Razgovor vodio: Žikica Milošević
Bend Oružjem protivu otmičara se posle celih 6 godina pauze vratio sa novom postavom. Za one koji ih se sećaju samo iz priča: 90ih godina je u UK vladao britpop, u SAD indie-pop prepun gitara a u Srbiji i Crnoj Gori perjanice su bili bendovi „vojvođanskog popa” i često se pričalo o „vojvođanskoj invaziji”: uz Otmičare tu su bili i Veliki prezir, Eva Braun, Popcycle, Kanal Tvid i još nekoliko bendova. Otmičari su, ipak, bili „najpankerskiji” od svih i, recimo to slobodno, najduhovitiji. Njihova obrada Zane „Mladiću moj” je ostala upamćena kao jedna od onih obrada „boljih od originala”. Sada su se sa novom pevačicom, plavokosom Jovanom (najupečatljivija promena) vratili singlom „Panika”. Pričamo sa vođom i osnivačem benda, Nikolom Pavkovićem.
Nije vas bilo na svirkama više od šest godina, ako se ne varam. Poslednji koncert sam gledao pre tačno 6 godina i 3 meseca, a poslednji album „Znaš ko te pozdravio“ izašao je još 2007. Zaželeli smo vas se. Gde ste sve ovo vreme?
Dugo nas nije bilo u Srbiji, ali sve vreme smo svirali po Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji i Bosni i Hercegovini, manje-više. Međutim i tamo smo poslednje svirke radili pre četiri godine od kada računamo da bend ne svira.
Posle Ivane Radmanovac, tu je Jovana Oljača. Nadamo se da će ova postava, sa njom kao vokalom i kompletiranim članstvom na instrumentima, potrajati više albuma, više godina, i mnogo svirki.
I ja se iskreno nadam da će tako biti, mada nikada se ne zna. Ja sam veliki entuzijasta, iako sam sam siguran da je ovo poslednji početak ovoga benda.
Da se vratimo na osnove. Ko su Otmičarima bili uzori? Nije teško naslutiti po pesmi „Dobra ideja“ da je američki punk-pop bio jedan od uzora (Sugar „A Good Idea“). Devedesetih, kada ste vi nastali, kao „najbrži“ izdanak „vojvođanskog popa“, gitarski bendovi poput Throwing Muses, Breeders, Garbage, The Cardigans, Elastica ili Lush sa ženskim vokalima bili su na vrhu popularnosti. Sklon sam da verujem da ste vi nastali iz tog britansko-američkog „braka“ (švedski deo zanemarujem sad).
Pa da, tačno tako, to su bili bendovi koji su nam bili uzori. Bilo ih je mnogo, to je bilo vreme kada smo mnogo slušali muziku, imali probe benda svaki dan, i uopšte, mogu reći “živeli smo muziku”. Naravno, bilo je i švedskih bendova koje smo voleli… mnogo njih.
Pre neki dan je umro Vlada Divljan. Idoli su bili bend koji je najprefinjenije koristio humor u srpskoj pop muzici dosada, ali ni Otmičari nisu bili loši. I dalje se smejem tekstovima pesama „Na biciklu“, „Saša Ajdanov“ pa i „Ptica“ (ma koliko ovo poslednje morbidno zvučalo). Koliko je taj prefinjeni samoironični deo tekstualne poruke važan za vas? Posebno sad kad je humor u našoj muzici postao mnogo „narodnjačkije“ otvoren.
Vlada mi je bio jedan od najvećih idola, stvarno će mnogo nedostajati domaćoj sceni. Što se tice humora u našim pesmama, ja ga ne bih nazvao “humorom”… to je više, recimo, drugačiji prikaz nekih drugačijih stvari koje nam se dešavaju svaki dan. Mislim da sam izgradio svoj specifičan stil u pisanju tekstova kojeg se i danas držim.
Devedesetih sintisajzeri nisu bili popularni, gitarski pop je bio na vrhuncu slave, što je rekao Brett Andreson pre koji mesec. Kako u novim okolnostima, sa rivajvlom sintpopa i sijaset drugih pravaca, posle nekoliko godina apstinencije, misliš da će novi materijal biti primljen među novom publikom?
Stvarno ne znam sta ce se dogoditi sa Otmičcarima, hoće li publika “popiti” nove stvari, ili možda i ne. Istina je da je u svetu prisutna ekspanzija elektronskog zvuka, ali Srbija dosta kasni za tim trendovima, tako da nešto i ne očekujemo probleme sa te strane.
Nekako mi se čini da su devedesetih alter-pop bendovi „očas posla“ postajali zvezde. Sad je to, u priličnoj meri, teže, zar ne?
Na ovo pitanje nemam odgovor. Mi smo preko noći postali popularni a da toga nismo ni bili svesni, sve se desilo samo od sebe. Kako se danas to radi stvarno ne znam, nekako me je uvek visše interesovao rad na ‘’proizvodnji‘’ pesama nego menadžerski, promotivni deo posla.
„Panika“ nekako vuče na punk verziju pesama 50-ih i 60-ih, punk-surf-pop, kao ubrzani The Drums. Vidi se svežina u pristupu. Šta još od muzičkih osveženja možemo očekivati?
Nigde nismo stigli da “prijavimo” da je to obrada benda Holly And The Italians iz osamdeset i neke. Nismo imali do sada priliku da nekome to i kažemo. Sledeća pesma koju izbacujemo u javnost je, opet, potpuno drugačija… A na koji način, već ćete čuti. Mislim da je trenutno bilo koja pesma koja “nije loša’’, osvežavajuća u svakom smislu, malo smo se smorili nekim dosadnim bendovima koji jedno te isto vrte u krug. Publika je takođe smorena i nema kraja smaranju.
Koji su planovi za svirke i izdavanja singlova, spotova, albuma, u predstojećem periodu?
Ušpravo zavrsavamo spot za pesmu ‘’Ljubi me’’ i do kraja proleća izbacićemo još jednu kao singl. Svirke? “Jurimo” ih za proleće i leto, a šta će biti još sa sigurnošću ne znamo.
Jovana Oljača:
Jovana, ti si novi vizuelni identitet, da ne kažem brend, benda, uz tvoj glas, naravno. Kako je biti na sceni u bendu koji postoji već dvadesetak godina i čije su neke od pesama svojevrsne himne odrastanja u Srbiji?
Uzbudljivo. S obzirom da je to bio jedan od mojih omiljenih bendova iz ranog detinjstva, zaista mi je drago da sam deo ekipe i da imam priliku da prevashodno s Nikolom kao i sa ostalim članovima benda ponovo “oživimo” Oružje.
Kako si odlučila da postaneš deo benda?
Sticajem okolnosti jedan moj prijatelj me je upoznao sa Nikolom i tako je sve počelo.
Svaka promena nekog člana etabliranog benda je manji ili veći šok, ali promena frontmena, ili u slučaju Otmičara, frontmenke, je tektonski poremećaj. Koliko te opterećuje nasleđe prethodnih pevačica, a koliko osećaš polet? Naročito posle ovoliko dugog odsustva Otmičara sa scene?
Ne bi ja to baš nazvala tektonskim poremećajem ali kako god, dobro se osećam u ovoj ulozi i ne osećam nikakav pritisak svojih prethodnica. Naprotiv, o svakoj imam vrlo pozitivno mišljenje iako se po meni sve one vrlo razlikuju.
Otmičari će nastupiti u klubu Quarter u Novom Sadu 28. marta zajedno sa bendovima Čovek bez sluha i Raskid 13.
Prvobitno objavljeno na www.bravo.rs
