Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Obično svi pomisle na “Francusku” koja je Pariz (uniformno mišje boje po zamisli Hausmana ili Osmana), Azurnu obalu, eventualno dvorce Loare i još po nešto. A Francuska je širok dijapazon svega i svačega, i severni deo neodoljivo podseća na Belgiju i Nemačku.
Amijen je mesto na reci Somi, gde su se vodile užasne bitke tokom Prvog Svetskog rata. Danas divan krajolik ravničarske Pikardije, ponekad blago zatalasane kao Baranja ili Telečka, nekada je bio pun rovova.
Unutar Amijenske katedrale postoji ploča na kojoj piše da je 600.000 vojnika Velike Britanije i Irske poginulo samo na ovom frontu!
Odatle su se vratili ljudi koji nisu ličili na sebe i sve im je bilo relativno i svejedno i bili su spremni na svašta jer su videli najstrašnije – recimo, Peaky Blinders.
A opet, zaprepašćujuće je koliko je kultura između ovog dela Francuske, Belgije i Nemačke slična, i šokantno je, kako je nekome 1914. palo na pamet da u srcu Evrope započne nešto tako bezumno. Trajaće, zanimljivo, do Bitke kod Amijena, 1918. koja je označila slom Zapadnog fronta i dovela do Primirja 11. novembra 1918.
Ali, svi su mislili da će “rat biti gotov do Božića” – i Centralne sile i Antanta. I 1991. su u Hrvatskoj i 1992. u BiH, i 2022. u Ukrajini svi mislili da će druga strana pasti za mesec dana. Nije. Zato ratove ne treba ni počinjati.
Naravno da posle Velikog rata nije nikome bilo bitno ono što je bilo pre: moral, ili zašto biti nevina pre braka: žene su počele nositi kratku kosu, „flaperke“ su nosile mini-haljine i nastale su „lude 20-e“. To je bio i kraj Evrope, kraljice sveta. Sve posle je bila samo – egzekucija.
Elem, da ne mračim – idemo sa leštim mislima u prelepi grad na severu Francuske.
KAKO DO AMIJENA?
Došao sam iz Bovea prigradskim autobusom koji je koštao 2 evra. Kada sam u jednom trenutku shvatio da imam kartu do Bovea, a da mi je Pariz skup i dalek (17.50 evra jedan pravac, plus metro), počeo sam da njuškam po netu – šta ima blizu i jeftino? Ruan? Nažalost, i do njega je 20+ evra voz, on je u drugoj pokrajini, Normandiji (i Pariz je, u Il-de-Fransu). Rems? I on je u drugoj pokrajini, Šampanji. Vidi, vidi, Amijen? Koliko je karta do njega? Rome2Rio kaže – 2 evra. Zato što je u istoj pokrajini, Pikardiji, i sve je to subvencionisano. Kao što možeš od Novog Sada do Vrdnika ili Neština prigradskim busom, ili od Mitrovice do Rače, za male pare. Ovde, sat i 15 minuta, za još manje pare. Divota.
Stigao sam u živi grad koji je veći od Novog Sada, ali ima manje stanovnika. Kako je to moguće? Videćemo malo kasnije. Gradski bus je 1 evro, subotom besplatan. Hodam do hostela, koji je daleko od centra, ali grad se i dalje doima kao centar.
Samo što se od petospratnica, zgrade pretvaraju u trospratnice pa u dvospratnice.
U Amijenu, 4km od centra, zgrade izgledaju isto (kuće), samo imaju manju spratnost – jedan sprat i mansarda, i sve su od cigala, uglavnom.
Nema rušenja da se izgrade bezoblične petospratnice i da se preopretete parkinzi, putevi, vodovod, kanalizacija, struja…
Sve se čuva, novo se gradi van istorijskog jezgra, tamo gde se ovakve ulice završavaju, na obodu grada. I da, tamo imaju i solitere, univerzitet, klinički centar i sve ostalo.
