Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević, Milena Kordić i Emerson Shuemitsu
E, bogami, ima malo prizora na ovoj našoj planeti koji bi se stvarno mogli smatrati čudesnim. Posebno ako dolaziš iz Evrope, koja se deli na dve celine: onu sređenu, gde tramvaji dolaze u 4:44 h bez kašnjenja, i onu u kojoj mi živimo, a koju tako lepo opisuju domaći filmovi (vidi prošli broj i analizu kinematografije SFRJ & co., ali na sopstveni rizik!): blato i bes. Kada ja za nešto kažem da je “čudesno”, onda to mora da prevazilazi okvire pojmljivog. E, baš takvi su vodopadi Iguasu.
Ovaj, dakle, zaista čudesan prizor nalazi se na samoj granici dveju najvećih država Latinske Amerike: Argentine i Brazila. Uostalom, svi veliki vodopadi imaju taj običaj da ih dele dve zemlje: Nijagarini, Viktorijini… Iguasu nije izuzetak u tome. Ako imaš vremena i novca, uzmi svoj plavi pasoš, obezbedi sebi brazilsku vizu (argentinska ti nije potrebna sa našim pasošem, još jednom da kažem, živela bratska Latinska Amerika! Ima jedna Amerika koju stvarno poželiš da je Bog blagoslovi!), i kreni u avanturu. A ako nisi pri novcu, svejedno, pročitaj.
Prva stvar koja je pala na pamet meni i mojoj “pratilici” Mileni kada smo pogledali prvi put ove ogromne vodopade bilo je: “kakvo je iznenađenje bilo na licima konkvistadora” kada su prvi put videli ovako nešto što u Evropi ne može ni da se zamisli. Sklopili smo i priču, zatvorili oči. Zamislili smo gomilu španskih avanturista u oklopima koji su se teškom mukom probijali kroz bujno rastinje samog srca Zelenog kontinenta, koji čuju buku teške mase vode koja se survava niz litice. Zamislili smo ih kako su došli do litice i pogledali dole: e, to mora da je bio baš, baš čudesan prizor! Kada su rekli svojim prevodiocima – Indiosima da pitaju domoroce kako se zovu ova reka i ovaj prizor, dobili su odgovor: Iguasú, to jest, bukvalno, Velika voda.
I zaista je velika. I to je još uvek apsolutno neverovatan prizor. Ovi gooolemi vodopadi (na portugalskom Cataratas do Iguaçu, na španskom Cataratas del Iguazú) nalaze se na reci Iguasu, pritoci reke Parana (Paraná, obrati pažnju da sve reči imaju akcenat na poslednjem slogu, što je indijanski narodni običaj!), po kojoj je i istoimena brazilska država dobila ime (inače, na portugalskom reč “paraná” označava “vodotok”).
Parana je, uzgred da kažem, toliko velika i mutna, bučna i tropski smeđa i muljevita, da predstavlja gotovo zastrašujući prizor gledana sa mosta koji razdvaja Brazil i Argentinu, posebno ako most prelazite avanturistički – pešice, kao što smo to mi uradili, u želji da prištedimo koji pezos, stopirajući sa argentinske strane (ima tu još razloga za stopiranje, ali o njima nešto kasnije)… Ta velika reka, koja se kasnije kreće lagano ka La Plati, da bi se kod Buenos Airesa pretvorila u pravi morski zaliv, predstavlja pravo “čudovište” za one koji su navikli na evropske reke…
Ako pomišljaš na to da je Dunav veliki, u pravu si, ali samo delimično: ovo je još veće, još “smeđe-mutnije”, još blatnjavije, još luđe, još više okruženo jarkozelenom šumom…! Vodopadi ne nastaju na ovoj reci (na nesreću – eh, kakvi li bi onda bili!), već na njenoj omanjoj pritoki – gde se ogromna količina vode u 275 pojedinačnih vodopada survava sa raznih visina, čineći pravu “pletenicu”, to jest, koloplet zelenila i plavetnila vode, začinjenu beličastim odsjajem vodene pene.
