Tekst i foto: Žikica Milošević
Avion low-cost prevoznika Air Arabia dotakao je pistu u sred sredine neke pustinjetine oker boje. Svuda je bila „izmaglica“ od vrućine i činilo se da je (po starom, dobrom, fatamorgana-običaju) pustinja puna jezera. Lepo. Pre dolaska u Evropu u decembru, vreme je da se skuvam na suncu Srednjeg Istoka. Došao sam u Emirate, ujedinjene i arapske. Grad je novo čudo svetskog turizma i svetskog putništva, Šardža.
OTKUD ŠARDŽA?
Otkud sad Šardža? Od svih mesta u svetu, najmanje sam maštao da se nađem baš u ovom emiratu od svih ujedinjenih i arapskih, ali novac čini čuda. To jest, zarađivanje novca. Zarađivanje novca na način da ne potrošiš novac, da budem precizniji.
Za sve je zaslužna pomenuta niskobudžetna aviokompanija, koja je smislila da bude nešto kao „sirotinjska varijanta“ Emirates-a i Etihad-a. Da pojasnim, Emirati imaju 3 kompanije koje razvoze putnike širom sveta, od čega su Emirates najpoznatiji i najbogatiji, najbolja kompanija na svetu, koja je prva izmislila telefon u avionu itd. itd.
Za njih znaš, čak i ako se ne vozikaš po svetu, po stadionu Arsenala, koji se više ne zove Highbury, već Emirates. Njegov centar je u Dubaiju, uzgred. Ova druga kompanija, Etihad, bavila se (ili se još bavi?) sponzorisanjem Manchester Cityja, i ima centar u Abu Dabiju. Obe su poskupe.
A ova treća, e ona je „izmišljotina“ „trećeg brata“ u veselom društvu pustinjskih emirata, Šardže. Dubai je „fensi brat“, koji se bavi lickanjem i kicošenjem i pravi se važan pred svetom.
Abu Dabi je najstariji brat, glava kuće, štedljiv i malo dosadan u svom zvocanju tipa „Nemoj da trošiš toliko i da te ja vadim iz bankrota!“.
To se i desilo povodom ove krize iz 2008. i 2009. kada je Abu Dabi pozajmio pare Dubaiju da preživi. A Šardža? E, to je grad koji je gotovo spojen sa Dubaijem i imitira ga u svakom smislu: plaže, šoping molovi, stanovi, nekretnine, turizam…
Osim ekstravagantnih građevina. A ideja Šardže je bila da ponudi isto ono što imate i u Dubaiju, samo jeftinije. Emirati za početnike. Iste plaže, iste zgrade, isto sve, osim što uštediš.
A one hotele u obliku jedra i ostrva u obliku sveta, i najvipe zgrade na svetu, to možeš da vidiš i ako sedneš ujutro na prigradski autobus i odskakućeš do Dubaija i islikaš i posetiš sve to, i vratiš se u jeftiniji hotel u Šardži, i lešrariš se na plaži koja ionako isto izgleda, na kojoj nema ljudi, nema Arapa, nije zabavno i sunce prži do iznemoglosti.
Jedan od izuma kojima je Šardža rešila da parira ovoj dvojici „starijih“ emirata bila je ideja jeftinoće: kao što rekoh, jeftini hoteli, ali i jeftine avio-karte, Tako je nastala Air Arabia, low-cost prevoznik koji te preko Šardže kao „hub“-a Srednjeg Istoka vozi od Istanbula do Afrike, Azije, Kazahstana, Indije, Bangladeša i čega sve ne.
Savršeno: povratna karta košta k’o dve u jednom smeru, pa možeš da odletiš do jednog mesta, a vratiš se sa drugog. A još i možeš da prekineš putovanje u Šardži na dan-dva, i da se malo smucaš po Emiratima, i eto divote.
Očekujem da se ljudi iz Srbije pomame na jeftine karte i krenu po svetu, ali mislim da se to neće desiti, jer im je kupovanje markirane garderobe ili iživljavanje po splavovima sa lokalnim white-trash-srpskim-društvom i high-cost-cheap-mind-ženama mnogo zanimljivije. Bez obzira što je bus do Stambola 65 evra, a nadalje sve poludžabe.
