Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Mnogi odlaze put Segedina, ali ovaj grad ne vide. Šteta! Gotovo mediteranski “šmek” pešačke ulice Karas, predivne građevine, jarke fasade, spomenici od bronze, čine vizuelni ugođaj ovog grada nezaboravnim. Torte i kolači u slavnim poslastičarnicama, odlični restorani, šetnja obalom Tise… Toliko toga može da vam pruži “dragulj Panonije”, kako ga Mađari nazivaju! Mnogo, mnogo više od šopinga…
O “nevidljivom” gradu
Ima jedan grad, u našoj neposrednoj blizini, tik do granice sa Srbijom i Crnom Gorom, grad, što se ono kaže, “pod nosom”; ali grad koga retko ko vidi. Svi u njega dođu, ali ga niko ne vidi. Niko ga čak ni ne pogleda. To jest, pogleda ga retko ko. Retko ko, ako gledamo procentualno na broj dnevnih posetilaca, koji je ogroman. Kakav li je to grad? Kakva je ovo zagonetka? Da li ga je Dejvid Koperfild lično na nekoj od seansi učinio nevidljivim običnom oku stanovnika zemlje Srbije?
Naravno da je rešenje, kao i svako rešenje, uostalom, veoma prosto. Niti su mađioničari krivi za “nevidljivost” ovog grada, niti je u pitanju neka posebna zagonetka. Krivi su posetioci, građani Srbije i Crne Gore. Zato što malo ko od njih uspe da vidi jedan od najlepših gradova Mađarske, nama bliski, prebliski Segedin.
Razlog za ovaj uvod je verovatno, svima jasan, a to je pogranična pozicija Segedina, koji je 1918. godine ostao na svega nekoliko kilometara od granice sa Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca, ali ipak unutar Kraljevine Mađarske bez kralja.
I vremenom, njegova nova, pogranična pozicija počela je sve više da utiče na njegovu ulogu: postao je pogranični šoping centar, naravno. Socijalistički Trst, u koji se išlo da se “orobe” supermarketi i robne kuće, da se pazare kilogrami “vajkrema” i sveske za čitave generacije školaraca.
A onda je došao novi društveni sistem, i nove robne kuće, hipermarketi. I lanci svetskih hipermarketa otvoriše svoje podružnice u Segedinu, i naseliše se Kinezi u ogromnom broju, u nama susednoj mađarskoj zemlji, baš kao što su i sami Mađari iz Azije u velikom broju došli u Panoniju nekih 1100 godina ranije… I nikle su kineske pijace, Meke jeftine robe, a naši “turisti” su se sveli na puke posetioce pijaca, robnih kuća i marketa. Više se čak ni u centar grada, do robne kuće, nije odlazilo. I Segedin nikad nije bio češće posećivan, i nikad manje viđen.
Ali, mi smo tu da to sada promenimo. I da vas povedemo do “zaboravljenog” grada na obali Tise. Krenimo na izlet u Segedin, sa namerom da ga vidimo iznutra, bez grozničave kupovine.
…Malo istorije nije na odmet…
Nije loše proučiti i nešto od istorije, pre nego što se krene na put. I tako, prelistavajući istorijske stranice nama bliskog Segedina, saznajemo da je grad osnovan još u rimsko doba, doduše, ne u pravom smislu te reči. Više je to bila vojnička postaja za obezbeđivanje tovara soli i drugih ruda, a najviše zlata, koje su dolazile iz pravca Dakije. Grad se tada zvao Partiskum (Partiscum), a okolina je bila naseljena narodom Jaziga, koji je netragom nestao u pomrčini ranog Srednjeg veka. Smenjivali su se osvajači, od Gepida, do Mavara i Huna, koji su svoje mesto, u 9. veku, konačno ustupili pobedonosnim hordama azijatskih Mađara.
896. godina, godina trajnog naseljavanja Mađara u Panoniju, donosi Mađarima ubrzo i hrišćansku veru, i ovaj ugro-finski narod se veoma brzo od stepskih nomada pretvara u organizovanu naciju evropske tradicije. Već 1246. godine Segedin dobija titulu slobodnog kraljevskog grada, i svoj grb.
