и даље тропско. Палате и цркве од дрвета. Боје карипске, стил низоземски, материјал карипски, одржавање низоземско.
На Низоземском Светом Мартину срели смо још једног Цвелета, познатог и као Ђоле, који ради као конобар у кафићу на плажи, чува игуане као кућне љубимце и има девојку Јамајчанку. Бивши кошаркаш.
Из Београда је и прича нам како је ноћу лудница са забавом, опијањима, џепарошима и разним пробисветима који би да те ојаде, лише имовине и можда направе коју рупу у твом организму. Иначе је супер, само пажљиво. Ех, Кариби, ништа се нисте променили за ових 300-400 година!
МАХО
И опет ме фасцинира амерички начин конверзације – питао сам конобарицу у бару на риви где стаје аутобус за чувену плажу Махо, и она је изашла из шанка, насмејана ми објашњавала, као да сам најважнија особа на свету. Просто, фама о њиховој љубазности није лаж. Елем, идемо на аутобус. Заправо, минибус, да не кажемо, оно што се у турској назива долмуш, а у бившем СССР маршрутка.
Успевамо да се натрпамо сви, а ја седим директно иза возача. Он разговара са неким, бесно. Овде се говори и низоземски и енглески, а за разлику од Арубе и Курасаоа, нема папијамента, који вуче на шпански и португалски. Свађа прераста у битку СМС-порукама, и ја читам иза шта шофер пише (и чита) док вози «Умри!», «Дабогда трунуо у паклу!» и слично епско народно благо.
Питамо се да неће побеснети у вожњи и све нас негде сручити? Гужва је невероватна, милимо. 45 минута до плаже која је на карти «одмах иза ћошка». Стигли смо савршено добро, и возач је насмејан. То је можда овде фолклор. Као и код нас, кад боље замислим.
Стигли смо. Плажа Махо на Низоземском Светом Мартину је упечатљиво тиркизна и има јаке таласе који те вуку на пучину. С обзиром да је јако дубока и стрма, то даје помало језив осећај. Гужва је огромна. Има и зашто. Позната је по томе што се налази на 10 метара од Аеродрома Принцеза Јулијана.
Авиони ти буквално слећу изнад главе. Сви се тискају да се сликају кад авион слеће, јер слеће са пучине и лепо се види. У време селфија и инфлуенсера, ово је “a must”! Најбоље би било из дрона, али авај! ОК, ово је the second best. Али, иако делује опасно, није. Оно што јесте неугодно, је када авион полеће, са писте удаљене пар десетина метара. Тада издувни гасови од керозина дословно одувају и људе и пешкире који се налазе иза репа авиона – у море.
Купио сам пиво за плажу у супермаркету поред плаже, и одговорно тврдим да је Bud Light – најгоре пиво које сам пробао. Изгледа да није пропао само збок воук-кампање. Не би их спасила ни Сидни Свини, јер је American Eagle макар имао производ, а ово не вреди 2 долара.
Занимљиво је да је на плажи најбољи кафић – са српском заставом. Priceless. Морамо се сликати са три прста. Update: По последњим информацијама, које нам је пришапнула птичица – кафић држи бивши функционер баш из наше домовине!
Враћамо се на брод, иако тек почиње лудница и партији се спремају на риви. Није као на Гваделупу, да се сви сакрију кад падне мрак. Кад си млад, иди на Свети Мартин. И пази се лопужа и пијанаца. Ма, уосталом, и не мораш. Све је лако кад си млад – лакше окрећеш леђа срећи. Крв и сузе могу тећи.
Захваљујемо се Allegra Krstarenjima на овој репортажи
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