Inače, primetno je da su Arapi i muslimani uopšte skloni najviše dvema stvarima, koje potiču iz pustinjske tradicije: trgovini i prevozu ljudi. Nije ni čudo da su odlični trgovci, ne baš sjajni zemljoradnici i fabrikanti, ali sjajni „proizvođači“ prevozničkih firmi: Qatar, Turkish, Emirates… Ne znam da li primećuješ da su sve nove sjajne aviokompanije iz arapskih i muslimanskih zemalja. Ide im. Kao i taksiranje. Ipak duh čoveka koji kamilom ili konjem prelazi pustinju nije umro.
ZAKON NA DELU
Ako pogledaš na sajt Ministarstva Unutrašnjih poslova UAE, videćeš da se tranzitne vize za UAE dobijaju direktno na aerodromu. Super. Samo da imaš kartu za dalje. Ali, ne kažu da je za to potrebno maaalo više vremena nego što naivni turista misli. Prvo je potrebno doći u Imigraciono odeljenje i popuniti formular. Super. „Sačekajte da vam uradimo vizu!“
„Sjajno! Da sednem ovde i da sačekam… 15 minuta?“ „Ne, viza se izdaje u toku 3 do 5 sati. Skenirali smo sve i poslali mejlom u Abu Dabi u Ministarstvo, i sad će oni vas da provere laganica, i da nam pošalju mejl da ste čisti i spremni da uđete u našu bogatu pustinju a da niste krimos!“ (Tako nekako.)
Ma, sve je to super, ali zar za gleduckanje u kompjutersku arhivu UAE i Interpola treba 5h? Naravno da možeš da poludiš smucajući se po aerodromu koji predstavlja ogromni šoping centar, sa duty free shopovima i napucanim kafićima.
Nimalo čudno, dve osobe ženskog pola koje su putovale sa mnom, a sasvim su „uobičajenog ženskog usmerenja“ bile su oduševljene i nisu ni htele da apliciraju za vizu i da izađu napolje: „Jeste tamo lepo verovatno, ali unutra je super, vidiš prodavnice i restorani i svašta nešto, sve sjajno!“. I posle se pitamo zašto se svet pretvara u veliki šoping-mol. Ima mušterija koliko voliš.
Posle par sati sumanotog zombi-lutanja kroz prodavnice gde nisam hteo ništa da kupim, opet sam došao u Imigraciono, i seo na fotelju i rekao: „Znam da će viza sad, pa da pričekam ovde.“ „Ali, gospodine, prošetajte se malo, imamo sjajne prodavnice i kafiće!“ „Ne, hvala.“ Gledaju me kao pankera na prijemu kod kraljice 1978. Dočekujem i vizu za 20 minuta. Super! Odoh iz ovog pakla klimatizovane sterilne mamipare.
PESAK I NIŠTA
Do centra grada vozi gradski autobus. Odlično, čist i uredan! Vozač obučen kao pilot. Cena 1 evro. Fino. Svi govore engleski. Uđem u bus i sednem na početak autobusa, a vozač počne mahnito i panično da mi objašnjava da se pomerim u zadnji deo autobusa, jer u prednjem se voze samo žene. Setio sam se segregacije iz Alabame 1960. Samo što se to ovde zove „poštovanje žena“, a ne segregacija.
Šardža je nastala, kao i Dubai, i Abu Dabi i sve uostalom u ovom kraju, kada je otkrivena nafta. Britanci su držali emirate kao protektorate, a onda su se pre nekih 30-ak godina odlučili na povlačenje uz određene uslove: da se emirati ujedine, da budu lojalni Zapadu i da se ponašaju prema Zapadnjacima kao da su ovi super. I daće im njihovu naftu.
I tako i bi. Sve je ovde novo, osim par kvartova koji su stariji. Prolazi se kroz stambena naselja koja se još grade.
