Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Toledo, negdašnja prestonica vizigotske Španije i Kraljevstva Toleda, muslimanske državice koja je propagirala Suživot, jedno je od onih mesta gde je vreme stalo i gde se vi mičete brže od njega. To je u doba stresa i vremena koje melje ljude, neprocenjivo. Kao i lepota Toleda.
Teško je odgovoriti na pitanje „koji je najlepši grad na svetu?“. Oduvek sam tvrdio da je odgovor u tako širokoj kategoriji nemoguć.
Prava pitanja koja treba da budu postavljena trebala bi biti: „koji je najlepši velegrad?“, „koji je najlepši grad srednje veličine?“ i „koji je najlepši mali grad?“. Siguran sam da je odgovor na ovo treće pitanje: Toledo.
Mali, ali beskonačno šarmantan. Toledo je, slično kao Kordoba, ali upečatljivije i ekstremnije, povezao tri velike monoteističke religije Srednjeg veka: hrišćanstvo, islam i judaizam.
I svi su živeli u mavarskoj Španiji u čudnoj isprepletanoj harmoniji (i ranije, u vizigotskoj Španiji, i kasnije, u katoličkoj Španiji, dok pripadnici druge dve religije nisu proterani).
Danas je njegovo gradsko jezgro pod zaštitom UNESCO-a, i liči na pravi muzej na otvorenom. Razlog za ovakvo fascinantno očuvanje Toleda kao grada iz Srednjeg veka, iz bajke, koji liči na savršene kulise za snimanje nekog filma, jeste taj da su srednjovekovni španski kraljevi sa podozrenjem gledali na Toledo kao buduću prestonicu Španije.
Bio je previše mavarski, previše brdovit, orijentalan i neudoban. Prestonica je preseljena u obližnji Madrid, na visoravni Meseta, što je u ono doba bila šokantna odluka, s obzirom da je Madrid bio neugledna varošica a Toledo centar zanatstva, kulture i umetnosti, ali dalekosežno, to je bila mudra odluka, jer sada imamo dve bisera nedaleko jedan od drugoga: špansku prestonicu, velegrad koji pulsira veličanstvenošću, i prestonicu Nove Kastilje (poznate i kao Kastilja-La Manča), zemlje Don Kihota i njegovih „neprijatelja“, vetrenjača, koja kao da je ostala negde u drugom vremenu.
Latini su došli u goste kod Ibera i zaljučili da baš na mestu gde reka Taho zavija, treba sagraditi grad i prigodno ga nazvati Toletum.
Proglasili su ga centrom provincije Kartaginensis, bio je prosperitetan trgovački grad, toliko da je iz njega bilo sasvim zgodno stići u bilo koji kraj Španije sa vojskom i ugušiti ustanak.
Time su se vodili i Vizigoti i kada su ovde osnovali svoje kraljevstvo, prestonica im je i dalje bila ovde. No, nije to trajalo dugo i Mavri, muslimani iz severne Afrike su u 8. veku pokorili Iberiju.
No, tada je nastupilo ono što je poznato kao La Convivencia (Suživot), period u kome su muslimani, Jevreji i hrišćani živeli srećni jedni pored drugih. Tada je Alfonso VI od Kastilje 1085. osvojio Toledo i krenuo je njegov preobražaj.
No, sve je i ovde ispočetka delovalo sjajno: arapske knjižare nisu pljačkane a ustanovljeni su i prevodilački centri koji su upošljavali Arape i Jevreje da prevode svoje knjige i znanja na španski, a kada se to desilo, svet je izgubio dah: mnoga dela koja su smatrana izgubljenim u Aleksandijskoj biblioteci, osvanula su „živa i zdrava“ pred (malobrojnim pismenim) Špancima.
Dalje su Španci preveli sve na latinski, tadašnju „lingua franca“ Evrope, i znanje se proširilo svetom i dovelo, na kraju krajeva, uz carigradske izbeglice 1453. godine, do Renesanse.