Do turske okupacije, 1522. godine, Segedin je jedan od 3 najveća grada u Ugarskoj, sa “čak” 7.000 žitelja, koliko su tada imali i mnogo slavniji Budim i Pešta; a grad je postao glavno izvozno središte stoke za veoma naseljenu, i prosperitetnu Italiju. 1526. je došla i turska okupacija, a posebno je za nas interesantan period bune mađarskog i, posebno srpskog stanovništva u vreme Cara Jovana Nenada, cara-samozvanca, čija statua krasi glavni subotički trg.
Ovaj smeli vojskovođa “podbô” je na bunu hrišćanske stanovnike Osmanskog carstva, i sa iznenađujućim uspehom uz pomoć raspuštenih četa sa Mohača stvorio je slobodnu teritoriju u području južne Panonije, gde se proglasio za naslednika srpskih careva.
Njegova teritorija je uključivala Suboticu i Segedin, gde su srpski vojnici, stvorivši svojevrsnu “Užičku Republiku” usred nepobedivog Turskog Carstva držali svoje posade. No, Turci su ipak tada bili doslovno nepobedivi; i Jovan Nenad nije izdržao dugo. Trebaće još mnogo godina da hrišćani preuzmu vlast nad ovim gradom, što se i desilo 1686., kada su oslobodilačke austrijske trupe umarširale u grad.
No, Mađari se nisu preterano oduševili austrijskim oslobodiocima, pa je već 1704. godine buknula Rakocijeva buna, koja je ubrzo ugušena, budući da su na stranu Austrijanaca stali gotovo svi narodi Ugarske, što se ponovilo i 1848. godine.
Posle neuspešne nacionalne pobune, stanovnici Segedina su se okrenuli “mirnoj koegzistenciji” jednih sa drugima. Ne treba zaboraviti da je i pre Velike Seobe Srba, još u tursko doba, Segedin slovio kao “srpsko-turski grad” (da vam ne bude čudno, 1688. je, recimo, Beograd bio srpsko-nemačko-češki grad), a posle 1690. godine, broj Srba u Segedinu je još više porastao.
Grad tokom 18. veka naseljavaju i Nemci, kao i mnogobrojni drugi narodi Habzburškog Carstva, poput Jevreja, Slovaka, Hrvata… Nacionalne revolucije iz 1848. i 1849. godine nisu nimalo mimoišle grad na Tisi. Naprotiv. Lajoš Košut (Lájos Kossuth) je upravo na jednom od trgova Segedina održao famozni govor o podizanju Mađara na oružje protiv Austrijanaca (verovatno je otprilike u to vreme i Svetozar Miletić pozivao narod na oružje protiv Mađara, u obližnjoj Kikindi…), a Segedin je 1849. bio i poslednje sedište revolucionarne vlade, koja se povlačila ka jugu Ugarske.
Najtragičniji momenat u istoriji Segedina zbio se nedugo zatim. 12. marta 1879. godine voda je došla na kućni prag nesretnim Segedincima. I Tisa, i Moriš su istovremeno poplavili grad, uništavajući čak 95% kuća. Imajući u vidu da je tada u Segedinu živelo čak 70.000 ljudi, može se pretpostaviti koliko ih je ostalo bez krova nad glavom.
Ali, uz pomoć Beča, Londona, Brisela, Pariza, Rima i Berlina, sagrađen je novi, neoklasicistički Segedin. Grad je dignut iz blata, a gradovi koji su pokazali solidarnost u najtežem trenutku dobili su izuzetnu počast: kako je Segedin izgrađen po principu prstenova, ovi “venci” (körút) dobili su imena gradova “pomagača u nevolji”. I sada se možete prošetati ulicama koje nose nazive Parizsi körút, Berlini körút… da se dobročinstvo nikada ne zaboravi.
I tako, posle priče o Velikoj poplavi, možemo u centar grada, da udahnemo malo atmosfere Segedina, ne pitajući se više gde su sve one zgrade iz starog doba… Nijedan grad nije sagrađen u jednom danu, ali se za Segedin može reći da jeste sazidan, baš kao i Sankt-Peterburg, za par godina, u dahu. I to ga ne čini nimalo manje šarmantnim. Naprotiv.
Obilazak grada
Da biste do Segedina došli, morate se odlučiti za jednu od tri varijante: automobil, autobus ili voz. Šta god da odaberete, zasigurno ćete u Segedinu biti ujutru, nešto posle 9 sati, a to je već i idealno vreme za početak posete. A posetu je najbolje početi od centralnog trga grada, Sečenjijevog trga (Szechenyi tér).