Nije srušen centar da se napravi kockasto Srpsko narodno pozorište i Tanurdžićeva palata. Civilizacija. Lepo ti je proći ulicom. A ima ih na desetine sličnih.
Dolazim do hostela, koji je u „novoj zgradi koja liči na staru“, na jednom modernom trgu. Svi su ljubazni, zajednički prostor je bolji od mnogih stanova i kuća. Ako ste nekad čuli da su Francuzi arogantni, to je možda neko pitao nekog Parižanina nešto i dobio nepristojan odgovor. Ovo su najpristojniji ljudi na svetu.
ŽIL VERN I AMIJEN
Odlazim da obiđem grad. Sve se čini da je centar. Grad, pravi grad, kao Subotica. Bulevari gde ljudi džogiraju. Ogromni i široki. Ravničarski, biciklistički grad. Skoro sve deluje „starinsko“, a onda nešto što mi je izgledalo iz daljine kao neka fabrika, a ispostavilo se da je crkva – u brutalističkom stilu.
Čoveku upada u oči da ima jako puno prozora na kućama – skoro ceo zid, cela fasada je puna prozora. To je zato što smo ipak, na severu i zimi i u jesen su dani kratki pa da se uhvati što više sunčeve svetlosti. Time su se štedele sveće i petrolej. Na jugu Evrope nije bilo potrebe za time, jer svetlosti ima u izobilju, a previše prozora donosi previše toplote.
Nailazim na „operoliku“ zgradu na kojoj piše – Opštinski cirkus! Pa zar nije cirkus pod šatrom, pa se seli iz grada u grad? Nije, Francuzi imaju cirkus kao pozorište ili operu, u čvrstoj zgradi. I on je imenovan po Žilu Vernu? Sve je ovde po Žilu Vernu. A videćemo i zašto.
Eto i nje – slavnog muzeja posvećenom najslavnijem piscu naučne fantastike ikada. Igrom višestrukih slučajnosti, zatekao sam se u Kući Žila Verna u Amijenu baš na rođendan Žila Verna. Žile je posetio Žila, odmah mi pada na pamet.
Vern je posle Nanta i Pariza poslednje 34 godine živeo u Amijenu na glavnom bulevaru i ovde je napisao svoja najslavnija dela.
Muzej je na 4 sprata, predstavlja sve faze njegovog života, a možete videti i kako je živeo i kakav mu je bio nameštaj.
Malo razočarenje mi je što je nekako „običan“ sav taj enterijer, buržoaski – možda sam podsvesno mislio da će kuća biti „uvrnuta“.- Nije.
Tavan je preuređen enterijerom njegovog broda – Vern je puno putovao, brodom naravno, aviona nije bilo, iako je on maštao u svemu i svačemu.
Ima i plakata njegovih predstava, knjiga, filmova.
Uhvatim sebe da mi „bode oči“ da se knjiga zove „20.000 milja (liga) pod morem“ – mi sada znamo da je najveća dubina mora, Marijanski rov, tek nešto više od 10-ak kilometara. Ali, tad se to nije znalo.
NAJVEĆA GOTIČKA KATEDRALA U FRANCUSKOJ I MAKARONSI
Stižem i do onoga što je slavno u svakoj istoriji umetnosti. Katedrala u Amijenu je najveća gotička katedrala u Francuskoj, vrhunac visoke gotike. Građena je samo 50 godina, što je znak da su majstori ovladali tehnikama brze gradnje, kao danas Kinezi solitere.
Da sve bude još lepše, građena je u stilu Rayonnant, koji se smatra vrhuncem visoke gotike – počeli su se koristiti ogromni izduženi prozori koji su davali puno svetlosti. Ideja je bila – što više, da se dosegne nebo, i što više svetlosti, što je znak Boga.
Katedrala je toliko velika da je njen volumen čak dvaput veći od Bogorodičine crkve u Parizu (Notr-Dam), a visoka je 145 metara. Tornjevi su nejednake visine, i označavaju jedinstvo muškog i ženskog principa – muški toranj je viši, a ženski niži. To je bio običaj u to doba i sreće se i u Krakovu i Pragu.
