Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић, Владимир Цветковић
Навикли на сцене са Арабијског полуострва у којима доминирају дугачке пешчане плаже и равнице, праћене небодерима и архитектонским чудима, од Абу Дабија и Дубаија до Кувајта, Бахреина, Катара и Саудијске Арабије, изненади нас традиционални и каменим брдима назубљени Оман, најтрадиционалнија од земаља овог краја света.
Velika džamija Sultana Kabusa, foto: Vladimir Cvetković
ОК, најтрадиционалнија у смислу да не желе да граде нове, велике зграде. Наравно да је Саудијска Арабија строжија са својим законима, а пре реформи принца Мухамеда бин Салмана била је и најстрожија. Не говоримо о томе. Говоримо о томе да је у Оману све ново грађено на псеудотрационални начин. На пример, све нове зграде су 4, 6 или јаааако ретко, 8 спратова високе, све су коцкасте и са равним кровом, и све су обојене у бело. Нема солитера и чуда грађевинарства као у оближњим Емиратима. А то нас све доводи до човека званог…
Kraljevska opera, foto: Vladimir Cvetković
СУЛТАН КАБУС
Када сам се ја родио, а то није било баш толико давно, није постојала држава Оман. Постојала је држава Мускат и Оман, а онда је 1970. године, када је ваш путописац имао пар месеци бебећег живота, Султан Кабус оборио с власти претходног султана, свог оца, уз помоћ војске и Велике Британије, променио име државе у само „Оман“, променио заставу додајући грб, белу и зелену пругу (раније је застава била чисто црвена), схватио је да је нафта велика прилика, и модернизовао је земљу. Саградио је велику зграду Краљевске опере, чији је велики љубитељ био. Владао је 50 година, и 2020. године се преселио на Ахирет, без деце и уз један кратак и неплодан брак који је трајао свега три године. Његов контроверзни животни стил подигао је много прашине, али Кабус је био тај који је у историју ушао као отац модерног Омана.
Zastava Muskata i Omana do 1970. i zastava Omana od 1995.
Као султан, Кабус је спровео политику модернизације и електрификације (нису имали баш пуно струје пре њега) и окончао међународну изолацију Омана. Увео је телефон, и изградио школе, болнице и путеве (имали су само 10км пре њега). Његова владавина је довела до пораста животног стандарда и развоја у земљи, укидања ропства, краја Дофар побуне и проглашења устава Омана. Ропства? Па да. До пре неку годину ропство је било званично и у Мауританији, а овде говоримо о 1970. години. Увео је омански ријал (који вреди чак 2,50 евра) као званичну валуту, заменивши индијску рупију и (пазите ово!) талир Марије Терезије!
Plaža Kurum, foto: Žikica Milošević
НАСЛЕЂЕ СУЛТАНА КАБУСА
Уз помоћ агенције „Аллегра Крстарења“ која нас је одвела на крстарење, пристали смо у оно што се у програму наводило као „Мускат“, односно, престоница Омана. Али, стварност је мало другачија. Заиста постоји „Велики Мускат“, који је спој три града – Старог Муската на истоку, затим старе престонице Матре, где пристају крузери, и Новог Муската који се протеже у равници западно од Матре. Нови Мускат је дело Султана Кабуса, који је закључио да се Мускат не може ширити у брда, већ у равници поред мора и пешчаних плажа.
Neinkluzivna džamija, foto: Žikica Milošević
Тако да смо се, и не знајући, договорили са таксистом да нас за 60€ провозају до свих знаменитости и кратко их објасне. Сви таксисти су носили беле абаје, и на глави капе које се зову кеммä, кемм’ или кемме, а које имају разне обрубе, дезене и боје, иако су све беле. Кажу да се сваки дан носи друга капа, постоје свечане, а такође се по томе препознаје и ко је богатун, а ко сиромах. Неугодно је што је тешко наћи број за балканске главе.
Kapa kemm' ili kemme i muškarci u abajama, foto: Vladimir Cvetković
Елем, прво смо отишли до Велике Џамије Султана Кабуса, у Новом Мускату. Завршена је 2001. године, и огромних је димензија. Некако је спокојна, и подсећа на џамије у Шпанији и Мароку, са својим вртовима и базенима.
Spokoj džamije, foto: Žikica Milošević
Може да прими 25.000 верника, а оно што је посебно занимљиво код тих верника што они нису ни сунити ни шиити, па чак ни алавити које знамо из Сирије, већ – ибадити. Сматра се да су ибадити чак и најстарија грана ислама, јер су се издвојили пре него што су се сунити и шиити посвађали. Иако су најстарији, једни су од толерантнијих, кажу, најтолерантнији после алавита.