Možemo ga zvati opuštenim srcem grada, ili zelenom baštom Segedina; no kakvo god mu ime nadenuli, on ostaje ono što jeste: veoma prijatno mesto za šetnju, odmor, i uživanje u mnogobrojnim statuama, koje su u tolikom broju “naselile” ovaj trg, da to ni najokoreliji mrzitelj umetnosti ne može prenebreći. Tradicija podizanja statua zaslužnim sugrađanima jedna je od najlepših tradicija koju Mađari prenose s kolena na koleno, još od austrijskog perioda; a mora se priznati da je ideja da se gotovo sve te statue postave na jedno mesto maltene savršena. U tihom spokojstvu, “plejada zaslužnih”… No, i među zaslužnima ima i najzaslužnijih. A najpoznatiji Segedinac je svakako, slikar Pal Vašarhelj.
Na Sečenjijevom trgu nalazi se i sjajan primer mađarske secesije, Gradska kuća (Városház), sva u elegantnom žuto-zelenom odelu, nakićena cvećem. Njen toranj “sa zelenom kapicom” se ljupko izvija put neba… Ne prospustiti priliku za fotografisanje, naravno.
Od Sečenjijevog trga treba skrenuti desno da bi se ušlo u najprometniju ulicu u gradu; u pešačkom smislu, naravno. Ulica Karas (Kárász utca) je potpuno zabranjena za saobraćaj, a njene jarke fasade, popločani trotoari, ogromne saksije sa cvećem i besprekorne klupe mamiće vas da se u njoj zadržite najduže!
Ni kafei ni restorani nisu nipošto nešto što biste smeli da zaobiđete. Iako je u Mađarskoj upadljivo manje kafea nego u Srbiji ili Hrvatskoj, koje su drastično više poprimile od mediteranskog obrasca života (u ulici Karas dominantne su, uglavnom, banke, agencije i prodavnice tehnike), Segedin ima mnogo toga da vam pruži u gastronomskom smislu. Ne zaboravite da smo upravo u postojbini paprike, a da se i sama reč “paprika” korenom još uvek “drži” duboko u mađarskom jeziku…
Ne bi bilo loše naučiti bar nekoliko reči mađarskog, i zasigurno sve brojeve; zlu ne trebalo. Kako Mađari nisu velike poliglote, ponekad to može biti čak i neophodno, a u svakom slučaju će vas domaćini mnogo ljubaznije gledati ukoliko promrmljate “Jó nápot!” (Dobar dan!) ili “Viszontlátasra!” (Do viđenja!). Za one kojima se ovo čini preteškim; ne bojte se! Teško je ponekad i samim Mađarima, te i oni pozdrav “Do viđenja” umeju da skrate. “Viszlát!”. Nadamo se da sada više nije tako teško…
Ulicu Karas bukvalno na pola deli šarmantni trgić nazvan Klauzál tér. Na ovom trgu je pomenuti Košut održao onaj znameniti govor, pa se grad dosetio da mu omogući da taj govor zauvek i “drži”. Statua Lajoša Košuta sa podignutom rukom u oratorskom zanosu najlepši je ukras ovog trga, zasigurno najlepšeg u gradu.
Dovoljno je samo sedeti na trgu, posmatrati golubove, fasade, ljude… Harmonija se polako doseljava u vašu dušu, gde ostaje i dugo nakon toga… A posebno ako se odlučite (a greh je da se ne odlučite!) da probate neki od kolača ili neku od torti u jednoj od dve najznamenitije “slaste” Segedina: Virág (Cvet) i Kis Virág (Mali cvet).
Ove dve poslastičarnice se nalaze jedna preko puta druge, u dva gotovo istovetna, i impresivna zdanja svetložute boje, omiljene boje carice Marije Terezije. Preporuka je jasna: ili zaher (sacher) torta, austrijski specijalitet; ili esterhazi (eszterházy) torta, mađarski specijalitet. Austro-Ugarska u kompletu.