Zanimljivo je da je Toledo, osim što je bio naučni centar za matematiku, medicinu i astronomiju, bio i centar magije, kabale i ostalih „onostranih“ znanja, što mu daje oreol mističnog.
Lutanje ulicama Toleda na kojima se iza svakog ugla oseća dah prošlih vremena poseban je doživljaj. Jedna od prvih kapija koja se pešice prolazi jeste Puerta del Sol ili Kapija Sunca koja je nešto „novija“ i izgrađena je u 14. veku, a delo je Vitezova Jovanovaca.
Pa ipak, ima tipičan muslimanski mavarski luk u obliku potkovice, ali njeno hrišćanstvo dokazuje lik svetog Ildefonsa, Vizigota koji je bio zaštitnik Toleda.
Otkud onda Sunce u celoj priči? Pa, nekada je i ono stajalo na kapiji, zajedno sa Mesecom. Taman dovoljno da da ime. A kad smo već kod kapija, one su velika atrakcija Toleda i njegova markantna obeležja.
Puerta de Bisagra (Kapija Bisagra) je od najvećeg istorijskog značaja za Toledo jer je građena u mavarsko vreme, čak u 10. veku i originalno joj je ime posve arapsko: Bab al-Sakra, a „bab“ je stara poznanica za sve poznavaoce arapske arhitekture, budući da ta reč od Maroka do Jemena znači „kapija“.
Danas je to jedna od dve kapije sa istim imenom, jer su Španci kasnije načinili još jednu, 1559. godine, na temeljima stare mavarske, i nazvali je Puerta de Bisagra Nueva (Kapija Nova Bisagra), pod kraljem Karlom V, čiji grb i nosi na sebi. Vrlo lepa je i Kapija Kambron (Puerta Cambrón), ali najstarija i najmavarskija od svih je ipak Puerta Valmardón (u originalu Bab al-Mardum („zaprečena kapija“) iz 10. veka), koja nosi snažna obeležja mavarske i vizantijske arhitekture, sva od tankih crvenih cigala, kao da je iz Ravene, recimo.
I upravo je to neverovatno u celoj priči, ta vizuelna sloga mavarske gradnje od tankih cigala ovde u Toledu, i vizantijske gradnje u Efesu, Solunu, Carigradu ili Raveni.
Svet je tada možda imao dve sukobljene vere, ali isti stil gradnje laičkih objekata. a i religioznih, ako zaboravimo na propisane oblike i koncentrišemo se samo na način gradnje.
Trg Sodokover (Zodocover) je centralni trg grada na kome se srećne španske građevine koje čine Španiju tako šarmantnom i poželjnom za posete, a naravno u Srednjem veku je služio da bi Inkvizicija prevaspitavala nepoćudne putem spaljivanja i sličnim metodama.
Najslavniji deo centralnog Toleda je svakako Alkazar, koji se prilično loše vidi iz svih sporednih uličica koje vode ka njemu, ali se zato sjajno vidi sa svih okolnih brežuljaka, sa druge obale reke i iz daljine.
Ona kombinacija strogosti i monumentalnosti, daje uvrnutu lepotu svim španskim građevinama tog doba, jer se u svakoj cigli oseti moć, mač, Inkvizicija, katoličanstvo, predanost veri, vatrenost Juga i smisao za vrhunsku estetiku i eleganciju. To se može naći samo u Španiji, jer nijedna druga nacija nije toliko unutrašnje kontradiktorna.
Alkazar, sa 4 svoja tornja, nalazi se na najvišoj uzvisini grada, i nekada je bio rimska palata, pa upravni objekat muslimana, da bi 1540. počela rekonstrukcija u sadašnjem obliku.
Karlo I, ljubitelj latinoameričkog zlata, i Ernan Kortes su se ovde sastali nakon što je nehumano i krvoločno Astečko carstvo palo u ruke diskutabilno progresivnijih Španaca.
Gotička katedrala potiče iz 13. veka i veoma je lep primer španske post-Rekonkvista gradnje, ali nekako u celoj priči oko mešanja kultura, Katedrala možda i izgubi deo svoje magije koju bi imala na drugom mestu, sa svojom skulpturom od štuka – Tajnom večerom.
