Текст: Жикица Милошевић
Боравак под Турцима 500 година помогне човеку да разлучи имена разних географских појмова у туркијскојезичним зонама света, па тако мени одмах беше јасно, јер посетих Ташмајдан, да је Ташкент „Камени град“ будући да је „кент“ град на туркијским језицима. Знао сам о њему и да је срушен до темеља у земљотресу отприлике у исто време као и Скопље, и да су зато та два града – побратими. Учили смо то у школи у оквиру лекције из Средње Азије где сам омађијано посматрао Самарканд, Бухару и Хиву. Ташкент – хммм… нисам пуно очекивао. Рекли су у тој лекцији да је тамо све ново, совјетско, један огроман Лиман + Ново Насеље, а да је скоро све старо отишло 60-их под немилосрдним ударима земље која се тресла. Но, идемо! Престоница Узбекистана, за крај!
Ostatak Puta svile koji je preživeo zemljotres 1966. - Kompleks Hazrati Imam. Foto: Jovana Živanović
Дошли смо у Ташкент авионом из Нукуса који је коштао свега неких 40$ и летео је сат и десет минута, да би нас дочекао врели и спарни мајски дан. Опет контраинтуитивно, јер смо мислили да ће град окружен полупустињом бити сув, али градови су се у оно доба и градили тако да буду у зеленим оазама и поред воде, тако да… Све испарава и много је топлије него што је наша, погрешна интуиција, претпостављала. А да све зачини, ту је географски положај, будући да је Ташкент на 5км од границе са Казахстаном! И 50к од границе са Таџикистаном, који је наша следећа дестинација.
Magic City: Dole radnja, gore Potemkinovo selo. Foto: Žikica Milošević
Мало историје: пре него што је исламски утицај почео средином 8. века нове ере, Ташкент је био под утицајем согдијске и туркијске културе, и био је веома персификован, односно, овде је долазило до значајног мешања персијских и туркијских народа, што је вишпе него видљиво у физиономијама. Након што га је Џингис-кан уништио 1219. године, поново је изграђен и профитирао од Пута свиле, који је пролазио кроз њега. Од 18. до 19. века Ташкент је постао независни град-држава, пре него што га је поново освојио Кокандски канат (и Коканд је у Узбекистану, недалеко одатле).
Ostatak sovejtskog Taškenta. Foto: Slavko Matić
Године 1865. Ташкент је пао под руску империју; а Руси су закључили да је баш сјајно и слатко да он постане и главни град руског Туркестана. Касније се Царство распало, а у совјетско време, био је сведок великог раста и демографских промена. Неком смркне, неком сване, а Ташкенту је свануло због друга Кобе, односно Стаљина, те је Ташкент силно нарастао услед присилних депортација из целог Совјетског Савеза – Стаљин је мислио да је ово “крај света”, само не толико страшно као Сибир.
Kuč adolatdadur, ili Sila je uz pravdi, moto je Tamerlana, najvećeg Uzbeka ikada. Koji je inače bio vrlo surov. Foto: Slavko Matić
Макар има сунца и топлоте. Велики део Ташкента је уништен у земљотресу 1966. године, тако да је мало остало и исламске архитектуре, коју смо толико обожавали у целом Узбекистану (Нукус издвајамо, он је совјетска утопија), тако да је изграђен из пепела, како се то поетски каже у нашем народу – заправо је из шута и прашине, али да не ситничаримо. Постао је прави совјетски град, метропола, и до 1991. био је четврти по величини град у Совјетском Савезу, после Москве, Лењинграда и Кијева.
Metro stanica Kosmonauta (Kosmonavtlar na uzbečkom, Kosmonavtov na ruskom). Posvećena upravo sovjetskom svemirskom programu. Foto: Žikica Milošević
Ово је и дан-данас највећи град Централне Азије, и има 2,5 милиона људи, а пола милиона су Руси, тј. 25%. све је ово последица недавних избегличких, односно експатских таласа, из Русије због рата, али да не помислите да је то пуно: јесте да их је било све мање и мање после проглашења независности, али у време СССР, на попису из 1989, бележи се чак 34%, а попис из 2008. показује незавидну ситуацију и свега 13% Руса (златно доба Русије, и доба изолације Узбекистана под Исламом Каримовим).