No, na naše nemalo iznenađenje, konobar je pokazao “manjak patriotizma”, preporučivši nam zaher tortu! ali, nismo se pokajali. Uz jedan bečki “melanž”, možete se postarati da prezalogajiti i po koji sendvič, uz izvrstan pogled. Osim ako ne idete negde “konkretnije” na ručak…
Na kraju ulice Karas nalazi se čitav niz “spontanih statua” (koje, uostalom, vise sa svih strana, poput starinskih firmi, sa fasada), kao što su “Violinista”, ili “Majka, devojčica i pas”, na radost dece, ali i starijih, koji najzad shvataju poentu izraza “l’art pour l’art”. Umetnost radi umetnosti, lepota radi lepote sáme. Ne znače baš ništa, ali su lepe. Spontane skulpture, pa i kada su veštice na metlama sa fasada ulice Karas, lep su doprinos spokojstvu i gotovo dečjoj razigranosti Szeged-a, kako ga Mađari inače nazivaju… Nemci i mi ga zovemo isto: Segedin; a ko je to ime gradu “prvi nadenuo”, ostaje tajna. Hmmm… možda ne i za lingviste.
Kraj ulice Karas nisu samo statue običnih ljudi. Ulica se, naime, završava Dugonjićevim trgom (Dugonics tér), na kome se nalazi amfiteatar, uvek pun studenata, kao i rektorat Segedinskog Univerziteta, koji je iz Koložvara (Kluž, danas u Rumuniji), premešten u Segedin, posle definitivnog mađarskog gubitka Transilvanije, tj. Erdelja, 1921. godine.
Tu su i robne kuće, za one koji bi da od ovog izleta nešto i ućare, a mrzi ih da se bakću odlaskom do “Core” i “Metroa”… Iako smo definitvno protiv isključivih šoping varijanti u ovakvom gradu, prepunom lepote, kakav je Segedin, moramo reći da je veoma valjana zamisao – kupiti nešto u ovom gradu, gde su cene zaista niže nego u našoj napaćenoj domovini.
No, što se tiče Univerziteta, priči nije kraj. Potrebno je otići na možda najimpresivnije mesto ovog grada, na Katedralni trg (Dóm tér), na kome se smestila impresivna rimokatolička katedrala (Fogadalmi templom, Zavetna crkva) od crvenih cigala, sa dva tornja.
Mozaici apostola u zlatu, mađarski kraljevi na pročeljima, rozete i neogotički šiljci… sve to čini da je slika koja se dobija gledajući Katedralu impozantna.
Katedrala je, pak, nastala na mestu starije Bazilike Svetog Dimitrija (Szent-Dömötör) iz 1272. godine, od koje je ostao samo jedan mali toranj od crvenih cigala. Nije netačno, niti neosnovano pomisliti da je i dizajn za sadašnju monumentalnu katedralu došao od ove male crkvice…
Katedralu okružuje zdanje Univerziteta, sa aulama i klancelarijama, koje formira trg; zdanje od tamnosmeđih cigala moćnog, gotovo sablasnog izgleda. Zanimljivo je primetiti da nisu svi stubovi koji nose ovo zdanje istovetni. Svaki treći, peti, šesti… prestavlja umetničko delo za sebe: neki su izuvijani, neki su, pak, veoma podebljani, neki su “razigrani”…
U svakom slučaju, prilično su daleko od ozbiljnosti gotičkog zdanja Univerziteta (Szegedi Egyetem), koje pridržavaju.
No, za istraživače detalja, nikad kraja: na pročelju zgrade Univerziteta nalaze se grbovi svih županija Kraljevine Ugarske, u vreme kada je, posle 1867. godine, Mađarska unificirana i podeljena u županije (megye), prilično podjednake površine. Pažljiviji posmatrač će lako, s obzirom na to da su grbovi poslagani abecednim redom, pronaći i našu Bačku (Bács-Bodrog), Srem (Szérem), ili Torontalski i Tamiški Banat (Torontál, Temes).
Za one još sklonije istraživanju, ili naprosto sklonije gotici, tu su i neogotičke skulpture mađarskih blaženih, ili mučenika za veru, uklesane u zidove Univerziteta… Mada ogromne saksije sa cvećem uveliko razbijaju tmurnost ambijenta Katedralnog trga, mora se priznati da je gotički moćan, tako mrk i dostojanstven, sa svojim srednjovekovnim patuljcima na astronomskom satu, sarkofazima mučenika, prelomljenim lukovima, ostacima bazilika… Zaista moćan.
