Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević, Stefan Ćulibrk, Robert Čoban
Pamplona je u Španiji oduvek bila simbol za mesto gde je 7 dana u godini svako mogao po malo biti toreador i prkositi bikovskim rogovima po ulicama i u koridi. Posle Hemingwaya, Pamplona je postala svetski slavna. Krajem 20. veka, i učesnici u jurcanju s bikovima, zvanom Encierro, postali su drugačiji: pijani, neispavani, željni uzbuđenja koje nisu video-igrice.
Pamplona i u imenu ima nešto neobično: zvuči kao topot kopita, kao da se čuju bikove noge koje jure za tobom po ulicama grada. Nije ni čudo što je niko, osim malog broja lokalnih Baska, ne zove njenim baskijskim imenom: Irunja (Iruña).
Nije ni to loše, ali Pamplona je ipak nekako… magično. I kada smo shvatili da možemo da iskoristimo priliku koja se ukazala delovanjem Velikog Turističkog Trojstva: a) low-cost prevoznicima b) online rezervacijom hostela c) ukidanjem viza, i da odemo u Pamplonu na Festival San Fermín, sreći nije bilo kraja.
Neugodna činjenica je ta da je San Fermín gotovo u isto vreme kada i Festival Exit, pa je neophodno „uglaviti“ trčanje sa bikovima na neki način posle gužvanja na stejdževima Petrovaradina.
Ove godine je posle Exita, San Fermín trajao još 3 dana, pa je bilo sasvim solidne mogućnosti da se, uz malo više napora, ipak domognemo „oba sveta“.
Malo uvoda: Pamplona je grad na severu Španije, što znači da je vrlo blizu Atlantika, u zoni koja se naziva Zelena Španija (España Verde).
Ako pogledaš na mapu, vidiš da nije daleko od Irske ili Engleske, a takva je i klima ovde. Leti može da bude i plus 40, ali će češće biti +20 i kišovito, oblačno i „kao stvoreno“ za duge rukave i kišobran.
Znam da to nije ono što prost čovek iz ovih krajeva očekuje od Španije, ali nije ovo spržena Andaluzija ili suvi Madrid. Dakle, English Summer, na španski način.
Takođe, grad je prestonica španske pokrajine Navara (Navarra). U Navari žive Navarci, koji su zapravo Baski, ali nemaju nameru da budu u Baskiji.
Njima je nekako milija Španija i mukom su se izborili da ne pripadnu „nacionalističkoj i separatističkoj“ Baskiji, obližnjoj regiji koju znaš po gradovima Bilbao i San Sebastián i po grupici nadrndanih bombaša ne-samoubica sa kapuljačama koji sebe zovu ETA, ali sad su na dužem odmoru od terorizma.
Podele između Baska su velike, kao i u svakom narodu u Evropi, kad malo bolje razmislim: jedna Baskijka mi je jednom davno rekla da su „Navarci u stvari Baskijci koji neće da budu Baskijci“, što je ipak tačka gledišta.
Za Navarce su Baskijci „Španci koji neće da budu Španci“, i to je dosta za ovu diskusiju. U svakom slučaju, kada je izbio Španski građanski rat, Baski su se toliko podelili da su se poklali međusobno, u dobroj tradiciji četnici-partizani: cela Navara je bila za Franca, kao i baskijska provincija Álava, a severna Baskija je bila za Republiku.
Zato je i bombardovana Gernika, ali to je druga priča. U svakom slučaju, Franco je bio jako zahvalan Pamploni što je stala na njegovu stranu i jedini klub u Španiji koji je smeo da ima ne-špansko ime u fudbalu bila je baš Osasuna iz Pamplone.
Sve ostalo je prekrstio i zabranio. Sve ovo ne sprečava danas mnoge Pamplonce da iskažu svoj baskijski duh kačenjem baskijskih zastava koje liče na britanske, i pisanjem grafita tipa „Sloboda Baskijskoj zemlji“ ili „ETA“ (ove poslednje vlast temeljito uklanja).
DIRTY SEXY PAMPLONA
Kada dođeš u Pamplonu, primetiš tri stvari: ceo grad je obučen u uniforme festivala, cene smeštaja su 3 puta veće nego kad nije festival (deri dok možeš) i svi su pijani i ludi. Osim ovog drugog, sve je dobro i sviđa nam se. 50 evropskih novčanih jedinica za sobu se mora podneti, što je verovatno poslednji put u našim bekpekerskim avanturama da pristajemo na ovakav „zao deal“.
