Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић и Јована Живановић
У престоници Хезболаха отишли смо да видимо једно од чуда Старог света и приметили колико се Либан променио за 2000 година. Пут до ње води кроз Долину Бека, злогласну због силних борби током грађанског рата и сукоба Израела и Сирије, двоје „незваних гостију” у галиматијасу званом братоубилачки покољ. Безбројне контроле војске у пределу који је истовремено чаробно леп и злокобан говоре нам да није све мирно на Блиском Истоку, и никада неће ни бити.
„Mister! Mister! Hezbollah T-Shirt! Hezbollah T-Shirt!“ – викао је улични продавац мајица за амблемом Хезболаха, Божје партије у коју се куну Шиити, становници Баалбека. Лого има песницу која је стегла калашњиков. „No, thanks!“, кажем ја.
Мој сапутник, Шпанац Алекс, који студира у Бејруту и живи у фалангистичко-хришћанско-фундаменталистичкој чевтрти Бејрута, каже ми са осмехом: „Мене би убили у мом кварту Бејрута када бих имао ову мајицу на себи. Не шалим се!“. Ја сам се питао да ли би мене у Србији само преко погледали или бих доживео линч? Да ли бих у Санџаку или Сарајеву доживео овације? У Бањалуци сигурне батине? Балкан је сличан Либану, дефинитивно. Мораш да пратиш моду у односу на град и кварт у којем боравиш.
Баалбек је углавном шиитски, и у планинама. У Долини Бека, да будем прецизан. Име ми звучи језиво, јер се сећам ужасних борби за време рата. Стално је било на Дневнику „Долина Бека ово, Долина Бека оно”. Kлање је прошло, али језовитост није, јер су свуда неке патроле војске.
У Балбек смо стигли због рушевина града који су Феничани звали Баалбек (ја волим ову опцију са два А, али лектори се нешто мрште), да би му Александрови војници променили име у Хелиополис („Град Сунца”). Арапи су му вратили старо име (по богу Баалу) и одузели сјај. Kад су Арапи дошли, није им било јасно чемо овакав град са стубовима, па су добар део размонтирали. Оно што је остало је величанствено. Рећи ћи само да га називају „Црвени Акропољ”.
Данас је ово центар производње марихуане, а тај „бизнис” је почео у време рата, као и све лоше посвуда. Напетост је на сваком кораку, јер је у рату са Израелом град неугодно страдао. Од Бејрута довде води дословно једна велика улица, која се „шета”, километрима, кроз градове и села.
Да све буде луђе, из Бејрута се креће испод надвожњака, јер су све «аутобуске станице» импровизована паркиралишта испод надвожњака. То је у толиком контрасту са намуњеним градом да је неописиво. Пола Дубаи – пола Африка. То је Бејрут. Како ли ће бити у античком граду?
У урбанистичком хаосу насталом после рата, грађевине су разбацане свуда унаоколо, а страствени возачи, Либанци, јурцају колима у савршеном нереду који наликује на видео-игрицу, не сударајући се.
Долазак до Балбека је посебна прича: тек тада у залеђу, видиш да је био рат. Хаос у обнови је допринео да остатак Либана постане неописиво ружан: хришћански градови су углавном са ширим улицама (препознајете их по поменутим ширим улицама, банкама, излозима, травњацима., али са новоградњом), а муслимански су апсолутно несхватљиви, са кућама од блокова, недовршенима, прашњави, са милион аутомеханичарских радњи. Сви су таксисти и сви поправљају кола. То им је као камила некад. Или коњ.
Не можеш истерати пустињу из човека, чак и ако истераш човека из пустиње. Све изгледа попут невероватне комбинације америчког дивљег запада и арапске смирености, а фасцинација аутомобилима код Арапа ме је дуго мучила, док се нисам сетио да је порекло љубави према колима у љубави ка индивидуалности и сопственом превозу, коњима и камилама.
