Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић, Владимир Мањко, Марија Денисенко, Јелена Поповић
Трансилванија, како је Румуни зову, или “Земља преко шуме”, у буквалном преводу, код нас носи и традиционално име Ердељ, што је опет позајмица из Мађарског, где Erdély означава – шта друго но ‘шумску земљу’. Ако судимо по имену, предрасуде су вероватно, тачне – земља је шумовита.
Али, листајући историјат ове ‘мрачне’ покрајине суседне нам Румуније, набасавамо и на име ‘Siebenbürgen’, дакако, немачко по пореклу, као и на старо српско и хрватско име Седмоградска, истог значења. Сада је већ утисак о Трансилванији помало другачији, јер је ово име изведено из историјата саме провинције. Наиме, решење ове загонетке лежи у томе што су Немци, током касног средњег века, док су се још делели по покрајинским карактеристикама и звали Саксонцима, основали седам градова-Шегешвар (или Сигишоара), Брашов, Сибињ, Регин, Бистрица и Медијаш. Сваки од ових градова има своју дугу историју, средњевековну архитектуру, занимљиву причу и- што је најважније- лепоту.
Чим закорачимо у Ердељ, пут нас води у само срце старе Седмоградске, у једно од најмистичнијих места које су Саксонци оставили иза себе — Бјертан (Bierthälm). Ако су седам „градова“ дали име читавој покрајини, онда су стотине њихових цркава-тврђава дале њен карактер. Данас их је у Трансилванији сачувано око 150, распоређених по брежуљцима, виноградима и селима која су изгледала као да их је време заобишло. Од њих је седам под УНЕСКО заштитом — и наравно, Бјертан је међу изабранима.
Саксонци су ове грађевине подизали не из разметљивости, већ из чисте потребе: живот на рубу средњовековних империја учио је људе да је недеља лепа, али да је петак често непријатан. Татари, Османлије, разни локални бегунци и авантуристи — сви они су пролазили овим пределима, а Саксонци су, да би опстали, утврдили своје цркве зидовима, бедемима, капијама и кулама. Тако је настала једна од најнеобичнијих појава европске средњовековне архитектуре: црква као замак – Кирхенбург на немачком.
Бјертанска црква-тврђава савршено утеловљује ту идеју. Подигнута на брду у самом центру села, окружена са три прстена зидина, кулама стражара, складиштима и утврђеним капијама, она делује као минијатурна цитадела. Са својом готичком салом-црквом, изрезбареним дрвеним галеријама и чувеним вратима сакристије са механизмом од 19 брава, Бјертан је једна од најмонументалнијих саксонских грађевина уопште — не само у Румунији.
Али оно што највише остаје у сећању није монументалност, већ — људска прича. Наиме, у оквиру тврђаве постоји и једна мала просторија која се у локалном предању зове брачни затвор. Саксонци су били познати по својим строгим али практичним правилима, а развод је за њих био нешто што није ваљало олако дозволити. Стога су брачне парове који су желели да се разиђу закључавали у ту уску одају на две недеље. Добијали су само један кревет, један сто, једну столицу, један тањир, једну кашику и — што би се рекло — „снађите се“.
Легенда каже да је за читавих три стотине година функционисања ове праксе само један пар заиста успео да се разведе. Сви остали су се измирили. Да ли су се заиста заволели или су били само уморни од дељењa једне кашике — то већ историја не бележи. Другим речима, саксонски протестанти “решили” су проблеме брачних свађа и развода тако што су закључили да људи имају “превише” и да ће се лакше снаћи и сложити када им се све то одузме – “када богатство закуца на врата, љубав искочи кроз прозор”, рекли би они. Супротно од неких других пословица.
Историја, нажалост, много боље бележи судбину Саксонаца после Другог светског рата. После масовних одвођења, пресељавања и каснијих економских миграција, немачка заједница у Трансилванији готово је ишчезла. Бјертан, који је вековима био чисто саксонски, има данас тек симболичан број Немаца.
Већином су били већ 1941. мобилисани у румунску војску али је немачка оберкоманда одмах прекомандовала све Немце у Вермахт, и углавном су завршили као ратни заробљеници далеко у СССР. Они који су остали лагано су се исељавали за Немачку, и у време Чаушеску, и после тога. Остају имена, остаје архитектура, остаје култура — али људи који су све то створили већином живе у Немачкој.
Ипак, у Бјертану се и даље осећа њихов дух: у мирису старог дрвета, у стрмим калдрмисаним уличицама, у погледу који се с брда тврђаве простире на зелене виноградске долине. Село је тихо, али не тужно; живо је од туриста, али не нарушено. И као да одаје утисак да би Саксонци, када би се вратили, знали да препознају сваки камен.
Бјертан није само још једна лепа црква у низу — то је једно од оних места где се Европа види у свим својим слојевима. Граница између истока и запада, католичког и протестантског, мирног живота и ратних страхова, живота и легенде. И зато, ако се пут наставља даље кроз Трансилванију, Бјертан је обавезна станица: као лекција, као прича, као амблем једног света који је готово нестао, али се у својој каменој тврђави и даље држи — храбро као и некада.
Захваљујемо се ТА Карпати из Новог Сада на организацији овог путовања