Prvi svetski rat je odneo velike delove grada koji su ponovo sagrađeni, ali ovu prelepu kuću u lokalnom stilu na glavnom trgu preko puta Katedrale – nije.
Pokušavam da uhvatim i čuveni kadar sa interneta koji uključuje Katedralu, i ne uspevam. Sve razglednice i stranice tipa Vikipedija uvek prikazuju kadar Amijena sa kanala i mosta, a zapravo sve su te slike napravljene rano ujutro. Već u 12č je kontrasvetlo i ovo je maksimum što se dobije od najslavnijeg kadra Amijena, sa rekom Somom i katedralom. Nema veze, odlazim da probam slatkiše.
Sedam u poslastičarnicu i suvenirnicu na gravnom trgu, pod imenom Žan Tronje (Jean Trogneux), koja se hvali da 6 generacija pravi slatkiše. Među njima i makaronse.
Makaronse mi poznajemo u sasvim drugačijem obliku, ali su “amijenski makaronsi” vrlo slavni u Francuskoj – i skroz drugačiji. Izgledaju kao projice, i jako su slatki i ukusni.
Inače, iz Amijena je i Emanuel Makron, pa odatle i francuska šala – Makron – makaron.
Uzimam i jedan „tuil“ da probam (tuile) – čokolada sa narandžom. Sunce sija dok sedim u bašti. Neki Holanđani sedaju pored i gost uzima stolicu i pomera je tako da vidi Katedralu dok sedi. Konobar (vlasnik) dotrčava i kaže da ne sme preko linije koja čini baštu, sad je izašao 15cm na ulicu i biće kazna! Holanđanin se povlači i smeje se i kaže, uh, ovi su strožiji od nas, kao Nemci su!
Prodaju i razne slatke namaze, i australijske i novozelandske zastave.
Čekaj, zašto ovo poslednje?
FRANCUSKI JEZIK, NEDOSTATAK AROGANCIJE I TRAGOVI VELIKOG RATA
Ideja je bila da govorim francuski sve vreme, i tako je i krenulo, sa nekim greškama i pokušavanjima da se prisetim šta i kako (za razliku od francuskog, za prebacivanje na španski, portugalski i italijanski treba minijaturno vremena), jer pričam francuski jednom godišnje prosečno.
A onda shvatim da me svi pitaju odakle sam, i kad kažem “Srbija”, nasmeše se i zadovoljni su što sam pričao francuski, makar i sa greškom – suprotno od svih mimova na netu.
A onda shvatim još nešto – da su ovde Englezi toliko popularni, zajedno sa Australijancima, Novozelanđanima i Britancima i Ircima u celini, zato što su na ovom frontu učestvovale trupe Britanske Imperije 1914-1918. i dale neverovatne žrtve, sprečile pad Pariza 1914. (koji bi bio katastrofa) i preokrenule rat 1918.
Stoga, nova taktika mi je bila “Bonjour! Parlez-Vous anglais?” i dalje komunikacija na engleskom. Zašto ne biti voljen kada možeš? Dodatno, ovde je sećanje na Prvi svetski rat jako živo, pa znaju i ko su bili saveznici (Srbija konkretno).
Svuda u Amijenu je dobrodošlica zemljama ANZAK-a i Britancima jako izražena, kao i ljubav prema Britanskoj Imperiji, koja je spasila Francuze u Prvom Svetskom ratu, pa tako i u ovim znacima, zastavicama (prodaju se svuda zastave tri glavne zemlje).vde je Veliki rat još u živim sećanju, pa im je bilo super što je Srbija (odakle sam im govorio da sam) bila njihov saveznik. Ono što sam im vešto prećutao je da sam ja iz kraja Srbije koji nije bio njihov saveznik, a i poreklom sam iz kraja koji je malo bio, malo nije: pradeda nikada nije voleo da priča o tome, ali je započeo rat na strani Antante a završio ga na strani Centralnih sila.
