Tekst napisao: Žikica Milošević
U decembru prošle godine, prestalo je da kuca srce Oskara Nimajera, jednog od najvećih arhitekata 20. veka. Tužni događaj podsetio nas je da među nama žive arhitekti koj isu umetnici, koji stvaraju našu svetsi obliku našu stvarnost. Oni su istorijske ličnosti više nego majstori-zanatlije. Pričaćemo vam i priče o njima, a ne samo o gradovima. Počećemo od Oskara Nimajera, genijalnog Brazilca.
STIL I IDEJA IZA ČOVEKA
I ne samo da je obeležio jedan ceo vek, Nimajer je proživeo ceo jedan vek. I nepunih 5 godina. Oskar Ribeiro de Almeida Nimajer Soareš Filjo, čovek sa imenom dostojnim plemića, iz portugalsko-nemačke porodice, rođen je davne 1907. godine u tada, kao i sada, naprednom i euforičnom Brazilu. U vremenu ogromnih promena, imao je sreću da bude državljanin zemlje koja je ostala van rušilačkih talasa Drugog Svetskog rata (Brazil je učestvovao u ratu ali sa trupama u Evropi). Dok je Evropa pokušavala da se obnovi, kao i Azija, Južna Amerika je, poput Severne, uživala u neviđenom prosperitetu. Rio de Žaneiro bio je mesto svetskog džet-seta i bogatstva, a tropski način života pisao je stranice istorije pune sambe i bosanove. Ali, ne za ovog čoveka. Njegovo nemačko poreklo je prevladalo. Voleo je geometriju. Voleo je jedno od svojih prezimena, Nimajer, više od ostalih, portugalskih.
Uveo je red u Brazil, želeo je da gradovi zagušeni ljudima, kanalizacijom, rumbom i kapoejrom postanu sekundarni. Želeo je geometrizirani, idealni svet, pravilan i egalitaran. Bio je komunista i želeo je svet pun gradova u kojima građani i radnici žive pored direktora i političara. Voleo je ravne linije i zajedno sa svojim savremenicima bio je jedan od začetnika moderne arhitekture. Proslavio se gradnjom Brazilije, tada-se-smatralo-sulude prestonice Brazila u udaljenoj unutrašnjosti zemlje koja obožava more i koja je nastala na moru. 1960. je postao „kralj arhitekture“ i tu titulu je nosio dugo s ponosom.
Njegovo ime su znali svi. Sagradio je, zajedno sa drugima, zgradu Ujedinjenih Nacija u Njujorku. Želeo je da se gradi od armiranog betona, da linije budu podjednako ravne i krive i da zgrade budu statue, a gradovi slike koje se vide iz vazduha. Nazivali su ga „vajarom spomenika“ i smatrali velikim umetnikom i spasiocem arhitekture, ali i graditeljem rugoba bez duše za vanzemaljce, i uništiteljem arhitekture.
Na njega je najviše uticao slavni Le Korbizije, ali kako je on sam rekao, pustio je da ga arhitektura povede u drugom pravcu. Ipak je bio i Brazilac, raspevani južnjak, u delu svoje duše. Pa ipak, njegova dela i dela Le Korbizijea se i danas često mešaju. Najviše je voleo apstraktne forme i krive, i pokušavao je da uvede svojevrsnu kombinaciju bauhausa i arhitektonskog kubizma na velika vrata. I uspeo je u tome. Sam je rekao da ga ne privlače prave linije ni uglovi, jer su oštri, nesavitljivi, tako ljudski. Zato što su in napravili ljudi, oni nisu za ljude. „Krive koje nalazim u planinama svoje zemlje, sinusoide reka Brazila, talasi okeana, obline voljene žene. Krive su ono što čini ceo Univerzum, zakrivljeni Univerzum Ajnštajna“.