Za kraj, predlažemo vam da odete do reke. Do Tise, naravno. Kažu da je na jeziku domorodaca ovog kraja, koji su ovde živeli i pre dolaska Kelta (300. god. pre Hrista), “Tidža” značilo ništa drugo do “voda”, a da za sadašnji oblik imamo zahvaliti samo kasnijim naraštajima, koji nisu imali razumevanja za izgovor glasa “dž”.
No, bilo kako bilo, pored reke vas očekuju i okeržuta zgrada Opere i Pozorišta Segedina, kao i Muzej, sav u belom neoklasicističkom ruhu.
Nedaleko odatle, dve sjajne skulpture u belom mermeru pojačaće u vama osećaj oplemenjenosti mirom i lepotom: carica Elizabeta, kojoj su Austrijanci tepali “Sissy”, a koja je toliko volela Mađare, da su joj ovi podigli statuu….
I ne samo to: ime Erzsebet postalo je toliko popularno kod Mađara, upravo zbog ove, Mađarima naklonjene carice Habzburga.
Druga, dirljiva statua je posvećena najboljem ciganskom violinisti Danku Pišti (Dánko Pista), koji je, očigledno veoma cenjen kod svojih nešto bleđih sugrađana, dobio poštovanje kakvo je retko gde moguće dobiti…
Srbi u Segedinu
Bilo ih je mnogo. Jedno vreme, bili su većina. Ali, istorija i njen točak okreću se nesmanjenom brzinom, i događaji se nižu. Posle 1918., kada je srbijanska vojska ušla u Segedin, mnogi su Srbi iz ovog grada iščekivali šta će se desiti; kome će pripasti? I odluka je došla definitivno, 1920, u Trijanonu, u Francuskoj. Segedin ostaje u Mađarskoj. Ali Srbi uglavnom ne. Oni postaju “optanti”, tj. optiraju, biraju između dve domovine; one u kojoj su rođeni, i one kojoj pripadaju po nacionalnom biću. I Mađari iz Vojvodine optiraju. Doseljavaju se u Segedin, iz Novog Sada, Sombora, Pančeva. Srba ostaje svega nekoliko stotina u današnjem Segedinu, ali ostaje veoma lepa crkva posvećena svetom Nikoli, sa prelepim rokoko ikonostasom, biserom ovog pravca u umetnosti.
Ova barokna pravoslavna crkva građena je u periodu od 1773. do 1778. godine, i nalazi se odmah pored rimokatoličke Zavetne katedrale. Srbi koji su u Segedinu ostali mogu samo sa nostalngijom da se sećaju vremena posle Mohačke bitke, 1527. godine, kada su vojnici Srbi i Mađari, iako poraženi od Turaka, otišli u tursko zaleđe, i tamo, u Segedinu i Subotici, predvođeni Srbinom “Crnim Jovanom” (“Crnim Carem”) osnovali svoju državu u Segedinu. Crkva Svetog Nikole je veoma lepa, i spolja i iznutra, a veoma ljubazan sveštenik ispričaće vam celu istoriju segedinskih Srba veoma rado.
Zanimljivost je da se u crkvi ne mogu zapaliti žute sveće, već samo ogromne bele sveće, po rimokatoličkom obredu; i da ne postoji deo za paljenje sveća dušama upokojenih. Oni koji žele da posete nešto više od srpske zaostavštine, mogu skoknuti i do (nekada potpuno srspkog) sela Sirig (Szöreg), preko Tise, u Banatu, gde postoji i Srpska ulica (Szerb utca).
Na kraju puta…
Evo nas, na kraju dana, na kraju puta. Jedan od najlepših gradova Srednje Evrope je za nama. Gomile turista škljocaju fotoaparatima, sunčaju se, jedu kolače i uživaju u harmoniji… A vi? Da li ćete ponekad poželeti da posetite ovo čarobno mesto? Mesto koje je istovremeno i tako blizu, i tako daleko? Vikendi i lepo vreme sve su češći.
Mislite o tome. Nemojte žrtvovati “biser Panonije” mahnitoj kupovini. I pokajati se sigurno nećete.
Članak je u nešto drugačijoj formi prvobitno objavljen u časopisu Travel Magazine, izdanje Duke & Peterson, u oktobru 2003. Sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