Manastir Svetog Jovana od Kraljeva (San Juan de los Reyes) je takođe sjajan primer španske arhitekture Zlatnog doba imperije.
No, najintrigantnije u Toledu su možda ulice i predivne ulične table sa neobičnim imenima koja pričaju storiju koja ostaje u magle stoleća: Calle de la Soledad (Ulica Samoće) ili Callejón de los Niños Hermosos (Uličica lepe dece) već izazivaju čudne asocijacije.
No, Callejón del Infierno (Uličica Pakla) i Callejón del Diablo (Ulica Đavola) zaista imaju mnogo toga da kažu!
Dovoljno je reći da se jedan trg naziva u narodu i La Cabeza (Glava) jer se po njenim strminama kotrljala glava nekog eminentnog nesrećnika nakon što su je odrubili javno na tom trgiću, uz smeh razdragane mase.
Ne, ipak ulice nisu najveća kontradikcija Toleda. Imena bogomolja jesu. Džamija Tornerijas koja je postala crkva nije nešto kontradiktorna, ali je Džamija Hrista od Svetlosti (Mezquita del Cristo de la Luz) ime koje izaziva šok.
Ta džamija iz 999. godine bila je poznata kao Džamija al- Mardum, ali su je hrišćani konvertovali u crkvu i posvetili Hristu od Svetlosti, te otud i ovakvo ime.
Odlikuje se velikom lepotom, iako je prilično malecna.
Zatim je tu Sinagoga Bele Bogorodice (Sinagoga de Santa María la Blanca), što se može prevesti i kao Bela Sinagoga Bogorodice, imajući u vidu belinu njenih zidova i prekrasnih lukova.
Ova sinagoga je iz 12. veka i jedna je od najstarijih u Evropi a naravno, postala je crkva. To se desilo i sa privatnom sinagogom kraljevog blagajnika Samuela Levija, Sinagogom Preobraženja (Sinagoga del Tránsito), koja je postala crkva, a sada Muzej Sefarda.
Levi je bio takav miljenik kralja da je naočigled kršio sva pravila da sinagoge mogu da postoje ali manje i manje raskošne od crkava, i svoju je uzdigao visoko i okitio polihromatskih štukom u nasridskom mavarskom stilu i sa mudehar lukovima.
Neposredno tu nalazi se i kuća-muzej El Greka, najvećeg španskog slikara tog doba, koji ima sjajne slike ovog grčkog genija, kojima možete da upotpunite sliku o njegovom radu, zajedno sa kolekcijom u Pradu, u Madridu. Sahrana Grofa Orgaza nalazi se u crkvi Sveti Toma (Santo Tomé) i najveća je atrakcija grada.
U Toledu je sve moguće; pa i da kralj u 13. veku naredi da se sagradi crkva u musimanskom, mudehar stilu (Santiago de Arrabal), ili da ministar sagradi sinagogu veću od crkve i da na hebrejskom svuda po njoj hvali kralja i samog sebe. To je srce Španije.
I na kraju, prelepi pogledi koje je El Greko slikao sa druge obale Taha.
Dva su srednjovekovna, prelepa mosta koja se prelaze da bi se napravio pun krug, Most Svetog Martina (Puente de San Martín) i Most Alkantara (Puente del Alcántara).
U području punom maslinjaka, uz zvuke zrikavaca i pored vila koje su pretvorene u elitne restorane i hotele, pucaće vam pogled na ista ona zdanja i panorame koje su oduševljavale tolike pre vas, a najbolje ih je ovekovečio Domenikos Teotokopulos, koga retko ko zna po njegovim imenu, a svi po nadimku.
Vi možete da ovekovečite fotoaparatom, srcem, dušom, okom, sećanjem.
I kada to budete radili i dok to budete radili, znaćete da je ta panorama jedna od najlepših koje ste videli i koje ćete videti. Panorama možda najlepšeg malog grada na svetu.
Tekst je bio originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa Brava Casa, izdanje Color Press Grupe u maju 2013. godine. Sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