DELA IZA ČOVEKA: RANI RADOVI
Prvi ozbiljan rad imao je već kao praktikant, kada je pod nadzorom Le Korbizijea sa nekoliko drugih arhitekata projektovao Palatu Gustavo Kapanema u Riju, izgrađenu 1943. Iako nam se čini da ovakve zgrade predstavljaju nešto uobičajeno i na granici sa običnim i ružnim, tih godina su one bile revolucionarne. Zatim je gradio kompleks zgrada u Pampulji, u Belo Horizonteu, neobične za ono vreme, a onda je krenuo „oštro“. Njegova Crkva Svetog Franje Asiškog u istom tom predgrađu Belo Horizontea privukla je pažnju celog sveta zbog svog „organičkog modernog stila“ i Nimajer je postao instant-zvezda. Već od starta je bio omražen: rekao je da ga je inspirisao stih Francuza Pola Klodela „Crkva je Božji hangar na zemlji“, pa je i napravio crkvu koja je središnjim delom ličila nasajamski prostor ili aerodromski hangar više nego na sve dotadašnje brazilske crkve.
Nadbiskup je rekao da je crkva „Đavolje sklonište od bombi“, i uprkos tome što je 1943. završena i što je kasniji predsednik Brazila, tada moćni gradonačelnik Kubiček pozvao na osveštanje crkve, nadbiskup je crkvu ignorisao i osveštali su je tek 1959. godine! Što je najgore, crkva ima oltar koji je oslikao niko drugi do najslavniji brazilski slikar Kandido Portinari, ali to je bilo zaista previše za ono doba, toliko da je sledeći gradonačelnik pokušao da je sruši. Već tokom te i sledeće decenije Nimajer postaje superstar. Daju mu da gradi u srcu Sao Paula, i on se okreće sinusoidnom obliku: nastaje Edificio Copan (Zgrada Kopan), poznata i kao S-zgrada, ogromni soliter od 140 m i 38 spratova u samom centru grada. Njena fasada je u obliku spljoštenog slova S i time je jedinstvena u svetu. Toliko mnogo ljudi živi u njoj da zgrada ima i svoj sopstveni poštanski broj, a da se stanari ne bi mučili da izlaze na misu, unutar zgrade je i crkva! Vrhunac ovog perioda je možda Muzej moderne umetnosti u Karakasu.
BRAZILIJA
Najveću slavu ipak je stekao projektovanjem novog brazilskog glavnog grada, Brazilije. Žuselino Kubiček, nekada gradonačelnik Belo Horizontea, a od 1956. izabrani predsednik Brazila („Otac modernog Brazila“) odlučuje da se prestonica izmesti iz istorijskog Rija i da se naprtavi nešto nalik na Sankt-Peterburg ili Vašington. Gradu daje ime Brazilija i imenuje svog ljubimca Nimajera da sagradi grad. I ovaj je to uradio. I to kako! Kada se gleda iz aviona, Brazilija liči na avion. Tamo gde je kabina, nalaze se upravne zgrade, kao i na trupu. Na „krilima“ aviona bili su radnici i stanari.
Njegov prijatelji Lusio Kosta je zaslužan za urbanistički plan grada, koji je Nimajer oduševljeno prihvatio. I danas je projekat Brazilije poluuspešan: u regionu koji je bio pust i gde su bila samo stada krava i stočari, Kubiček je želeo da se načini grad koji će privući industriju, studente, biznismene, intelektualce, autoputeve. Ideja je bila da se naprave ulice bez saobraćaja, zgrade koje lebde u vazduhu na stubovima i ostavljaju prostor ispod sebe za šetnju, na taj način se sjedinjujući sa prirodom. Pločnici su bili retki, a projekat je imao socijalističku ideologiju, jer su stanovi građeni tako da ih je država posedovala i samo iznajmljivala građanima. Nije bilo „otmenih“ predgrađa i onih manje otmenih. Premijer i čistač živeli su u istoj zgradi. 1960. godine, Brazilija je otvorena kao novi grad, kakvi je bilo na desetine u SSSR-u. Nije čudo što je već 1963. dobio Lenjinovu nagradu, ali i i postao počasni član Američkog udruženja arhitekata. Najznačajnije zgrade su one koje su bile namenjene za predsednika (Palata Alvorada), poslanike (Nacionalni Kongres) i vernike (Katedrala Brazilije), kao i brojna ministarstva, Kulturni komplek Republike, Palatu Planalto i Vrhovni savezni sud.