Dakle, da se vratim na one konkvistadore: verovatno im je netaknuti plavo-zeleno-beli krajolik Iguasua delovao kao kosmonautima naša planeta iz svemirskog broda: blago, prelepo, iskonski, divlje, sve u isto vreme! E, to je bio avanturizam, a ne sad kada možeš na internetu da poskidaš slike svih krajeva sveta za pola sata. Štos je bio kada nisi znao gde ideš…
Da krenem ja ispočetka, od istorije, ili barem verovanja! Po legendi, jedan indijanski bog poželeo je da oženi lepu domorotkinju po imenu Naipú. No, Naipú se nije dala onome koga ne voli, pa bio on i bog (u današnje vreme rekli bismo da nije sponzoruša), i u kanuu je pobegla sa zemaljskim izabranikom srca svoga niz reku Iguasu. Bog je pojurio za njima i u besu je “smakao” dno reke za 70 metara, baš na mestu gde su se nalazili zaljubljeni begunci. Tako su nastali vodopadi, a zaljubljeni smrtnici su potvrdili svoje smrtno ime, uzgred bivajući osuđeni na večni pad niz vodopade, ako je ovo ikako logički spojivo.
Kao što rekosmo, ime ovih vodopada potiče od lokalnih gvarani reči “y” (voda) i “guasú” (velik), a ostaci ove ortografije vide se i dan danas u paragvajskoj varijanti pravopisa: Paragvajci nazivaju vodopade Yguazú, a svakom ko zna savremeni španski pravopis jasno je da je ova ortografija potpuno nemoguća. No, to je indijanski uticaj, a Paragvaj je zemlja u kojoj narod Gvarani dominira, a tako se zove i njihova valuta, da ne spominjem da im je gvarani, uz španski, i zvanični jezik…
Dakle, ovi vodopadi, najveći na svetu, po površini trostruko veći od svog severnoameričkog pandana Nijagare, naveli su mnoge goste i pre vas da im se divite. Recimo, žena Teodora Ruzvelta, posle posete Iguasuu, napisala je u knjigu utisaka “Jadna, jadna Nijagara!”, da bi ozvaničila svoje poređenje sa “domovinskim vodopadima”. Ne znam, rado ću zapisati istovetnu rečenicu u knjigu utisaka na Nijagari, samo tamo da odem jedared. Ali, za tamo trebaju i vize.
Recimo da kreneš sa brazilske strane, kao što smo to mi uradili: trebaće ti poprilično duga vožnja od ulaska u Nacionalni park Iguaçu (namerno pišem ovako, da bi ga razlikovao od argentinskog nacionalnog parka Iguazú, koji se isto izgovara, a različito piše), gde plaćaš kartu, do samog početka staze.
Na početku staze postoji i stanica, gde se malo odmoriš. Betonska staza sa drvenom ogradom vijuga na metar pored korita reke, tako da izvanredno razuđeni argentinski vodopadi mogu da se vide kroz retku šumu u punom sjaju. Prva impresija je da svi škljocaju aparatima – kao pomahnitali svi počinju da fotografišu, iako do Đavoljeg grla, najspektakularnijeg prizora u okolini, ima još vrrrlo mnogo! Eej, ljudi, prepunićete kartice, ispucaćete 10 filmova do tamo!
Mnogi to i čine, iako je ne shvatam poentu pravljenja 500 istih slika (mada slikam puno, i ugnjavim posmatrače mojih slika koji nemaju dovoljno živaca, barem tako kaže moja devojka!). Najimpresivniji prizor su tri najveća vodopada u okolini, nazvana Tri brata, koja ostaju, naravno, zdesna. Već primećuješ da sa brazilske strane nema mnogo vodopada, ali je velika prednost to što možeš da posmatraš nebrojene slapove argentinske strane u punom sjaju. To se, naravno, dešava zato što je brazilska strana mnogo strmija. Već tu nas “spopadaju” i lokalni pripadnici faune: pa ovo je istinski tropski raj, u kojem sa grana kriču are i tukani! Are na portugalskom imaju jedno “ra” više i zovu se “arará”, a kada “propevaju”, jasno ti je i kako su dobili ime: nesnosna buka ovih prelepih ptica koje sve vreme krešte “Arará! Arará!” nikako se ne uklapa u divno perje. Nit’ lepše ptice, nit’ ružnijeg glasa! No, ima i lepih žena koje pokvare ceo utisak kada progovore, zajednički je zaključak, uz opšti smeh… (Muški šovinizam, jeste. Priznajem da ima i lepih tipova koji pokvare utisak na isti način, ali slabo gledam u njih, pa ih lošije registrujem.)
Još su “gori” tukani, divne ptice sa ogromnim kljunom koje stoje minutima kao da su punjeni piljevinom, nepomično, tako da se upitaš da li su uopšte i živi, sve dok se naglo ne pomere i dokažu da nisu lutke… Utisku nestvarnosti ovih ptica još više doprinose perje, kljun i oči, koji izgledaju kao da su savršeno “skrojeni i zakačeni” na lutku, a ne na živo biće! No, i tukan “upropasti utisak” i zakrešti “Kraaaa!” I opet isti zaključak: nit’ lepše ptice, nit’ skrnavijeg glasa! Ali, mnogo toga u tropskom raju nije onako “kako mali Perica zamišlja”!