Tržni centar Magic City. Foto: Žikica Milošević
Данас је ту Шавкат Мирзојојев, који је земљу отворио, и нада се да ће Ташкент поново постати центар трговине Средње Азије, што је титула коју је уступио Алма-Ати у суседном Казахстану. Наравно, и приближавање Евроазијској унији је у тој сврси, јер Казахстан енормно профитира од чланства у њој и сарадње с Кином – Узбекистан тек сада открива чари не-неутралности.
Evropa daleko od Evrope. Foto: Žikica Milošević
Елем, Руси су овде дигитални номади, јефтиније је од Србије, а сви тржни центраи и брендови су овде, тако да имате утисак да сте у Европи, иако сте баш далеко од Европе. И ако видите неке жене са марамама, таман их је исто колико и у Бечу или у Паризу, па вам европског дојма не мањка.
Ulaz u stanicu metroa sa sovjetskim reljefima. Foto: Žikica Milošević
Ташкент је савршено зелен. Невероватно зелен. За разлику од дрвофобичне Србије, где су градови окружени зеленилом а градски оци се труде да их забетонирају што је више могуће и дигну температуру на +50 (ваљда да се челичимо, или да покажу класне разлике – богати свакако не шетају него се возикају у климатизованим аутима и улазе из климатизованих шошинг молова у климатизоване станове, док се обичан човек презнојава и на плочнику у поред вентилатора), Ташкент је цветни град.
U linijskom parku, svako malo su postavljeni ovakvi "prozračni senovnici" da se upije malo sunčeve svetlosti. Foto: Jovana Živanović
Булевари по мери човека, травњаци, дрвореди, јесте да је све социјалистички, али онако како смо учили да ће наша домовина бити светна башта. Само што није наша него њихова, али с обзиром колико је ово светски град и колико су лепе жене, можда буде и наш једног дана, само да нам још мало понестане живаца за Европу.
Jedan tipičan bulevar - u sredini je zeleni pojas, linijski park da se ljudi šetaju i voze biciklove. Foto: Jovana Živanović
Савршена организација нас чини помало тућним јер би такав Београд требао бити. Морао би мало преписивати од Ташкента, и по зеленилу, и по јавном саобраћају, и по томе како се пацификује готово дупло више становника. Метро-станице су совјетске, значи, лепши је метро него стамбено насеље – метро је као музеј, а карта је, када прорачунамо, 14 динара за једну вожњу. Наравно да се нико не шверцује јер сви су високе свести а и држава је обзирна према грађанима.
Instalacija u linijskom parku na bulevaru, tj. prospektu. Foto: Žikica Milošević
Ево једне занимљивости – постоји Меџик Сити, у центру, као неки аутлет који би Дизни правио – фејк-туризам на делу, али свакако лепше од Променаде. Сваки познати град има свој „кварт“ али је а. без крова б. ушорено је. Оно што је додатно занимљиво је да сви млади обожавају овај део, и да много младих жена има мараме на глави. Добровољно. Али, старије жене не носе мараме. Млађе генерације су конзервативније – није само код нас.
Kompleks Hazrati Imam. Foto: Žikica Milošević
Заправо, примећујем да је најлепша ствар ове земље њена толеранција – неки пишу ћирилицу, неки латиницу, неки руски, неки узбечки, филмови се титлују на два језика одједном (горњи титл је узбечки, доњи руски!), ко хоће нек носи мараму, ко неће не мора, ко воли веру нек воли, ко је модеран нека буде.
Kompleks Hazrati Imam. Foto: Žikica Milošević
И за крај – опет пролазимо као „њихови“ – 12% Ташкента су Татари а изгледа да смо једној баки баш приличили Јована и ја (тамнији део наше четворке) на Татаре. Разнежила се када сам рекао да сам био на њеном Криму. Неће га више никада видети, што због година, што због рата, али је рекла да је то најлепши крај света. Оставила га је због љубави према Узбеку из Ташкента, она плавоока и плавокоса, он висок и црномањаст и помало косоок. Љубав нас меша, спаја, и због ње нас има свуда, и овако разних. Разнежили смо се и ми док је сумрак падао на Ташкент, град од камена. Некада. Сада од булевара и цвећа.
U Uzbekistanu nema drvofobije. Foto: Žikica Milošević
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.окосвета.рс.