Zanimljivo je da, kada se gleda iz vazduha, može da se uoči da grad ima elemente koji se stalno ponavljaju u svakoj zgradi, što daje gradu izgled formalnog jedinstva. Sve zgrade su obeležene snažnim eksperimentisanjem i snažno su uticale na druge arhitekte širom sveta. Najzanimljiviji je Trg Tri Vlasti (sudske, izvršne i zakonodavne vlasti) gde je Nimajer stvorio zgrade u „brazilskom stilu“, dramatični Nacionalni Kongres, sa tva tornja između zgrada koje imaju krovove u obliku polusfera, s tim što je jedna okrenuta na gore, a druga na dole. Palata Planalto, gde je radno mesto predsednika Brazila, ima elegantne stubove koji se stanjuju, kao i Vrhovni savezni sud. Sve zgrade su kombinacija ravnih i krivih linija, stakla i betona, vodenih površina sa kojima se uklapaju i određene smirenosti. Ministarstvo inostranih poslova je u podjednako lepoj Palati Itamarati, a Panteon Tankredo Neves liči na socijalističke spomenike iz naših krajeva u egzotičnom okruženju. Najupečatljivija je možda Katedrala. Sa 16 betonskih belih stubova, ova hiperbolidna struktura kao da teži ka nebu. Ispred nje su statue 4 jevanđeliste koji pomalo liče na sovjetske predstave zaslužnih građana. Upiečtaljiva je unutrašnjost sa impresivnim vitražima i statuama anđela koji vise sa plafona. Krstionica pored Katedrale kao da podseća na neki prizemljeni leteći tanjir (koje su često povezivali sa njegovim delima).
DELA IZA ČOVEKA – EGZIL I KASNI RADOVI
Nimajer je posle državnog udara 1964. kao komunista napušta zemlju i seli se u Pariz, istovremeno pomažući Izraelu da definiše svoj arhitektonski stil, što je bio veliki izazov za Nimajera koji je voleo nove gradove u novim, mladim zemljama. Vratio se tek sa padom diktature 1985. a u međuvremenu je proveo puno vremena u SSSR i na Kubi. Sa 99 godina je projektovao Muzej savremene umetnosti u Niteroiju pored Rija (1998.), kao i Muzej Oskara Nimajera u Kuritibi (2003.), Brazilski nacionalni muzej u prestonici (2006.) i Nimajerov Kulturni centar u Avilesu u Španiji. MSU u Niteoriju se smatra najlepšim delom Nimajera jer nalikuje na gigantski cvet do koga se dolazi divnim vijaduktom, dok je zgrada u Kuritibi takođe veoma lepa jer podsecća na veliko oko, pa je i dobila takav nadimak. Poslednja Nimajerova zgrada je opet u obliku sfere, kao i u Nacionalni muzej, i tu je Nimajer iskoristio nove graditeljske tehnike i materijale da iskaže ono što možda nije mogao u 50-ima i 60-ima. Zbog ovog muzeja u Avilesu nastao je ceo preporod propalog grada Avilesa, koji je sada magnet za turiste i mlade, i ovo se naziva „Nimajerovim efektom“.
EPILOG
Oskar Nimajer nas je napustio, ali njegovo delo još živi. On je jedan od onih ljudi koji su promenili svet tako što su ga nanovo vizuelno oblikovali. On nije rušio da bi gradio, već je uvek nove tehnike i organske ideje na mesta gde ničega nije ni bilo. Uvek je želeo da sve bude uklopljeno u prirodu i njene oblike, i iako su Brazilu upropastili naslednici gradonačelnika i to je sada grad sličan drugima po socijalnim razlikama i favelama, i dalje je ovaj grad nešto posebno u svetu. Nimajer je defitivno jedan od heroja arhitekture 20. i 21. veka.
Tekst je inicijalno objavljen u februaru 2013. u štampanom izdanju magazina Brava Casa, izdanje Color Press Grope, sva prava zadržana.