Prvo: svi su obučeni u informe festivala. Potpuno nadrealan momenat. Kako izađeš iz autobusa, vidiš da je svak živi, i staro i mlado, obučen u crveno i belo. Uniforme festivala se sastoje iz belih majica ili košulja (tradicionalnija varijanta), belih pantalona (po mogućnosti kao vojvođanske čakšire), crvenih marama oko vrata i crvenih pojaseva (dugački šalovi koji se vežu oko struka). Prvo pomisliš kako je sve to jako simpatično. Posle sat vremena pomisliš da si jedini debil koji ima crnu majicu i farmerice i brzo kupuješ maramu i pojas i oblačiš belu majicu. Makar. Sad si pomaloi isti kao i svi. Dobro je! Stvarno je neverovatno videti i babe i decu i sedobrade čiče i mlade devojke obučene u ISTO! I tako svih 7 dana dok traje San Fermín.
Drugo: nije vredno pomena. Pare ko pare. Halapljivost ljudi ko i uvek i svuda.
Treće: vredno pomena! Grad je potpuno opsednut ljudima koji cugaju iz low-budget posuda koje sadržavaju alkoholna jedinjenja: flaša-krmača sa pivom, vinom, flaša votke i čega sve ne. Ovo izaziva zanimljive efekte.
Mladi su uvek i svuda imali cilj da se usvinje za što manje pare u što vrećem društvu, pa tako i ovde gomile klinaca sede na travi i loču smejući se, čekajući da počne Encierro, trka s bikovima, koja btw. traje par minuta i počinje u 8 ujutro. Ali se pije ceo celcati dan do besvesti. Ko puno pije, puno i piški.
Grad je totalno nakvašen mokraćom i smrdi na amonijačna isparenja. Ko puno pije, taj se i prepije, pa se i ispovraća, te se i taj miomiris širi gradom. Srećom pa je služba gradske čistoće toliko ažurna da pere grad vodom sa nekim domestosom, pa se makar kako-tako smradovi speru.
Moji saputnici nisu navikli na špansku nonšalantnost kod uriniranja (tekst o Sevilji, proleće 2008. govori mnogo o tome) pa im je malo čudno. Uobičajeno je da ljudi misle da su Španci slični Italijanima, a oni – ni nalik! Italijani su pomalo napeti, pomalo šminkeri i vole da idu kući rano. Španci se dernjaju, ostaju u gradu do 8 ujutro, opušteni su i baš ih briga koliko su isprljali sebe ili grad tokom noći. Dakle, Španci su oni koje više volimo.
Dakle, atmosfera je takva da su se svi okupili zbog Encierra i trčanja sa rogonjama, ali većina, koliko ja vidim, niti je zainteresovana za bikove niti će ih videti uopšte. Oni su tu zbog najveće žurke u Španiji tih dana i ludnice.
Dobro, razumljivo: to je kao da dođeš na Exit i ne gledaš nijednu svirku, nego ti je super atmosfera. Oni koji nemaju para za hotele i hostele spavaju po travnjacima pijani, trudeći se da uz sebe nemaju ništa od vrednosti. Spavaju u gomilama. Ako na njih padne kiša? Ne znam, valjda se pomere u zaklon.
Ako se zamotaju u vreće za spavanje, dođu lopovi i po pisanju „Lonely Planeta“, vešto iseckaju vreću i ukradu ti sve osim gaća, a da te pritom i ne probude. Dakle, može i low-cost, ali sa pasošem i nije neka fora spavati na travnjaku. Može biti većeg belaja od dranja hotelijera.
LA MOVIDA
Reč „la movida“ na španskom znači nešto kao „kretnja“, i opisuje ti vrlo slikovito način zabave u španskim gradovima noću. Dakle: postoji nekoliko ulica, ili čak samo jedna. Najčešće je čitav kvat u pitanju, ulice su u centru i pešačke su zone.