Ogromne kuće, bašte, ograde, ogromni automobili ispred, garant sve klimatizovano i puno najluksuznije robe unutra. Vidim da je to cilj života u ovim krajevima. Nikog nigde, ali dobro, ‘ajde, vrućina je i nije za neku šetnju.
Svi ciljevi su ovde isti kao pre 100 godina, kada je Šardža, kao i Dubai, bila ribarsko selo i mala tvrđavica, a unaokolo živeli beduini. Tad je bilo važno imati što veći i što rashlađeniji šator, sad što veću i rashlađeniju kuću. Tad je bilo super imati što boljeg konja, sada što bolja i veća kola.
Tad je bilo super imati galabiju od što boljeg sukna i imati nož za pojasom, brke i biti debeo. To se nije promenilo, nema pandana. I imati nakićenu ženu zlatom, koja stalno nešto kupuje. Ni to se nije promenilo, samo što ovde više nema sukova i bazara, već šoping centara koji se zovu „suk“, što je veoma simbolično.
Građevine su kao i u svim zemljama gde se naglo ljudi obogate, svojim radom ili naftom koja se pojavi, bila to Amerika, SSSR, ili danas Azerbejdžan ili Bruneji ili šta ja znam već, Turkmenistan. Sve je monumentalno, poluklasično, od univerziteta do gradskih kuća i ministarstava. Sve treba da… emulira neku istoriju, koje ovde nije bilo.
Podigli su mnogo nekih džamija kakvih u ovoj pustinji nije bilo, a ni beduini nisu imali para za više od kamena i blata. E sad imaju, i sad se ovde sreću kopije kairskih džamija, Aja Sofije i raznih drugih zamisli arhitekata, koji „stvaraju istorijsko nasleđe“.
Potpuno nesuvislo, ali legitimno i impresivno. Opa, evo jednog dela grada koji je musav i prašnjav, na periferiji starog grada! Zgrade kao iz doba socijalizma kod nas, a svuda automehaničarske radnje i prodavnice guma. Kako je to macho! Ništa, kao, neka sofisticiranost! Sve fini nek rade žene, a mi ćemo da se bavimo automobilima, koji su „konji novog doba“.
Prava zanimacija dolazi u centru grada, pored mora. Beskonačni bulevari koji vijugaju pored laguna, pred plaža, ogromni soliteri sa plavim staklom, trgovi, fontane. I nikog nigde! Već vidim da će biti belaj naći nekoga, bilo koga, da te uslika. Posle 30 fotki zgrada, želim jednu uspomenu da sam bio tamo. Nemoguće je naći čoveka. Tvrdoglavo tražim unaokolo.
Nalazim čičicu koji je ljubazan, izležava se u hladovini: „Možete jednu ovde, i jednu tamo i jednu ovde?“ Bolje sve odjednom dok ne pobegne ovaj retki prolaznik. Posle gledam slike, izgledaju spektakularno. Kao da je sve savršeno. Osim što nema ljudi.
Uostalom, i ja mnogo tražim, ko će da se šeta po vrućini? Kad ima kola, klimu u njima i sve po redu? Pa, ja bih se šetao, zbog sunca, zbog neba, zbog mirisa mora, zbog promenade! Ali, to nije arapska „cup of tea“. Oni se ne sunčaju, crna koža je znak da si loša riba ili siroma’. Ako hodaš, znači da nemaš kola.
„Zašto razumno biće hoda, ima kondiciju i bude vitko, kada može da bude debelo i da se voza?“ Mislim da me gledaju kao retarda zato što ne uzimam taksi, koji mi se nudi stalno. Kao i neki japanski par koji se tu negde vrzma zajedno sa mnom. Iz klimatizovanog tržnog centra prigodno zvanog „Souq“ izlaze žene umotane u crno i ubacuju ogromne kese pune robe u klimatizovana orgomna kola, crna, naravno.
Čuo sam de se obnažuju, lickaju i oblače kod kuće, ali „za na ulicu“ se ide pristojan i „nindžasto obučen“. Jedini ljudi koji su na ulici, na keju koji izgleda fantastično, jesu neki Indijci i Pakistanci koji su ovde na radu. Oni nemaju automobile. Inače, ovde je samo 20% stanovnika pripadnika „vladajuće klase Arapa“, a ostali su manje (Indijci, Pakistanci, Bangladešani, Afrikanci) ili više (Evropljani, Amerikanci, Australijanci) plaćeni da rade sve, ali sve poslove, osim top top menadžmenta.
