Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Dobrica Milutinović bi bio više nego zadovoljan da je tu sa nama – osim što je pozorište koje nosi njegovo ime (zanimljivo, posle Drugog svetskog rata zvalo se Sremsko narodno pozorište) renovirano i izgleda i tehnički vrhunski – u njega su se vratile i gostujuće predstave nekoliko puta mesečno, ali i premijere.
Jedna takva, “Jerma – zemlja bez kiše”, po motivima drame Federika Garsije Lorke, desila se 10. decembra, kada je bila praizvedba, a zatim su sledile i dve izvedbe pred takođe punim pozorištem koje su izgledale kao i bilo gde u “normalnom svetu”, što smo mi zaboravili još tokom 90-ih.
Tri pune sale su dodatni uspeh kada se ima u vidu da je ovo koreodrama, odnosno, da je sva u pokretu – jedva da ima nešto reči, a i toga malo na srpskom. Španci iz Andaluzije su pretvoreni u Cigane (danas bi korektnije bilo reći “Romi”, ali mislim da bi Lorka ustao iz groba da me zadavi ili bi me njegov duh progonio ako bih upotrebio današnji naziv). Miloš Matić je maestralno iskoristio ovu promenu da ubaci i ciganski i makedonski melos, pozivajući se diskretno na svoje poreklo, nešto kao Bregović koji otvara “Kraljicu Margo” sa “Ju te san se zajubija” i dalmatinskom klapom. Kostimi su sjajni i šareni – ima tu i “Cigani lete u nebo”, ima tu i Kusturice, ima i Banderasa i Rundeka i čega sve ne – ali je to na kraju jedan veoma lep “gulaš”. Ili paelja. Ukusno smućkano. Samo, preporuka za sve one koji žele razumeti predstavu je da pročitaju makar siže “Jerme” u originalu, jer će se mučiti sa praćenjem radnje ako je ne znaju – i sve će biti jedan maestralan video-spot uživo. Glumice i glumci (Aleksandra Urošević, Anastasija Rančić, Nađa Dulić, Andrijana Đorđević, Nina Martinović, Teodora Miklušev, Petar Đurđević, Nikola Janošević, Pavle Ivanović, Jovan Simeunović, Dragan Vesić, Marko Petković, Jelena Janković i Aleksandar Krstajić) su odlično izabrana ekipa za koju će se tek čuti.
Predstava je realizovana kao koprodukcija Pozorišta „Dobrica Milutinović“ iz Sremske Mitrovice i Kulturnog centra „Pećinci“, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Republike Srbije, Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, Opštine Pećinci, Gradske uprave za kulturu, sport i omladinu Grada Sremska Mitrovica, Nacionalnog saveta Roma i Kancelarije za inkluziju Roma – te otud i Romi umesto Španaca. (Ups, mislim da će me duh Lorke sada ubeležiti). Vrsne instruktorke Agota Vitkai-Kučera (vokali) i Milda Želem Kuzminac kao klavirski instruktor samo su izbrusile ovaj vizuelno raskošan komad režisera Slobodana Stankovića, koji je rekao da je ovo priča o zloupotrebi i kontroli ženskog tela, koja se nastavlja milenijumima, dodali bismo mi. Gaslajtning, kako bismo to danas nazvali, odnosno poigravanje tuđim umom dok partner ne izludi, je oko nas, sveprisutno, pa je ova predstava značajan pokazatelj da nam predstoji svakodnevna borba protiv manipulatora.
Vidljivo je ono što je svakome razumnome poznato: argument “ne treba nam kulturni život jer nema posetilaca” je jednako glup kao i “ne treba nam voz jer se niko ne vozi vozom” ili “ne treba nam put jer niko ne putuje”. Naravno da niko ne ide vozovima bez grejanja koji idu po 2 sata, ali sa pola sata putovanja unutar ugrejanog voza, eto puno putnika. Kada se pojavi koncert, predstava ili art-film u nekom gradu, dakle, i u Mitrovici – svi se pojave. Samo nisu imali zašto izaći iz kuće.
Nadamo se da je ovo jasan prvi znak da se ovo, sada već prelepo pozorište, treba pretvoriti u profesionalno sa stalnim ansamblom, baš kao i somborsko. Novi Sad i Beograd su blizu, i glumcima ne bi ni bilo teško da ovde dođu kada treba.