Tim smešnije što srpski (R. Srpska) i srbijanski (R. Srbija) političari koji su ili rođeni u BiH, ili su im roditelji i dedeovi odande, sa mrtvim ozbiljnim izrazom lica slave pobedu Srbije u prvom svetskom ratu, a preci im imaju slike u austrijskim uniformama ili su sahranjeni na Ceru ili Galiciji ili Soči. Na Ceru, ne na strani srbijanske vojske (tako kaže Crnjanski u „Lirici Itake“ – „srbijanska vojska“ – tako kažem i ja, jer je „srpska“ vojska nešto mnogo šire – i crnogorska vojska u Velikom ratu je bila srpska).
Apropo toga, sećam se kako je tata pričao da je neki njegov drugar stalno u kafani drobio i hvalio se kako mu je “deda poginuo na Ceru kao heroj”. Onda je jednom otišao u memorijal i tražio ga na listi i nije ga našao. Pitao je kustoskinju “Gde je moj deda?”. Na šta ga je ova upitala, “Odakle ste vi, gospodine?”. “Iz Mitrovice!”. “Onda je sigirno poginuo sa one DRUGE strane!”. Drugar se vratio posramljen i ispričao sve tati i ekipi u kafani. Srećom, imamo Crnjanskog i Balaševića da nas opet povedu do istine. Poetski.
SEN-LE
Amijen (Amiens) nazivaju “Francuskom Venecijom”, što je malo preambiciozan naziv imajući u vidu da se baš u okolini nalaze gradovi kao što su Briž ili Amsterdam koji mnogo više liče na Amijen. Ali, poenta je da je lep, star i ispresecan kanalima.
Ispresecana rukavcima Some (da, to je ona zloglasna Soma iz Velikog rata!), četvrt Sen-Le (Saint-Leu) pojavila se u srednjem veku. Tada su voda i mlinovi obezbeđivali neophodnu energiju za rad tkača, farbara, štavljača i mlinara.
Sad je to mesto gde su mnogi kafići, radnjice i restorani, ali i univerzitet, pa opet, jako mnogo ljudi ovde živi i nije sve pretvoreno u kulise.
Pitao sam se ko je taj svetac kome je posvećena najlepša četvrt Amijena, Saint-Leu, i odgovor je: Sveti Lupus iz Troaa. Lokalni svetac iz obližnje Šampanje, jako važan u ovom kraju.
Poznat je po tome što je u 5. veku izašao sa celom procesijom i stao pred Atilu Hunskog, posle čega se ovaj impresionirao njegovim gestom i poštedeo grad Troa. Nakon toga je Atila otišao odatle i izgubio Bitku kod Šalona ili Bitku na Katalaunskim poljima 451. godine, pa se vratio kod Lupusa da mu kaže da odsad mora ići s njim u bitke, jer je verovao da je Lupus živi svetac i da će ga voditi u pobede.
Lupus je gledao da se izvuče od tog zadatka, navodno je uspeo, ali su ga Rimljani optužili da se sarađivao sa Atilom, pa se morao povući u pećinu i živeti ostatak života kao begunac od zakona i pustinjak.
Često mi, na proputovanjima, kroz glavu “prozuji” pesma Videoseksa (i Goblina) koja kaže “Ovde su kuće tako ružne”, i da se podsetimo, napisali su je Slovenci. Ali se već dugo vremena odnosi i na Srbiju, zapravo se mnogo više odnosi na Srbiju – posebno posle rušenja istorijskih delova Novog Sada (i drugih gradova, setimo se Kuće Laze Kostića u Somboru ili vandalizma sa Vilom Šmit u Vrbasu).
Ovde postoje i zakoni o vizuelnoj higijeni, koji kažu da se nove zgrade u istorijskom delu imaju graditi u sličnom (pojednostavljenom) stilu, ali od istih materijala (cigala u ovom slučaju), dok u daljim delovima moraju biti od istog materijala, ali mogu oblikom biti drugačije.
Naravno da se primeti, ali tek kada se obrati pažnja, ako se pažnja ne obrati, podsvesno one deluju “isto” a utisak vam je harmoničan. Stare kuće pored kanala su mešavina starog i novog stila.