Arapi samo uživaju i broje pare od nafte, smišljaju kako da investiraju, a žene čak ni to, nego samo kako da potroše. Zamisli grad u kome su samo stanovi i šoping-centri, i plaže, ništa više. Uostalom, što da zamišljaš, takva je sve više i Srbija: nigde fabrike, nigde kako da se zaradi novac, ali množe se tržni centri da novac potrošiš.
Sve mi to, cela ta kultura potrošačkog ludila, izgleda i normalno ovde (mada neprijatno), ali kod nas je baš… besmislena.
U Pošti, pitam da li imaju razglednice Šardže, neku knjigicu o istoriji sa fotkama? Ne, nema. Maltene, odakle mi ta ideja? Pa hteo sam da se javim dragim ljudima odavde kao turista. Radi uspomene. Ma kakvi.
Valjda misle da treba da se pošalje MMS? Da nema Indijaca i Pakistanaca, i malecnih ženskih sa Filipina (od 145 cm) ne bi bilo čoveka na ulicama.
Nema kafića. Nema prodavnica, osim mini-marketa u kojima, hvala Alahu, može da se kupi sok, čips, sendvič. Na plažama nema nikog, jedan Nemac samo leži i gleda sunce i more.
Jedva prođe neko vozilo. Izludeću, sve je savršeno, ali nigde ničeg nema. Sve je sablasno tiho.
Stara tvrđava je jedino istorijsko zdanje. Savršeno je restaurirana. Nema nikoga ni ispred nje ni u njoj. Kao da je na grad pala ona bomba koja uništava ljude, a ostavlja zgrade.
Tvrdoglavo čekam 20 minuta da neko naiđe. Ne dam aparat dvojici Hindusa mutnog izgleda.
Nalazim jedva nekog. Prolazim pored prodavnice u kojoj se prodaju dresovi kriket reprezentacija Indije i Pakistana. Smešim se. Razmišljam da li je budućnost sveta ovakva? Moguće.
Zovem drugaricu koja radi u Dubaiju, ona mi otprilike isto to kaže: „Sve zabave su ili na elitnim mestima ili po kućama.“
S tim što se kloni Indijaca, a ja ih branim: „Da ih nema, bilo bi još gore i praznije.“ Valjda se čovek navikne na pustoš u savršenstvu?
Najsimpatičnija je ribarska četvrt, gde se ljudi smeškaju i pokušavaju da zapodenu razgovor, a jedini su valjda u celom gradu koji ne znaju engleski. Ovo je poslednji dah starih Emirata.
U parku, desetine majki gura u kolicima decu ili ih vodi na savršena igrališta. Nijedna nije Arapkinja. Prizor je vrlo čudan.
Ma znaš šta, shvatam koncept. „Uzmi novce i bježi!“, što bi rekao Šerbedžija u onoj pesmi Haustora.
EPILOG
Nemam više živaca. Fotke su bile savršene. Ideja da se u arapskom svetu moće stvoriti savršeno uređana zemlja, bez religiozne diktature, u kojoj se svako oblači kako voli, i radi za svoje bogatsvo, stvarno je za pohvaliti, endemična je.
Nema haosa, i nasilja, i svega što smo gledali ove godine od Libije do Jemena.
Ali, iako je savršeno prijatno što sve radi savršeno, kao švajcarski sat, od menjačnice i semafora, do pošte i gradskog saobraćaja, od svetiljke do klupice u parku i od konjića za decu do erkondišna, jedan sablasan osećaj ostaje zauvek: ako nisi fasciniran ovom slikom bogatstva i ako nisi lud za šopingom i napucanošću bez istorije (a mnoge tvoje drugarice i devojke jesu i biće), onda ćeš se na ovakvom mestu osećati kao… poslednji čovek na svetu.
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u septembru 2011. godine. Sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
