Tekst: Žikica Milošević
Foto: Promo
Una Gašić, pevačica, songrajter, multiinstrumentalista, arhitekta po školovanju, u zodijaku blizanac/ jarac, otkriva nam sta znači Bitipatibi, i kakva je to veza arhitekture i muzike, kako je to kad nam hobi postane profesija i zasto je Bitipatibi popularan širom regiona. Bitipatibi iza sebe ima dva albuma i mnoogbrojnu publiku i pohvale, a krajem godine se očekuje novi album.
Kako je sve počelo? Odakle arhitektica u pop muzici?
Bila sam apsolvent na arhitektonskom fakultetu, kada sam upoznala dosta muzičara, a tad je bila jaka alternativna scena Bigza, vladalo je drugarstvo, kolegijalnost, skoro svakodnevna razmena ogromne količine energije, kreativne i mladalačke. Počelo je kao igra, razonoda, džemovanje, neobavezno pravljenje pesmica, nisam mogla da ni da zamislim da će mi to postati sve. Kada sam te skice podelila sa publikom putem Myspacea, krenuli su prvi pozivi za nastupe. Pokušavala sam godinama da imam bend, ali nije bilo održivo, lepo je zvučalo, ali je bilo zahtevno i skupo, i nisu “Biti” doživljavali kao svoj bend, a dobijali su mnogo prostora.
Kada sam pustio pesmu “Mi smo od šećera” prijatelju u London, bio je oduševljen i pitao me šta pevaš, na šta sam mu ja iskreno odgovorio da ne razumem ni ja puno. Na neki način me to podseća na religiozno iskustvo gde ne moraš da razumeš liturgiju umom već srcem. Ima li istine u tome i kakva je po tebi muzika Bitipatibija?
Muzika Bitipatibi je neobičan spoj ljubavne, veoma lične lirike, specifičnog ženskog glasa i čvrstog, na momente iščašenog gitarskog zvuka. Međutim tu postoji još niz »začina« čija je kombinacija zaista jedinstvena i čini je prepoznatljivom od prvih tonova bilo koje od pesama. Osim vokala, tu je i sviranje na sintisajzerima koje promišljeno gradi atmosferu iznad čvrstih i uzbudljivih bas deonica. Veoma sam iskrena u tekstovima i nije me sram pokazati osećanja, ali uvek na šaljiv način pristupam tim problemima. Često se našalim na svoj račun, pesme promatram kao rebuse sazrevanja, kada ih riešim, pesma je završena, a rešenje je u optimizmu i humoru. Uvek pričam kako nemam tužnu pesmu, zaljubljive sam prirode i kada volim, volim jako.
Odakle ime, koje je uglavnom enigma – retko ko zna šta znači?
Bitipatibi se pojavio u eri MySpacea kad smo imali samo dve pesme, i morali smo imati ime da bismo se registrovali. Nije lako smisliti ime za bend, ali onda je došla moja mama i izgovorila “šta te briga, šta ti bi, biti pa ti bi”, a meni je to zazvučalo egzotično pa sam tako i registrovala.
Koja je veza arhitekture i muzike? Kako “gradiš” i “projektuješ” pesme?
Prostorom se bave i muzika i arhitektura. Muzika se izvodi u različitim prostorima, pravi se za različite prostore, o tome ima jedno zanimljivo predavanje Dejvida Birna na TED-govorima. Producent instrumente u pesmi različito raspoređuje na levi i desni zvučnik, korisiti programe koji simuliraju eho dvorana, holova, kako bi dobio utisak prostora, a bez prostora nema magije. Producent, kao arhitekta i mađioničar, gradi izmišljeni studio za bend u kome će bend najbolje zvučati. Proces projektovanja je sličan stvaranju jedne pesme, prvo se traži ideja, inspiracija, komunicira se sa tehničkim inovacijama i sa vremenom u kome zivimo, kreće se od skice pa do prezentacije.
Kuda dalje: posle dva albuma “Lešnika divljih” I i II, dolaze promene?
Sada bih volela da sarađujem sa dobrim producentima, i ako se nađe po neki lojalan muzičar. Prva dva albuma su malo alternativnija, treći album će biti čist pop album, nesto kao Rihanna, ili Lana Del Rey. Iskreno, želim da se posvetim sebi, mnogo energije su mi oduzele promene članova.