Neke kuće nisu od cigala, ali sam shvatio i zašto ove druge jesu – ovde je vlaga velika, i uplesnive se zidovi. Dakle, nije slučajno što je na vlažnim mestima sve od cigala, bez maltera preko.
Ima i fahverka. Kej Bélu je nešto najromantičnije i najslikovitije što sam video. Happy Hour nudi veliko pivo po 5.70 evra, ali neću dočekati da padne mrak, očito.
U Somi – statua čoveka. Ko je sad pa ovaj? U boji, nije bronzani ili kameni „jednobojac“. Od drveta je, i postavio ga je Štefan Balkenhol, nemački umetnik, posred reke.
Ima još jedan, na zidu, i još jedna žena – radovi su iz 2001.
Restorani nose imena koja počinju sa „O“ – „Ô Jardin“ i slično. Pitam se da li to ima veze sa pikardskim jezikom? Nema. To je fensi-šmensi način da se napiše „Au” ili “Aux” iz francuskog.
Odlazim u šetnju pored Some – u kvart Lez Ortijonaž (Les Hortionnages). Stotine ljudi šeta, džogira, vozi bicikl. Nedelja je i sunce sija. Svi su napolju.
Stotine kanala sa svojim čamcima. U jednom restoranu, u dvorištu, smeo bih se zakleti da sam video kravu koja je bila na „Paradi krava 2007.“ u Novom Sadu. Penzionisala se. Spokoj.
Odlazim do centra, ponovo. Svuda kafići. Zvonik odvojen od crkve je simbol grada.
Drveće se podrezuje i vezuje na način na koji nikad nisam video.
Amijen je treći grad, posle Pariza i Bovea, u kome sam video besplatne toalete (možda na drugim mestima nisam pažljivo gledao). Besplatni su da grad ne bi smrdeo na urin ili nešto još gore kao Barselona. U Ljubljani su ih oko praznika postavili duž Ljubljanice, a u Novom Sadu ni kad su koncert na Trgu slobode ih nema, pa ljudi idu iza Pozorišta i slično.
Odlazim u Muzej Pikardije – kao i Kuća Žila Verna, za novinare je besplatno.
Impresivan je – imaju i Pikasa i velike kolekcije gotičke srednjovekovne umetnosti i francuske umetnosti 19. veka.
Opet osećaj da je grad ogroman. A samo 136.000 stanovnika?
U nedavnoj FB prepisci, jedan Subotičanin je gordo napomenuo da je „Subotica bila velegrad kad su Zagreb i Beograd bili inferiorni, i da su sve socijalističke prestonice republika i pokrajina samo nabijani ljudi u soliterčine po perifernim naseljima.“
A tačno je, to ne čini grad gradom. Branko Pešić nije od Beograda napravio velegrad – samo je nabio stotine hiljada ljudi u geta koja su eksplodirala siromaštvom, mafijanjem i nasiljem 90-ih, i čije posledice vidimo i sada. Amijen je grad. Grad grad.
I tako, hodajući nazad, prema velelepnoj Železničkoj stanici gde ću sačekati bus koji za 2 evra vozi do aerodroma Bove, pomislim: toliko je toga na svetu, voleo bih jesti sve slatkiše na svim meridijanima u isto vreme, kupati se na svim plažama, posetiti sve ove nebrojene, divne gradove, ali neću imati vremena.
A i ne mogu biti na svim mestima u isto vreme. To može samo Bog. Zapravo, svaki pravi putnik pomisli da bi voleo biti Bog – svuda u isto vreme, sve hteti i sve videti, kako kaže Antun Branko Šimić. Ali, možemo samo nešto. I zato treba uživati u detaljima i u malim radostima i lepotama ovog trenutka.
Nekako sam u maglama nad poljima Pikardije i uz fasade i kanale Amijena, ponovo spojio onog dečaka-maturanta, i ovu osobu koja sam sada – i osetio radost na Severu.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
