Tekst: Dušan Majkić
Francuski tandem: umetnik Žak de Lustal i pisac Filip Parengo sarađuju na stripovima koji oživljavaju stari aranžman stripovske kompozicije: reči se pojavljuju ispod slika i uopšte nema balona. Na taj način ovakvi zapisi dobijaju potrebnu dozu književne dimenzije.
Koristeći se, kako se to neko spretno izrazio, tehnikom „evokativnih akvarela“,
„Plava nota i druge priče“ se značajno razlikuje od drugih stripova. Ipak, pomenuto delo podseća na književna dela francuske filmske rediteljke/spisateljice Margerit Diras i francuskog detektivskog romanopisca Patrika Modijana, koje je Lustal oboje visoko pohvalio u više navrata. Uprkos razlikama u izabranim formama, Lustal, Parengo, Diras i Modijano direktno angažuju svoje čitaoce da se sećaju prošlosti. Da bi to uradili, oni napuštaju konvencionalne, linearne načine pripovedanja u korist fragmentiranih narativa; čitaoci sklapaju priču naporom sećanja.
Integralno Stalkerovo izdanje na skoro četiri stotine strana sabira čak pet najznačajnijih priča, među kojima neke slove za remek-dela frakofonog stripa.
Naslov se pojavio pre tačno četrdeset godina i onpre svega govori o meteorskom usponu i padu poluzaboravljenog saksofoniste iz 50-ih godina, koji je nakratko bio miljenik pariske džez scene, pre nego što je podlegao heroinu. Lustal je rekao da je junak labavo zasnovan na saksofonisti Barniju Vilenu, ali je dodao da „Postoji malo Četa Bejkera i mita o džez muzičaru uopšte“. Da bi se Barni i Blu Nout smestili u kontekst, istorija tekstualno/slikovnih narativa do 1980-ih zahteva reviziju, sa posebnim naglaskom na dva umetnika koji su uticali na Lustala: Eržea i Mebijusa.
Sa druge strane, „Plava Nota“ se tada poklopio a francuskom modom za grafičke romane, koja je bila posebno rasprostranjena u istorijskim dramama. Grafički romanopisci su nastojali da uvedu suptilnosti karakterizacije, zapleta i scenografije, koje se obično povezuju sa književnošću. Parengov i Lustalov rad proizveo je efekte ranije nepoznate u stripovima, izbegavajućiprateće zamke.
Prema Lustalu, Barni je otelotvorio duh džezera kroz nepregledne zvuke celokupne džez mitologije: Njegov izuzetan talenat, ali i problem sa drogom i prerana smrt podsećaju na Džona Koltrejna, Čarlija Parkera, Četa Bejkera i Majlsa Dejvisa; njegove tamne naočare i zalizana kosa direktan su imidžDejvaBrubeka i Barnija Vilena…
Umesto da stavlja fizičke radnje u prvi plan, strip se baviposledicama takvih radnji na subjekta. Junak poseduje izuzetnu psihološku dubinu. Parengoovi tekstovi imaju više prostora za razvoj nego što baloni dozvoljavaju; književni postupci na poseban način obiluju metaforama. Kao i veći deo književnosti, „Plava nota i druge priče“ istražuje najdublje kutke uma: tj. oponaša delovanje sećanja.
U mnogim Intervjuima Lustal je govorio o svojoj fascinaciji rekreativnim moćima sećanja:
„Uvek radim sa sećanjima. Nikada ne crtam priče sa savremenim okruženjima. To me ne zanima, jer ne bi bilo rekreacije. Rekreacija dolazi iz fotografija i iz onoga što su mi ljudi rekli. Takođe imam predstavu o pedesetim godinama 20. veka iz iskustava mojih roditelja, atmosfere, predmeta – radim sa tim“.
Kao rezultat toga, ovaj impozantni strip rad angažuje čitaočevo sećanje u rekreiranju uspona i pada junaka.
Ali Barni nije oličenje trijumfalne dobrote: on je poluzaboravljeni narkoman, koga više nema. Štaviše, pošto je Barni mrtav, čitaoci moraju da ostvare njegov prelazak u mitologiju: mi sastavljamo Barnijev razbijeni život u uspon i pad; čineći to, preoblikujemo arhetip od ostataka sećanja. Naš retro anti junak umire tri puta tokom priče, ali ipak vaskrsava kao mit -džez san o besmtnosti je ostvaren na najefektniji način.
„Kao da sam imao krila“ – izjavio je davno majstor Čet Bejker, Čarlija Parkera su zvali „Ptica“…imato sve neke veze sa snom o letenju…