Sledeći “drugari” se daju i uhvatiti, ali ne baš dugo maziti – mačkoliki rakuni, poznati i kao nosati rakuni (imaju vrlo dug nos) ili kuaći (kuati, koati, koaći, kako god voliš!), vrzmaju se oko nogu i traže, doslovno, prose hranu od posetilaca. Obožavaju hamburgere i sladoled! Ako im deca i ne daju sladoled, kuaćiji skoče i izbiju detetu sladoled iz ruke (dečiji sladoled je najbliži tlu) i posle ga jedu sa zemlje… Deca vrište, a roditelji ih teše uz nezaobilazno: “Bezobrazni mali kuaći, kupiće tata drugi tebi…” Zanimljivo kako su se navikli na ljudsko prisustvo! Naš prijatelj biolog kazuje nam da svi rakuni iz nacionalnog parka imaju povišen holesterol i kvarne zube – zbog hamburgera i sladoleda! Za ne poverovati – rakun sa karijesom i viškom kila. Uhvatio sam jednog i slikao se, ali se nije dao dugo “držati u zagrljaju” ljudskog prijatelja – kada je video da nema pljeskavice, počeo je da se batrga… Mnogo su slatki.
Iguane su veoma simpatične – vrlo su plašljive i drage, iako izgledaju kao monstrumi iz praistorije. Brzo pobegnu u žbunje ako naiđeš, a oni koji ih drže kao kućne ljubimce kažu da su vrlo prijateljski nastrojeni i da se rado maze! Mislim, ako volite velike plašljive ružnjikave guštere nalik na omanje dinosauruse… Ubrzo se stiže i do onog najvećeg i najatraktivnijeg slapa – on se zove Garganta do Diabo, na portugalskom, i Garganta del Diablo, na španskom, u svakom slučaju, Đavolje grlo, na našem. Pakleni prizor kvasi svakoga ko je i na 50 metara od njega, što uopšte nije naivno, ako je hladnije vreme!
No, na našu sreću, bio je žarki decembar, dakle, južnjačko leto u punom sjaju… Đavolje grlo je vodopad u obliku slova U, a to “U” je 150 metara široko i 700 metara dugačko, i označava granicu između dve zemlje. Iako brazilska strana, kao što sam rekao, ima svega 600 metara, sa nje i njenih osmatračnica (miradores) pruža se divan pogled na mnogobrojne argentinske… A njih treba posetiti – sutra.
Sutradan je potrebno “uskočiti” na lokalni autobus za argentinski grad Puerto Iguazú, a zatim pešačiti do vodopada. Argentina se doima sređena kao Švajcarska, a umesto mulatskog stanovništva Brazila, dominira indijansko i, naravno, čuje se manje šuštavi kastiljanski jezik. Travica je gotovo nestvarno zelena, i svuda uredno podšišana.
Ono što je u argentinskom nacionalnom parku odmah primetno je da se, za razliku od brazilskog, ne hoda samo napred. Naprotiv, Argentinci imaju čitavu mrežu panoramskih stazica od drveta koje vijugaju između vodopada, tako da možeš da ih vidiš izbliza, i sa svih mogućih strana! Kada dođeš do samog Đavoljeg grla sa argentinske strane, neće ti više biti ni bitno to kako se ovaj monstrum od vodopada vidi i pod kojim uglom – već si ga video sa suprotne, spektakularne strane, a i toliko si pun utisaka sa argentinske, da ti on deluje samo kao delić slagalice, ali ne i ono najvažnije, što je možda i pogrešan utisak, ali tako jeste.