Данас Арапи немају камиле и коње, бар не у овом делу света, али су им аутомобили „нова светиња”: аутоперионице, ауто-салони, све је посвећено Њ. В. Аутомобилу. Као што се да приметити из мог непомињања било чега другог, остало је другоразредно: фасаде, травњаци, плочници, кровови.
У Балбеку, је све, али баш све, окренуто рушевинама, које су импозантне. Током 1. миленијума пр. н. е. овде је подигнут храм богу Баалу, по коме је настало и име. Идеално лоциран на трговачким путевима, у зеленој долини и близу питке воде, био је несумњиво драгуљ у било чијим рукама.
Импресивне храмове, настале у време римских царева неугодних имена попут Нерона и Каракале, касније су уништили Арапи, Монголи, земљотреси и Турци, својим немаром. Тешко је описати све лепоте Јупитеровог, Баховог и Венериног храма: најбоље је рећи да Балбек подсећа на „црвени Акропољ”, због боје камена од кога је грађен.
Ма колико желели ван, не можете, јер ће вас заробити на макар пола дана. Чаробно: плаво и црвеноокер – такве су вам све фотографије! А када се заврши посета, ту су весели Шиити: фалафел, шаварма и слични специјалитети. Све под жуто-зеленим заставама Хезболаха на свакој бандери. Пази, то је политичка партија, зашто заставе на градским бандерама?
И Хезболаховим симпатизерима који покушавају да вас одвуку у Музеј Хезболаха, који образлаже њихову борбу уз „доказе” да нису терористи. Чини ми се да је то најредундантнији музеј који сам видео: ко верује у Хезболах, њему неће требати овај музеј, а ко не верује, неће у њега поверовати ни после овог ПР-а.
Занимљиво је да су Феничани, који су саградили Балбек, имали неке живописне обичаје, као што су жртвовање људи (беба) и „свету проституцију”. (Звучи занимљиво, за разлику од првог: спаваш с неким да би умилостивила богове? Хм.).
Дакле, налазимо се испред храма богиње Аштарте (или Астарте), која је била заштитница љубави, некада су се за празник шећкале згодне свештенице, које су се бавиле «светом проституцијом» – звале су пролазнике на секс, јер се сексом са свештеницом богиње љубави добија милост поменуте богињем ваљда. Про боно су радиле ове свештенице. Либан се заиста изменио у 2000 година, помишљам ја док поред мене пролази девојка са фереџом.
Љупки амбијент траје само док не падне ноћ, већ у 5 по подне. После тога, нема више ничега! Пошто се налази у планинама, Балбек постаје хладан и шибан ветром. Нема уличног осветљења. Хладно је, јер смо у брдима. Јуче смо се сунчали, сад џемпер и шал. Ветар дува опако.
Пошто је 90% бандера начичкано илегалним прикључцима (има их по 50 на свакој), ветар ствара ужасан хук око жица, који се већ урезује у мозак. У тоталној помрчини. Све радње се затварају. Једва се нађе нешто за јело. Постаје спуки. Схватате да сте на месту где је деценијама беснео рат. Нема ноћног живота у граду Хезболаха. На спавање што пре.
Осећам се као на крају света, и од злокобности је најбоље побећи у сан. Упркос свом сјају и помпезности, Балбек је био, ипак, домовина чудних Феничана, који су обожавали, између осталог, и људске жртве и „свету проституцију”. Чини се да им људске жртве ни данас нису стране. За проституцију нисам проверио, свакако оних симпатичних свештеница више нема.
Шта да радиш, мораш да пробаш да заспиш у 9. Kомшија пушта неке ужасне народњаке ужасно гласно. Можда је неки хезболаховац, па нећу да се буним, да не би рука која је стисла калашњикова са Хезболахове заставе сишла у стварност.
Неочекиван крај дивног дана. Сутра сам заборавио телефон у хостелу, на кревету. Kад ме питају где је тај телефон, ја кажем: Ма, поклонио сам га Хезболаху.
Балбек је двојак: чаробан и језовит:
Текстови који су послужили за компилацију овог текста оригинално су објављени почетком 2011. године у магазинима CKM & Intelligent Life, издање Color Press Group
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