Načičkane su kafićima (vidi Ulicu Laze Telečkog u Novom Sadu, i u znatno manjoj meri Strahinjića Bana u Beogradu) i svi služe piće tako da ti naplate odmah, jer te nikada neće uhvatiti ako odeš sa pićem. Nema mesta zta sedenje napolju, jer milion ljudi stoji i pije. Možeš da uđeš sa pićem koje si kupio u drugom kafiću, ili čak u radnji, jer je njima najvažnije da te „navabe“: samo ti uđi i pij svoje piće kod mene, pa kad završiš, najverovatnije ćeš sledeće kupiti kod mene, to je logika kafedžija.
Zanimljivo je da su neki od kafića tapas-barovi u kojima se služe šunke i sirevi, pa destine šunki (jamón, jamón!) vise sa plafona iznad glava razdraganih veseljaka. Stalno se negde zuji, ulazi i izlazi, posle izvesnog vremena više ne znaš ni u kojoj si ulici ni u kom kafiću, ni šta piješ ni koja je muzika, ideš dok ti prija, ili dok se neko ne zagleda u te’, valjda. Svi igraju sa svakim i sve je user-friendly.
Omiljeno im je piće „kalimotxo“ (čita se kalimočo), što je zapravo „bambus“, mešavina Coca-Cole i crnog vina. Pošto je tokom festivala San Fermín bilo uobičajeno da se mnogi povrede i vrate kući krvavi, okrvavljenih belih košulja, danas se zadržao (ili stvorio) jedan zanimljiv običaj, a to je da se Španci polivaju vinom i kalimotxom po belim košuljama i pantalonama, da bi se posle ponosili „mrljama od krvi“. Kažu da ovo ludilo sa bikovima i potiče od Iberije i starih Ibera i da su neke praistorijske svečanosti gde su bikovi bili božanstva i gde je trebalo non-stop da se boriš s njima, bili preteča i Encierra i koride. Samo je sada Encierro „presvučen“ hrišćanskom podlogom u vidu sveca pod imenom Fermin.
Čak i u starom Kasinu, iz doba Belle époque-a, otvorena je „diskoteka“ u kojoj puštaju muziku, služe piće ispod raksošnih lustera a masa se poliva vinom. Sve je razuzdano. Gejevi, koji ovde imaju pravo na građanski brak, vrlo su otvoreni u pokazivanju svoje „potkulture“: što specifičnim plesom, što činjenicom da su iseckali svoje bele majice tako da liče na rezance. Tela su im tako polugola i sve ti je jasno ko je ko. Ko šta voli, ima u izlogu, nema greške.
Odlazimo na chill-out u park. Kupili smo dobar sir i idemo da ga prezalogajimo uz vino i malo da odmorimo nožice. Dolazi nam sredovečni sedi Arapin koji započinje razgovor, sa forom „da je usamljen“. Pita odakle smo, šta radimo, eto i on nema društva. I on malo odmara. Zove se Karim i iz Alžira je. Srbija je mnogo prijateljska zemlja. Na kraju, kad su ga ova dvojica iskulirala i počela da se domunđavaju na srpskom, moj usamljeni prijatelj Karim iz Alžira, meni na uvce diskretno je rekao: „Tengo buena coca.“ Imam dobru koku. OK, Alžirac, mnogo je super vaša borba protiv Francuza od onomad i ti si meni simpatičan, ali imamo sira. I vina. Fala. Čovek ode. Eto šta znači platiti ceh ljubaznosti.
ENCIERRO
Bliži se zora. Moji drugari odlučuju u nastupu hrabrosti izazvane nespavanjem i kalimotxom, da treba juriti sa bikovima! Ja jedva stojim.
Jedva gledam, možda ću ipak malo manje da trčim, ili da ih gledam kako protrčavaju. Inače, opasno je i zbog bikova i zbog ljudi, koji gledaju gde su bikovi i ne gledaju gde si ti, pa te zgaze. Ove godine je jedan Novozelanđanin slomio ruku tako što je pao pa ga drugi izgazili. Ne bikovi, već ljudi.
Da bi učestvovao u Encierru (ovo znači nešto kao „Zatvaranje“, jer se pred trku ulica kojom se trči do koride zatvori daskama da se napravi ograničena staza, i da se ne oštete prodavnice i kafane u ulici) moraš se prijaviti negde oko 7, da bi u „toru“ bio oko pola 8 najkasnije.
