Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević i Jovana Živanović
U prestonici Hezbolaha otišli smo da vidimo jedno od čuda Starog sveta i primetili koliko se Liban promenio za 2000 godina. Put do nje vodi kroz Dolinu Beka, zloglasnu zbog silnih borbi tokom građanskog rata i sukoba Izraela i Sirije, dvoje „nezvanih gostiju” u galimatijasu zvanom bratoubilački pokolj. Bezbrojne kontrole vojske u predelu koji je istovremeno čarobno lep i zlokoban govore nam da nije sve mirno na Bliskom Istoku, i nikada neće ni biti.
„Mister! Mister! Hezbollah T-Shirt! Hezbollah T-Shirt!“ – vikao je ulični prodavac majica za amblemom Hezbolaha, Božje partije u koju se kunu Šiiti, stanovnici Baalbeka. Logo ima pesnicu koja je stegla kalašnjikov. „No, thanks!“, kažem ja.
Moj saputnik, Španac Aleks, koji studira u Bejrutu i živi u falangističko-hrišćansko-fundamentalističkoj čevtrti Bejruta, kaže mi sa osmehom: „Mene bi ubili u mom kvartu Bejruta kada bih imao ovu majicu na sebi. Ne šalim se!“. Ja sam se pitao da li bi mene u Srbiji samo preko pogledali ili bih doživeo linč? Da li bih u Sandžaku ili Sarajevu doživeo ovacije? U Banjaluci sigurne batine? Balkan je sličan Libanu, definitivno. Moraš da pratiš modu u odnosu na grad i kvart u kojem boraviš.
Baalbek je uglavnom šiitski, i u planinama. U Dolini Beka, da budem precizan. Ime mi zvuči jezivo, jer se sećam užasnih borbi za vreme rata. Stalno je bilo na Dnevniku „Dolina Beka ovo, Dolina Beka ono”. Klanje je prošlo, ali jezovitost nije, jer su svuda neke patrole vojske.
U Balbek smo stigli zbog ruševina grada koji su Feničani zvali Baalbek (ja volim ovu opciju sa dva A, ali lektori se nešto mršte), da bi mu Aleksandrovi vojnici promenili ime u Heliopolis („Grad Sunca”). Arapi su mu vratili staro ime (po bogu Baalu) i oduzeli sjaj. Kad su Arapi došli, nije im bilo jasno čemo ovakav grad sa stubovima, pa su dobar deo razmontirali. Ono što je ostalo je veličanstveno. Reći ći samo da ga nazivaju „Crveni Akropolj”.
Danas je ovo centar proizvodnje marihuane, a taj „biznis” je počeo u vreme rata, kao i sve loše posvuda. Napetost je na svakom koraku, jer je u ratu sa Izraelom grad neugodno stradao. Od Bejruta dovde vodi doslovno jedna velika ulica, koja se „šeta”, kilometrima, kroz gradove i sela.
Da sve bude luđe, iz Bejruta se kreće ispod nadvožnjaka, jer su sve «autobuske stanice» improvizovana parkirališta ispod nadvožnjaka. To je u tolikom kontrastu sa namunjenim gradom da je neopisivo. Pola Dubai – pola Afrika. To je Bejrut. Kako li će biti u antičkom gradu?
U urbanističkom haosu nastalom posle rata, građevine su razbacane svuda unaokolo, a strastveni vozači, Libanci, jurcaju kolima u savršenom neredu koji nalikuje na video-igricu, ne sudarajući se.
Dolazak do Balbeka je posebna priča: tek tada u zaleđu, vidiš da je bio rat. Haos u obnovi je doprineo da ostatak Libana postane neopisivo ružan: hrišćanski gradovi su uglavnom sa širim ulicama (prepoznajete ih po pomenutim širim ulicama, bankama, izlozima, travnjacima., ali sa novogradnjom), a muslimanski su apsolutno neshvatljivi, sa kućama od blokova, nedovršenima, prašnjavi, sa milion automehaničarskih radnji. Svi su taksisti i svi popravljaju kola. To im je kao kamila nekad. Ili konj.
Ne možeš isterati pustinju iz čoveka, čak i ako isteraš čoveka iz pustinje. Sve izgleda poput neverovatne kombinacije američkog divljeg zapada i arapske smirenosti, a fascinacija automobilima kod Arapa me je dugo mučila, dok se nisam setio da je poreklo ljubavi prema kolima u ljubavi ka individualnosti i sopstvenom prevozu, konjima i kamilama.