Care, care, Kabuse, koliko je sati? Foto: Žikica Milošević
Толеранција се види јер се у Оману, за разлику од многих других земаља, слободно могу градити и цркве и хиндуистички храмови. Свакако је Џамија Султана Кабуса највећа ибадитска џамија на свету, а имала је и највећи тепих икада саткан, међутим, данас је то тек други највећи тепих, после градње Велике Џамије Султана Заједа у Абу Дабију.
Velika džamija Sultana Kabusa, foto: Žikica Milošević
Ту је и величанствена Краљевска Опера (не каже се Султанска опера, јер султан је сам по себи краљ) од белог мермера из Караре, јер је Кабус био велики љубитељ опере и музике, будући да је школован у Британији. На сунцу, заслепљује својим беласањем.
Kraljevska opera Omana, foto: Žikica Milošević
Плажа Курум је омиљено место локалаца, али и купача, а локалне девојке у гимназијским униформама не дају се сликати, ни саме а поготово не са непознатим мушкарцима. Ухватили смо их „папарацо“.
Obala Indijskog okeana na Plaži Kurum i smerne muslimanske gimnazijalke, foto: Žikica Milošević
СТАРИ МУСКАТ
Занимљиво је да је Мускат име које прилично добро познајете, јер се везује за мушкатни орашчић који је по граду добио име. Све то потиче од Португалаца и 16. века, када су Португалци били поморска суперсила и контролисали путеве зачина до Азије. Освојили су Мускат и Малаку, у Малезији, одакле су довозили орашчић у Европу и – ето имена преко „успутне станице“.
Portugalska tvrđava Matra, foto: Vladimir Cvetković
Португалци су саградили и моћне тврђаве у Мускату и Матри и држали из док их Османлије нису истерале (чак тамо су дошли, тако је!), да би се на крају Оманци сами ослободили свих. Оман је после тога био центар трговине зачинима и робљем, имајући кључно место као раскрсница трговине између Источне Африке и Индије.
Na obali Indijskog okeana - gledamo u Gou i Bombaj. Zapravo, okrenuti smo leđima, ali nema veze. Foto: foto: Vladimir Cvetković
Омански султан је једно време боравио у Занзибару, јер је то била територија Омана, а цела та прича кулминира тиме да за разлику од Емирата, овде има пуно мулата (мелеза црнаца и белаца) и чистих Африканаца, потомака робова доведених из данашње Танзаније, Кеније и Мозамбика.
Movi Muskat - stara arhitektura utkana u nove blokove, foto: Žikica Milošević
Елем, палата Ал-Алам је још једно ремек-дело смиреног оманског поглед ана свет и луксуз. Све савршено, естетски довршено и непретенциозно, ако иједна краљевска палата може бити непретенциозна.
Sultanova palata Al-Alam, foto: Žikica Milošević
Иза ње, пружа се тврђава Ал-Џалали, на тамносмеђим литицама, с једне, а готово истоветна тврђава Ал-Мирани с друге.
Sultanova palata i tvrđava Al-Džalali, foto: Žikica Milošević
МАТРА
Бели балкони Матре подсећају на стрипове Корта Малтезеа и песме Рундека. Као да вас је неко одвео у колонијално доба, Индију или Занзибар. Плаво море и обала Индијског океана.
Beli balkoni Matre, kolonijalni šmek. Foto: Žikica Milošević
Гледамо у правцу Гое и Бомбаја. Сук, односно пијаца у Матри, извор је свакојаких делиција и сувенира – сапуна од мошуса, шалова од кашмира, индијске брзе хране.
Suveniri iz Arabije, foto: Žikica Milošević
Цене делују повољно, али то је варка – 1 ријал је 300 динара.
Kao u stripu Korta Maltezea. Foto: Žikica Milošević
Кинеске копије ханџара, националног ножа и поноса, свуда су око нас. Идемо на чај од затара, мог омиљеног арапског зачина.
Čaj od zatara, foto: Žikica Milošević
Мачака има свуда, оне су највећи пријатељи. Мирне су и воле да се мазе. А када се мачке не плаше људи, значи да су људи питоми.
Suk Al-Dalam, ili "Pomrčina" u Matri, foto: Žikica Milošević
И баш зато, Оман нам је освојио срца. Оаза мира и визуелне хармоније на лудом Арабијском полуострву.
Suk u Matri i kape sa raznim dezenima, foto: Žikica Milošević
Захваљујемо се Аллегра Крстарењима на овој репортажи
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.окосвета.рс.