U 8 se ispaljuju rakete i kreće vriska i cika. Ljudi su na balkonima, dali su po 30 evra da gledaju odatle trku. Ljudi su iza ograde, ali je najlepše unutar ograde. Ali, avaj, ne sme da se snima dok trka traje. Naravno, preopasno je. Ako te vide da mašeš mobilnim ili aparatom, policajci te izbacuju napolje.
Ti opet uđeš kroz rupu na ogradi, svi su nonšalantni. Neki se spremaju i istežu kao pred trku na 100 m. Neki se krste. Uh. Da li je ideja o trčanju sa bikovima bila dobra? 8 je ujutro, daleko smo od trezvenosti i noge nas ne služe, ni razum baš. Kamion spira smeće i sprema ulicu za trk.
Prvo protrčava grupa od 4 mala, brza crna bika. Oni idu sredinom ulice i nije teško da te promaše. Teže je da te ne izgaze ovi koji trče ispred njih, pa odluče da se sklone u stranu. Dobro, popneš se na ogradu na sekundu i bezbedan si od ljudi.
Zanimljivo, da bi bio u trci, moraš zaista biti spreman da trčiš non stop pored ili ispred bikova ili za njima, jer su jako brzi. Sve traje svega par sekundi. Zummm, i odoše. Čuje se druga raketa i dolazi 6 debelih, sporih, belih bikova. I oni projure za 3 sekunde. To je Encierro? Izgleda da jeste.
Ako nisi jurcao za njima ili ispred njih. Sada se lagano šetamo ulicom, a vlasnici kafića i radnji otvaraju. Nastavlja se pijanka. Svanulo je. Do sutra opet lunjanje ulicama, večita žurka i čekanje na par sekundi da projure bikovi. Zanimljivo je da postoji jedan dizajn-studio u Pamploni koji se zove Kukuxumusu, i on pravi jako, jako simpatične sličice, razglednice i makete ljudi i bikova. Svi imaju loptaste oči i smešni su.
Na balkonima i u izlozima stoje plavi krupnooki nacrtani bikovi sa velikim testisima. Svuda su smešni prikazi Encierra: negde ljudi jure bikove, negde bikovi kasape ljude, negde je sve velika nasmejana žurka. Ne znam koliko je opasan ovaj Encierro? Znam: u novinama sam video sutra da su dvojica na ulici ubodena. Neki put i poginu ljudi. Ove godine nema mrtvih.
A šta rade oni koji dotrče do koride? E, moji drugari uradiše baš to. Trčali su iza bikova i uleteli u koridu među odabranih prvih 100 ili tako nekako. I kada su mislili da je to kraj i da je „zabava“ prošla, sledi prava opasnost: na svakih nekoliko minuta su među stotinak ljudi puštali nove bikove koji su ih jurili po areni.
Neki su ih namerno zadirkivali. Jedan Amerikanac, šta li je, prilično intoksiciran, tražio je da ga slikaju telefonom. Taman je počeo da diktira mejl na koji treba da mu pošalju slike, recimo johnsmith@… kad je stigao do „@“ i rekao: „Uh, idem malo da skočim pred bika! Woohoo!“. Kako je skočio, tako ga je bik probo i došla je hitna pomoć. Ostala je samo njegova e-mail adresa prekinuta kod @. Nikad neće dobiti slike.
Neki bezumnik je uhvatio bika za rogove. Cela korida je skočila vičući „Hijo de puta!“ „Tonto!“ (Kurvin sine! Glupane!). Dakle, nije ovo Krit pre 3000 godina da se bik hvata za rogove. Strejndžer nije dobro shvatio običaje. Bio je izviždan. Mislim da je veliki deo gledalaca poželeo njegovu krv u pesku.
EPILOG
Gotovo je i to. Vučemo noge do hostela. Kroz masu ljudi, miris urina i povraćke i euforiju i adrenalin. Srećem ljude koji su puni utisaka i pričali bi do podneva. 9 je ujutro i više ne znam gde sam. Nije baš svako pijanstvo završavalo u 9 ujutru ispred bikova u punom trku.
Mislim da je stara tradicija da se legne u ponoć, ustane u 6, odmoran i trezan skoči pred bikove i jurca u beloj košulji bila zanimljivija. I zdravija. Ali i ova, iz 21. veka, je beskonačno zanimljiva. Toliko da je želim svima. Španska julska luda žurka sa mnogo vina, mnogo bikova i malo krvi.
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u avgustu 2011. godine. Sva prava zadržana.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