Pri povratku, imaj u vidu da se autobusi za nazad kreću sa učestalošću od jednog sata, a da, iako u svim, ali bukvalno svim kartama sveta piše da su Argentina i Brazil u istoj časovnoj zoni, u stvarnosti nisu!!! Kako? Pa, Brazil ne primenjuje letnje računanje vremena, a Argentina da, tako da među ovim zemljama leti postoji ceo sat razlike, što može da ti se osveti ako odlučiš da se vratite poslednjim autobusom uveče, a nisi podesio svoj ručni sat, pa misliš da ima vremena…
Onda moraš da stopiraš, i moliš i kumiš da te povezu natrag, što uopšte nije mali put – samo od granice do brazilskog hostela, koji je izvrstan, ima 17 kilometara, a tu je još i desetak kilometara do argentinskih vodopada! Na puteljku kroz džunglu u Argentini sam se zaista prvi put u svom životu uplašio prirode (drugi put u Laponiji, ali to si čitao pre par meseci, nadam se!). Stvarno se nekako smanjiš od straha među lijanama i lišćem i svim onim životinjama. Elem, jedna prijatna scena na ulasku u Argentinu je bila ta da smo sa našim pasošima ulazili bez viza i bez pečata, dok je Švajcarac morao da plati 20 dolara, na sopstveno zaprepašćenje…
Na ulasku u Argentinu, takođe, stoji i ogroman natpis “Malvinska ostrva su argentinska!”, sa delfinima koji skakuću oko belih slova, tako da je naš saputnik Britanac bukvalno prebledeo, znajući da Argentinci valjda najviše na svetu mrze – njegove sunarodnike (Maradona je to efektno pokazao još 1986. godine!). No, ovi ljudi su veoma ljubazni, i naravno da Britanac nije imao ama baš nikakvih problema. Kad smo se vraćali (doduše, i kada smo išli tamo, samo ih nisam spominjao), sa nama su bila i dva Izraelca, i sa njima smo se super družili, budući da oni znaju sve o Srbiji i odlično vladaju maltene i imenima i prezimenima žrtava Racije u Novom Sadu i Jasenovca. Impresivno koliko su informisani o sopstvenim stratištima i krvnicima. Elem, kada je konačno neki kamion stao i smilovao se da nas poveze za Brazil, i kada smo seli među lokalce, pitali su nas odakle smo. Mi kažemo “Jugoslavija!” i svi se nasmeju i počnu: “¡Aa, Yugoslavia!” ” (sa odobravanjem). Pitaju ovog Britanca, on kaže svoje, svi se snužde i iskuliraju bilo kakvu reakciju. Pitaju Izraelce, oni kažu “Izrael!”, a svi počnu da se zabrinuto došaptavaju: “¡Israeeel!”. Opet je naš čovek sve nadmudrio. Bar u ovom kraju sveta. Negde bi bilo sasvim drugojačije.
Oba nacionalna parka istog imena stavljena su pod zaštitu UNESCO-a, i to 1984. (argentinski) i 1986. (brazilski). Nije loše posetiti urbani velegrad Foz do Iguasu, nedaleko od vodopada, na brazilskoj strani (Foz znači ušće), u kome možeš da se divite šarenim soliterima jarkih boja i savršenom komunalnom redu koji će u Beogradu, na žalost, ako se nešto dramatično i iznenađujuće ne desi, biti misaona imenica još decenijama; ali i branu Itaipú, između Paragvaja i Brazila.
Ova hidrocentrala je toliko velika da šestospratnica sa upravnim centrom izgleda kao kućica od lego-kockica, a poseta je besplatna.
Potapanjem reke Iguasu nastalo je ogromno akumulaciono jezero sa gomilom letovališta na obalama, na kojima se nalazi crveni pesak, nastao mešanjem nasutog peska sa lokalnom jarkocrvenom zemljom, što je posebno interesantno…
Ako ti vreme dopusti, preporučujem kupanje na ovim mirnim plažama, i boravak u mnogobrojnim kafićima duž obale… Za one koji su ljubitelji kulture i starina, preporučujem novi odlazak u Argentinu i posetu jezuitskim misijama u provinciji Misiones, koja je po tim misijama, tako dramatično opevanim u filmu sa proslavljenim Džeremijem Ajronsom, i dobila ime.
Ako uzmeš DVD i pogledaš film još jednom, moći ćeš da vidite i te vodopade, kao i kakva je plemenitost krasila stare Gvaranije i jezuite, a kakva pokvarenost i gordost bez pokrića bele konkvistadore, bez obzira na jezik kojim su govorili…
Dakle, Iguasu je jedna od latinoameričkih prirodnih atrakcija koju nijedan turoperator koji drži do sebe ne propušta na svojim južnoameričkim turama, nestvarni niz skoro 300 vodopada u zelenom srcu prašume, gde se čovek, okružen tom moćnom prirodom, oseti tako slab i mali, da se zapita čemu sva ova naša nabusitost i vera u progres. Pogled u to zelenilo, kao i pogled u plavetnilo neba koje gotovo da boli, iznad glave, reći će ti da nisi u Evropi, jer tako jarkih, gotovo nestvarnih i kič-boja nema na našem kontinentu. I možda zbog tog jednog trenutka, pogleda u nebo ili osećaja ljudske nemoći i konačnosti i vredi živeti. I vredi putovati, posebno ovako daleko.
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u junu 2008. godine. Sva prava zadržana.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
