Текст: Жикица Милошевић
Фото: Вовка Чудинов, Сергеј Головин
Цопyригхт: Еxит Фестивал
Сеx Пистолс су, реално, били једнократна нуклеарна детонација. Један албум. Само један. „Невер Минд тхе Боллоцкс, Хере’с тхе Сеx Пистолс“. Наслов као шамар, као побуна против сваког облика озбиљности. Они су већ били на Еxиту, 2008. године, у оквиру оног „(Гyпсy-)пунк-Еxита“ када је била маса извођача сличне тематике, да би Пистолси све то могли „крунисати“ у недељу. То је била турнеја Филтхy Луцре, и за микрофоном је био Јохннy Роттен. Није било лоше, али није било славно, рекли би панкери. Сада су ствари потпуно другачије. Много млађи Франк Цартер, и неуопредиво енергичнији, заузео је место Јохннy-ја, иако су то у старту многи описали као – светогрђе. Панк који је против светогрђа? Ово је контрадикција већ у старту. Зато што панк јесте светогрђе сам по себи.
Већ на првој песми, „Холидаy ин тхе Сун“, видело се да ће ствари попримити локални политички колорит, јер су остали чланови бенда додавали пратеће вокале на српском: „Пумпај, пумпај!“. Сама песма је бунт против „хлеба и игара“, затупљивања британске радничке класе пакет-аранжманима у Бенидорму, када се у УК све распада по шавовима. Једноставно, у 70-има је Британија пролазила кроз структурну кризу, а млади људи више нису могли да трпе послушно. Одузета им је нада, одузета им је економија, а они су измислили панк као погрду и музички и стилски изричај непристанања. „Ми нисмо они из 1940-их, да идемо у рат за вас и онда опет да будемо ваше пристојне слуге у миру“, рекли су на свој начин.
Франк Цартер одмах показује да има непресушну енергију и невероватан контакт с публиком – силази са стејџа и наговара најверније фанове да ураде једну типично панкерску ствар – и каже „Сви трчимо у круг!“. На ливади је, а људи су око њега, део је нас. Креће легендарна „Преттy Вацант“ – прилично сам празан, и баш ме брига. Франк се враћа на узвисину главне бине, и презадовољан је публиком, што се види по његовом осмеху на иначе „мртвом озбиљном“ лицу.
Следе све песме са „Невер Минд тхе Боллоцкс“ – у публици има старе гарде, па затим оних који су рођени непосредно после настанка ових песама, али има и оних који имају тек 20-ак година. Упечатљиве су младе девојке са савршеним фасхион-пунк стајлингом, које скачу заједно са класично напуцаним другарицама за које никада не бисте рекли да су фанови ове естетике и звука. Бунт и непристајање на неправду трансцендира генерације. Јер, иако се често спомиње да је Британија „поробила цео свет“, заборавља се да су њене власти прво поробиле сопствени народ, и да су највише зла нанели својим грађанима. Осцар Wилде је давно рекао да је „Еаст Енд проблем ропства, а ми га решавамо тако што – забављамо робове“. Е па, робовима више није било забавно, и на ужас владајућих класа, измислили су панк естетику, панк поезију и панк мелодије.
Франк Цартер из публике узима картонски натпис „Гиве ме ан аутограпх“ и са осмехом га носи свим члановима бенда да га потпишу. Цартер је харизматични носилац ове нове инкарнације бенда. Убедио је Пистолсе не само да заменити Роттена није немогуће, већ да се може бити једнако добар, или јеретички гласови кажу: „чак и бољи“. Паул Цоок на бубњевима, Глен Матлоцк на басу и Стеве Јонес на гитари су добили енергију која им је недостајала. Кажу да више звуче као бенд него 1977. када су били „група појединаца на стејџу“. Уосталом, Цартер делује као да је „више Роттен од Роттена“, а парадоксално је, који год да је разлог иза неслагања у оригиналној поставци, да будеш замењен особом која је „више ти него што сти то ти“.
Окрећем се око себе. Нема код панкера више оних „шок-вредности“, али је све препуно младих који баштине баш оне вредности панка које су и најбитније. Нема више зихерица у устима, мајица са свастикама које су служиле да згрозе естаблишмент. Сада је све провучено кроз фасхион статемент. Уосталом, и сами Пистолси су били фасхион пројекат Вивианне Wестwоод и менаџера бенда Малцолма МцЛарена, који су кроз естетику бенда лансирали одећу и аксесоаре из свог бутика „Сеx“ у Лондону. Естетика и етика су изравно повезане, једна извире из друге.
Нема Роттена, али много мишићавији и једнако исколачени Цартер, енергично скаче по бини певајући из свег гласа „Год Саве тхе Qуеен/Кинг“ са иконичним визуалима краљице иза бенда. Нема будућности, и Енглеска само сања – речи нас погађају и секу нам срца као сечива. Ставите своју земљу у сваку песму уместо Енглеске и ето идентификације – у томе је гениј Пистолса. „Но Фун“, обрада Тхе Стоогеса, чијег певача, Иггyја Попа, ионако називамо „тхе Годфатхер оф Пунк“, звучи једнако свеже као 1977. или 1969.
Франк, елем, није ни Роттен (који је отпао из целе приче, кажу, када је серија Даннy-ја Боyле-а „Пистол“ угледала светлост дана и када је Јохннy наљутио), а није ни Сид Вициоус, али је на свој начин обрадио класик Франка Синатре „Мy Wаy“ који је прославио Сида на вокалима. Следи представљање чланова и емотивни осврт на историју бенда, па Франк спомиње и да он једини није био на концерту 2008. али да су му причали да је ЕXИТ сјајно место за свирку. Током представљања бенд убацује незаобилазно „Пумпај!“ у своје мелодије – њихов ангажман је и локални. Знају добро где долазе.
Све се затвара са „Анарцхy ин тхе УК“ у екстази присутних и ватромету енергије. Коначно схватам причу у којој је на једном слабо посећеном концерту Сеx Пистолса у Манчестеру у Лессер Фрее Траде Халлу у јуну 1976. у публици „од 18 и по људи“ (шала, било их је 40), а сваки од њих је био толико обузет енергијом бенда да је – направио свој бенд који ће постати легендаран. Без Пистолса не би било савремене сцене. Њихово семе је давно проклијало и дало и „децу” и „унуке“ и „праунуке“.
Јер су били једни од првих који су рекли: „Не пристајем“. А то непристајање је толико моћно да руши (неправедни) свет.
