Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић, Јелена Поповић, Владимир Мањко и Маша Денисенко
Идемо у Трансилванију да видимо Дракулу! Односно, не баш њега, него његове трагове, легенде… замкове!? Звучи холивудски привлачно а нама је тако блиско, географски и Американци нам завиде.
Многи се «залете» када дођу у Трансилванију и питају се «Где је коначно тај замак Грофа Дракуле?». Налете на онај у Хунедоари и поносно помисле: «Ево га!», али то је замак Сибињаник Јанка, сасвим другог племића. Онда дођу у Шегешвар и помисле: ево цитаделе, ево родне куће, сигурно је ту негде замак! Али, ту замка уопште и нема, само тврђаве.
БРАН – ЗАМАК ГРОФА ДРАКУЛЕ? КОНАЧНО?
Све ово су само «делићи» енигме зване Дракула, али све нису замкови Дракуле, и ниједан није «тај»… односно, још увек није „онај“ замак грофа Дракуле којег очекују туристи. „Тај“ замак се налази у месту Бран, на једној литици на самој граници Трансилваније са Влашком, оном историјском покрајином која је постојала све до 1918. године. Бран је смештен југозападно од града Брашова, и у њему Дракула није столовао — већ је, према предању и историјским изворима, у њему био заточен, и то 1462. године, када је моћна угарско-трансилванска коалиција решила да „склони“ Владa Цепешa, оног истог владара кога ће касније Брам Стокер претворити у најславнију фиктивну крвопијску легенду Европе.
Чувени замак је подигнут на стрмој, готово неприступачној стени, и то у периоду између 1377. и 1378. године, уз одобрење угарског краља и уз учешће немачких Тевтонских витезова, познатих по својој војничкој дисциплини, инжењерском умећу и манији подизања камених упоришта на „немогућим“ теренима. Од 1622. до 1625. године, додата су још два одбрамбена торња, која и данас дају замку његов препознатљиви средњовековни силуетски профил, тај „графички“ изглед који тако добро пристаје романтичарским представама о вештицама, легендама и готским причама.
У новије доба, између 1920. и 1930. године, Брански замак доживљава своју другу младост — постаје краљевска резиденција. Румунска краљица, Мариja Единбуршка, уносила је у њега даха европске елеганције: окречила је зидове, уредила врт, донела раскошан намештај и покушала да створ и атмосферу дворског живота.
Но, на жалост, већина тог намештаја датира из „новог“, XIX столећа, што је за љубитеље изворног средњег века помало разочаравајуће. Туристима, наравно, то уопште не смета — они долазе да виде „Дракулин дворац“, купују минијатурне вампире од дрвета, кожне торбице, домаће ракије и обавезне румунске ћилиме.
Заправо, замак делује ведро на пролетњем сунцу. Можда на зимском и јесењем сивом небу или кишној ноћи шири језу. Можда му се тада одузима се шаренило сувенира, одлаже модерни туризам, и остаје само камен, сенка и вертикала куле која као да сече маглу.
Дракула, иначе, као што је већ речено, није столовао овде. Његов прави замак у Влашкој је у рушевинама, више личи на бдење над историјским траговима него на бајковиту архитектуру, и није ни приближно упечатљив као Бран.
Зато му је овај брански замак у народу и глобалним медијима једноставно — преотео титулу „Дракулиног замка“. Дракула овде чак није ни сахрањен: његово коначно почивалиште је у манастиру Снагов близу Букурешта, на острвцету усред језера.
Ништа превише сабласно у Брану. Слепе мишеве нисмо видели у близини, зидови замка нису црни већ бели, а околне продавнице сувенира обасуте су шареним мотивима румунског фолклора, који са вампирским легендама имају исто толико везе колико и са модерном поп-културом. Збогом легенде и стереотипи.
БРАШОВ – МИТЕЛЕУРОПА У КОТЛИНИ КАРПАТА
Али Румунија никада не нуди само једно „место“; она нуди слојеве, и кад један завршиш, други те већ чека за углом. Тако стижемо до једног од својеврсних културних бисера Трансилваније — града Брашова. Или, ако бисмо користили старо немачко име, Кронштата.
Аутобус се паркира код капије у кварту Шкеј, који је улазак у стари град. Шкеј је назив који су Румуни користили за јужне Словене, тако да се не зна да ли су досељеници овде били Бугари, Срби, Македонци… Али се зна да је ово био кварт Јужних Словена међу Румунима, Шкеја међу Власима.
Занимљиво је да је тај израз остао у албанском као “Шкија”, и из неког ненормалног разлога попримио је пежоративно значење за Словене (Србе укљ. Црногорце, Македонце), као што је Шиптар постало пежоративно у српском за Албанце иако је то њихово изворно име. Недокучиви су путеви лингвистички.
Брашов је један од највећих и најлепших румунских градова, и лако би могао да понесе и наслов „музеја на отвореном“. Међутим, за разлику од Сибиња, који делом делује као елегантни барокни декор у ком треба да ходаш спорије, Брашов је живљи, гласнији, млађи у енергији.
Његови тргови, фасаде, дуге перспективе улица и неизбежни тројезични румунско-мађарско-немачки натписи стално нас подсећају ко је овај град заиста сазидао: вредне руке саксонских занатлија, трговаца, зидара и мајстора који су пре шест, седам векова овде створили један урбани бисер.
Немачки утицај је одавде готово немогуће избрисати. Он је у архитектури, у урбаној матрици, у именима улица, па чак и у начину на који су куће распоређене око главног трга.
Уживамо у томе што град делује као мешавина средњеевропског шмека, румунске живости и старе саксонске симетричности. Кафеи и продавнице маме да се застаде: мирис кафе, топли колачи, занатске радње, све то наговара на мали предах.
Фотоапарати шкљоцају, туристи као да отимају лепоту из ваздуха, али Брашову то не смета. Он има самопоуздања. Лепота му неће побећи.
Седамо у кафић на тргу и пијемо црни Урсус, најбоље румунско пиво. Конобарице су плавуше – питамо, флертујући, једну од њих, да ли је Немица? Не, Мађарица.
Љубазно и секси, у прелепом граду, уз сјајно и јефтино пиво. Каже ми мама да сам имао неколико стричева који се никада нису вратили из печалбе у Влашкој – јер су нашли себи животне сапутнице. Јасно ми је и како.
Главна архитектонска знаменитост је, наравно, Црна црква из XIV века — највећа готичка црква источно од Беча. Њен тамни назив нема никакве везе са бајковитим страхотама: добила га је после великог пожара који је зацрнео камен.
Унутра се налази једна од најлепших и највећих колекција оријенталних тепиха окачених по зидовима, што делује готово надреално у европској цркви.
Ипак, иако монументална, Црна црква није седиште протестантске бискупије — то место је, сасвим заслужено, „резервисано“ за Бјертанску замак-цркву.
Брашов није само крај наше руте, већ и својеврсна капија даље у Карпате, у легенде, у историју, у тишине старих манастира и буку савременог живота.
И зато, када поглед на главни трг почне да тоне у вечерња светла, човек схвати да је Трансилванија једна од оних земаља које делују као да их никада не можеш довољно описати — само изнова доживети.
Захваљујемо се ТА Карпати из Новог Сада на организацији овог путовања