Danas Arapi nemaju kamile i konje, bar ne u ovom delu sveta, ali su im automobili „nova svetinja”: autoperionice, auto-saloni, sve je posvećeno NJ. V. Automobilu. Kao što se da primetiti iz mog nepominjanja bilo čega drugog, ostalo je drugorazredno: fasade, travnjaci, pločnici, krovovi.
U Balbeku, je sve, ali baš sve, okrenuto ruševinama, koje su impozantne. Tokom 1. milenijuma pr. n. e. ovde je podignut hram bogu Baalu, po kome je nastalo i ime. Idealno lociran na trgovačkim putevima, u zelenoj dolini i blizu pitke vode, bio je nesumnjivo dragulj u bilo čijim rukama.
Impresivne hramove, nastale u vreme rimskih careva neugodnih imena poput Nerona i Karakale, kasnije su uništili Arapi, Mongoli, zemljotresi i Turci, svojim nemarom. Teško je opisati sve lepote Jupiterovog, Bahovog i Venerinog hrama: najbolje je reći da Balbek podseća na „crveni Akropolj”, zbog boje kamena od koga je građen.
Ma koliko želeli van, ne možete, jer će vas zarobiti na makar pola dana. Čarobno: plavo i crvenooker – takve su vam sve fotografije! A kada se završi poseta, tu su veseli Šiiti: falafel, šavarma i slični specijaliteti. Sve pod žuto-zelenim zastavama Hezbolaha na svakoj banderi. Pazi, to je politička partija, zašto zastave na gradskim banderama?
I Hezbolahovim simpatizerima koji pokušavaju da vas odvuku u Muzej Hezbolaha, koji obrazlaže njihovu borbu uz „dokaze” da nisu teroristi. Čini mi se da je to najredundantniji muzej koji sam video: ko veruje u Hezbolah, njemu neće trebati ovaj muzej, a ko ne veruje, neće u njega poverovati ni posle ovog PR-a.
Zanimljivo je da su Feničani, koji su sagradili Balbek, imali neke živopisne običaje, kao što su žrtvovanje ljudi (beba) i „svetu prostituciju”. (Zvuči zanimljivo, za razliku od prvog: spavaš s nekim da bi umilostivila bogove? Hm.).
Dakle, nalazimo se ispred hrama boginje Aštarte (ili Astarte), koja je bila zaštitnica ljubavi, nekada su se za praznik šećkale zgodne sveštenice, koje su se bavile «svetom prostitucijom» – zvale su prolaznike na seks, jer se seksom sa sveštenicom boginje ljubavi dobija milost pomenute boginjem valjda. Pro bono su radile ove sveštenice. Liban se zaista izmenio u 2000 godina, pomišljam ja dok pored mene prolazi devojka sa feredžom.
Ljupki ambijent traje samo dok ne padne noć, već u 5 po podne. Posle toga, nema više ničega! Pošto se nalazi u planinama, Balbek postaje hladan i šiban vetrom. Nema uličnog osvetljenja. Hladno je, jer smo u brdima. Juče smo se sunčali, sad džemper i šal. Vetar duva opako.
Pošto je 90% bandera načičkano ilegalnim priključcima (ima ih po 50 na svakoj), vetar stvara užasan huk oko žica, koji se već urezuje u mozak. U totalnoj pomrčini. Sve radnje se zatvaraju. Jedva se nađe nešto za jelo. Postaje spuki. Shvatate da ste na mestu gde je decenijama besneo rat. Nema noćnog života u gradu Hezbolaha. Na spavanje što pre.
Osećam se kao na kraju sveta, i od zlokobnosti je najbolje pobeći u san. Uprkos svom sjaju i pompeznosti, Balbek je bio, ipak, domovina čudnih Feničana, koji su obožavali, između ostalog, i ljudske žrtve i „svetu prostituciju”. Čini se da im ljudske žrtve ni danas nisu strane. Za prostituciju nisam proverio, svakako onih simpatičnih sveštenica više nema.
Šta da radiš, moraš da probaš da zaspiš u 9. Komšija pušta neke užasne narodnjake užasno glasno. Možda je neki hezbolahovac, pa neću da se bunim, da ne bi ruka koja je stisla kalašnjikova sa Hezbolahove zastave sišla u stvarnost.
Neočekivan kraj divnog dana. Sutra sam zaboravio telefon u hostelu, na krevetu. Kad me pitaju gde je taj telefon, ja kažem: Ma, poklonio sam ga Hezbolahu.
Balbek je dvojak: čaroban i jezovit:
Tekstovi koji su poslužili za kompilaciju ovog teksta originalno su objavljeni početkom 2011. godine u magazinima CKM & Intelligent Life, izdanje Color Press Group
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
