Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Šta reći o ovome, osim da može da ti pokvari dan, a da ne možeš da ne odeš tamo kada si već u Krakovu. Grad koji se zove Oświęcim (čita se Ošvjenćim) ne znači puno kada gledaš mape i putokaze, ali onda ti neko kaže da je nemačko ime za njega Auschwitz, i sve ti naprasno postane jasno. Nekako ti se i ne ide, jer znaš da će ti biti muka od svega, ali ti se i ide, jer je ovo velika opomena.
Obližnjem selu Brzezinka (Bžežinka) nemačko ime je Birkenau, a zajedno, pod imenom „KL Auschwitz I i II“, oba imena doživela su neslavnu sudbinu da ti niz kičmu idu žmarci kad čuješ za njih.
Do Ošvjenćima je nekih sat vremena vožnje, i voziš se kroz kraj koji je stvarno, stvarno, jako lep i pitom.
To je dodatna jezivost u celoj priči, kao u nekom horor-filmu: sve je tako mirno i spokojno, a znaš, po nazivu filma, da te čeka neka iznenadna strava i užas iza ćoška.
S obzirom da sam odrastao u Sremskoj Mitrovici, baš pored tamošnjeg Spomen-groblja koje bilo je mikro-Auschwitz na Balkanu, znam taj osećaj kada je sve kvazi-spokojno, a zapravo gaziš po kostima hiljada ljudi. Samo što ovde uglavnom pokojnici nisu ispod zemlje nego raspršeni u vazduhu.
Obilazak traje neka 3 sata, i možeš da se naslušaš svakakvih grozota, i da vidiš užasne slike.
Posebno su sugestivne gomile naočara, gomile cipela, gomile kofera sa natpisima i adresama ljudi kojih više nema.
Četke za brijanje. Lončići. Tužno.
Naravno, njima je rečeno da dolaze u radni logor i da će se posle rata ići da se nasele negde na Istok, u bivši SSSR, jer će biti „samo prognani“ iz Rajha i ljudi su imali prilično naivan optimizam.
Natpis „Arbeit macht frei“ je doprinosio tome. Stvarno je kao deja vu kada ga vidiš, toliko puta si ga video. Zanimljivo da je logor prvo bio za Poljake i Sovjete, a tek posle za Jevreje. Neverovatno je da je jedna nacija (nemačka) uspela da se sroza toliko da svoju inženjersku preciznost upotrebi za ovo.
Hodao sam po podrumu gde je prvi put upotrebljen „Zyklon B“ na sovjetskim vojnicima, kao test. Naknadno mi je jezivije nego tada, tada sam samo bio besan. I zaista, pitaš se, ako su nacisti hteli da ubiju sve te ljude, čemu celo popisivanje, cele barake, ceo fejk?
Zašto ih nisu odmah pobili? Ako su hteli da im rade, zašto ih nisu čuvali kao besplatnu robovsku radnu snagu? Sve to, sa spavaonama, orkestrom, kvazi-ishranom, sve je nekako besmislenije od običnog genocida.
A evo, nemački tinejdžeri skrušeni na ekskurziji, u majicama sa ptičicama mira. Jako su deprimirani. Za razliku od njih, stotine ljudi i dece iz Izraela, ogrnuti izraelskim zastavama, čak imaju neko prkosno veselje. I ono što i ja osećam dok sam tamo nije tuga ni strah, nego bes i prkos. E nećete majci! Izdržaćemo, ako ne mi, onda neki drugi.
I po Birkenauu, Jevreji mašu izraelskim zastavama, pored vozova koji su odvozili njihove pretke u smrt.
Sa nama je Tony Robinson, off the record, bez kamera. Lik sa Historyja, koji je radio „najgore poslove Srednjeg veka“ i slično, lik iz Crne guje i ostalih smešnih TV-emisija i serija. Svi su u stanju šokiranosti i prkosnog besa, niko nije tužan ovde (a mislio sam da ću biti slomljen).
I paradoksalno, kada sam se vratio u hostel, istog dana, video sam da je Srbija prvak Evrope u odbojci, a da je poredak 1. Srbija, 2. Italija, 3. Poljska, 4. Rusija. Setio sam se natpisa iz Auschwitza „Moramo uništiti Poljake, Ruse, sve Slovene i Jevreje“. E pa, 3 od 4 nacije koje ste hteli da uništite su na tronu.
Arijevaca nema. Jevreji vam se šetaju sa zastavama po konclageru. Imaju svoju državu i preživeli su. Herr Govno sa štucovanim brkovima, i gospodo nacisti, izgubili ste. Toliko o toj temi i logoru.
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u oktobru 2011. godine. Sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
