Текст и фотографије: Жикица Милошевић
Добрица Милутиновић би био више него задовољан да је ту са нама – осим што је позориште које носи његово име (занимљиво, после Другог светског рата звало се Сремско народно позориште) реновирано и изгледа и технички врхунски – у њега су се вратиле и гостујуће представе неколико пута месечно, али и премијере.
Једна таква, “Јерма – земља без кише”, по мотивима драме Федерика Гарсије Лорке, десила се 10. децембра, када је била праизведба, а затим су следиле и две изведбе пред такође пуним позориштем које су изгледале као и било где у “нормалном свету”, што смо ми заборавили још током 90-их.
Три пуне сале су додатни успех када се има у виду да је ово кореодрама, односно, да је сва у покрету – једва да има нешто речи, а и тога мало на српском. Шпанци из Андалузије су претворени у Цигане (данас би коректније било рећи “Роми”, али мислим да би Лорка устао из гроба да ме задави или би ме његов дух прогонио ако бих употребио данашњи назив). Милош Матић је маестрално искористио ову промену да убаци и цигански и македонски мелос, позивајући се дискретно на своје порекло, нешто као Бреговић који отвара “Краљицу Марго” са “Ју те сан се зајубија” и далматинском клапом. Костими су сјајни и шарени – има ту и “Цигани лете у небо”, има ту и Кустурице, има и Бандераса и Рундека и чега све не – али је то на крају један веома леп “гулаш”. Или паеља. Укусно смућкано. Само, препорука за све оне који желе разумети представу је да прочитају макар сиже “Јерме” у оригиналу, јер ће се мучити са праћењем радње ако је не знају – и све ће бити један маестралан видео-спот уживо. Глумице и глумци (Александра Урошевић, Анастасија Ранчић, Нађа Дулић, Андријана Ђорђевић, Нина Мартиновић, Теодора Миклушев, Петар Ђурђевић, Никола Јаношевић, Павле Ивановић, Јован Симеуновић, Драган Весић, Марко Петковић, Јелена Јанковић и Александар Kрстајић) су одлично изабрана екипа за коју ће се тек чути.
Представа је реализована као копродукција Позоришта „Добрица Милутиновић“ из Сремске Митровице и Kултурног центра „Пећинци“, под покровитељством Министарства културе Републике Србије, Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, Општине Пећинци, Градске управе за културу, спорт и омладину Града Сремска Митровица, Националног савета Рома и Kанцеларије за инклузију Рома – те отуд и Роми уместо Шпанаца. (Упс, мислим да ће ме дух Лорке сада убележити). Врсне инструкторке Агота Виткаи-Кучера (вокали) и Милда Желем Кузминац као клавирски инструктор само су избрусиле овај визуелно раскошан комад режисера Слободана Станковића, који је рекао да је ово прича о злоупотреби и контроли женског тела, која се наставља миленијумима, додали бисмо ми. Гаслајтнинг, како бисмо то данас назвали, односно поигравање туђим умом док партнер не излуди, је око нас, свеприсутно, па је ова представа значајан показатељ да нам предстоји свакодневна борба против манипулатора.
Видљиво је оно што је свакоме разумноме познато: аргумент “не треба нам културни живот јер нема посетилаца” је једнако глуп као и “не треба нам воз јер се нико не вози возом” или “не треба нам пут јер нико не путује”. Наравно да нико не иде возовима без грејања који иду по 2 сата, али са пола сата путовања унутар угрејаног воза, ето пуно путника. Када се појави концерт, представа или арт-филм у неком граду, дакле, и у Митровици – сви се појаве. Само нису имали зашто изаћи из куће.
Надамо се да је ово јасан први знак да се ово, сада већ прелепо позориште, треба претворити у професионално са сталним ансамблом, баш као и сомборско. Нови Сад и Београд су близу, и глумцима не би ни било тешко да овде дођу када треба.
