Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић и Гордана Милинковић
Шта повезује Сергијев Посад и Нови Сад? Да помогнем: Дунавски парк. Тачније, статуа Светог Сергија (у народу: Сергеја) Радоњешког која се налази у његовом центру а која је током 90-их стигла као поклон из Русије. Тако плошна, иконична и сасвим у складу са православним традицијама „без претераног волумена“, постала је неизоставни део сваког сликања у парку. А ко је био Свети Сергије Радоњешки? Идемо да видимо, у Сергијев Посад, место где је Свети Сергије још 1337. направио прву цркву од дрвета, која је већ 1345. постала место ходочашћа.
Када сте већ у Москви, а ако сте те среће да као ја, у основној школи и гимназији учите руски (они који су учили енглески остали су ускраћени за цео један језик и културу и много разумевања одавде до Таџикистана, Самарканда, Казахстана, мора Грузије, Бакуа и Владивостока), знате да се око Москве налази „Златни прстен“ („Золотое кольцо“), низ градова непроцењиве вредности за руску историју: Суздаљ, Јарослављ, Владимир, Кострома, Сергијев Посад, Ростов Велики, Иваново, Переслављ-Залески, Углич, Муром… Не зна се који је лепши. И који треба пре посетити.
Једног зимског дана јануара 2007. решили смо да их посетимо, и морали смо почети од Сергијевог Посада, а на крају се испоставило да на том путовању нисмо ни имали више времена за остале.
Да приметим да смо га у мојим књигама руског звали Загорск, јер се имена светаца нису спомињала у СССР до 1991. Добио је име по народном хероју Загорском, али је пред распад СССР враћено старо име.
Да би се дошло до Сергијевог посада, потребно је ићи локалним возом, који се у народу популарно зове „електричка“.
За разлику од уобичајеног „дугопругашког“ воза, где свака особа има свој загарантовани лежај, овај воз у потпуности одговара стандардима Србије & околине: седи где ко жели, нема грејања (сулудо, али подношљиво ако се воз напуни и путници га загреју својим телима).
Трик је одабрати праву станицу, јер Москва, као и сваки поштени велеград, има прегршт железничких станица, за сваки правац по нека. И све личе на зграде опере, наравно. У тоалету схватам шта је реал-социјализам: преграде између две WC-шоље или два писоара су минималне, па можете да са „колегом“ остварите пристојан (или непристојан) контакт у било ком положају, било да сте у мушком или женском огранку тоалета. Веома непријатан осећај.
Вероватно је комесар за утрошак материјала закључио да је „непотребно“ утрошити више на преграде и да је „реално“ довољно и оволико. Иритирајуће је схватити да су људи налик на ове упропастили цео систем, који би, руку на срце, сигурно боље прошао да су „одређивачи стандарда“ били мало мање „реални“.
У возу, као на пијаци на којој продају Родни и Делбој: улазо прво продавац одеће и вади из торбе „артикле“ и узвикује шта нуди и по којој цени. Нико га не „третира“. Послушно враћа све у торбу. Одлази у следећи вагон.
Долази још једна „путница“ која се пење на „стејџ“ на почетку вагона, и декламује предности крема које можемо да купимо на овој „железничкој пијаци“ и вади их из торбе. И она одлази у следећи вагон да понови исту причу са задивљујућом дисциплином. Ово се зове директни маркетинг.
Улази једна бака која пева прелепу и дирљиву руску народну песму у емигрантима који одлазе трбухом за крухом („Товарищ, поедем далёёёёко…. далёко от нашей землииии…“), вероватно у Њујорк, бродом из Одесе.
Звучи руски, а по духу је веома јеврејски. Помислим, колико ли је само данашњих великана у сваком могућем подручју уметности и пословања у САД имало у породици неког ко је ову песму певао на палуби брода, плачући за Одесом.
Сергијев посад је права руска бајка. Градић под снегом, окружен белим кремљовским зидинама (оригинал, овај пут, не префарбан у црвено као у Москви у време комуниста), које чине срце места. Фигура медведа, који је овде митска животиња, као у Срба вук, маше са сваког ћошка и поздравља намернике.
Руси ме питају која је наша национална животиња. Ја кажем да је то Вук, кога је и Васко Попа овековечио у низу песама са националним набојем, онаквим националним набојем какав он треба бити (а знамо милион начина какав не треба бити!).
Руси ме гледају зачуђено. „Вук? Али то је опасна и крволочна животиња! Медвед је сладак и фини, и једе мед…“ „Стварно? Медвед је питом и фини? Ваш систем вредности је мало нереалан. Не бих волео да се сретнем у шуму ни са једном од ових звери, али ми се медвед чини као гора опција.“.
Да, мој прадеда се звао Вукадин. Веома их чуди овај податак. Иако имају презиме Волков.
Уживамо у призору пахуља које падају свуда унаоколо док правите фантастичне фотографије и заљубљујемо се у руску зиму. Луковице торњева цркве обојене у плаво, са златним звездицама.
Тројицко-Сергијева лавра! Овде је Андреј Рубљов насликао икону Тројице. Међу овим зидинама су крштавани престолонаследници трона Руског царства.
Током Стрелецке побуне 1682. млади Петар Први, касније Велики (био је и тад велики али растом!), склонио се овде. А када је изашаооооо…. Видели су побуњеници свога Бога.
Свети Сергеј Радоњешки, кога су нам Руси поклонили у облику споменика за Дунавски парк у Новом Саду, лежи у централној цркви. Ући и видети мошти захтева, као и све од вредности у овој земљи, чекање у реду на -10 у трајању од пола сата.
Унутра су и фреске и иконе већ поменутог Андреја Рубљова, о коме је Тарковски направио сјајан филм. Kо остане имун на асоцијације и лепоту, или нема знања, или нема душе.
Одлазимо да пијемо медовину, као стари Словени. Не медовачу или медицу, дакле, не ракију од меда, већ пиво од меда. Медовина је старо алкохолно пиће од меда јачине пива (5%) а слаткоће… меда, наравно.
Свуда полихромија и белина. Јер је зима. Али гледам слике на интернету, када је лето у Сергијевом Посаду – све врца од боја! Вратићемо се на лето.
Сви једу „медовые коврыжки“ (медове ковришке, односно медове тепихчиће) – медењаке величине лепиње.
Осећамо се као у бајци Старих Словена (који су тек примили хришћанство, евентуално). У шумарцима, старе дрвене кућице са чипкастим украсима, такозване „избе“. Освојила ме је руска унутрашњост и северни дух.
Враћамо се назад и узимамо пиво за успут да се загрејемо, као и пола вагона. Опуштено. Пиво се зове „Три богатыря“ или „Три јунака“ – по ликовима из средњовековне руске митологије и епике. „Како се зову њих тројица?“ пита ме девојка. „Аљоша Поповић, Добриња Никитић и Иља Муромец“, кажем ја. „Па као да су Срби?“ – изненађено одговара она. „Да, тада смо били много сличнији и говорили сличнијим језицима. А главни непријатељ им се звао Тугарин Змајевић!“.
Идемо у велеград назад, из света који нас је подсетио одакле смо потекли: шума севера, пуних снега, лепих прича, медених колача и медоваче.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
