Tekst i fotografije: Žikica Milošević

„Vo u Beč, vo iz Beča“, govori se u našem narodu već vekovima. Da li to znači da se od čoveka nešto… očekuje prilikom dolaska u Beč? Da se promeni? Oplemeni? Opameti? Mi smo bili u Beču, i uopšte nismo sigurni da smo se puno promenili. Možda smo se malo oplemenili, a za pamet… to neka neko drugi sude. Ono što mi znamo je: Beč je mnogo lep. Beč je mnogo blizu. Beč vredi posetiti. Posebno sad, kad će i fudbal da se igra na svetskom nivou. Evropskom, u stvari.

CARSTVUJUŠČIJ GRAD VIJENA

Ponoviću još jednom: postoji velika, ogromna razlika između onih običnih, “obično lepih” gradova, koji su građeni isključivo sopstvenim novcem, i onih gradova koji su bili centri carstava, i koji su trebali da izražavaju carsku ili kraljevsku snagu, prestoničko dostojanstvo, građeno obično nesebično žrtvovanom krvlju i znojem pokorenih i tuđih naroda. U prvu grupu spadaju mnogi gradovi; u drugu samo povlašćeni. A među njima je i vekovna prestonica Habzburške carevine, crno-žute, ili, ako hoćeš, kasnije K. und K. monarhije, Beč.

Beč, već po svojoj suštini, predstavlja izuzetak u germanskom svetu: isuviše je raskošan, isuviše razdragan, isuviše elegantan, isuviše kosmopolitski. Suviše je u ritmu valcera, suviše voli vino, umetnike, slikare, muzičare i pesnike. I isuviše je multietničan. Nije ni čudo što ga Hitler nikada nije voleo.

No, mnogi nisu voleli Beč: recimo, Švajcarci, u svojoj štedljivosti, preciznosti i škrtom protestantizmu. Ali, ni Bečlije im nisu ostali dužni: stara izreka iz carskog doba, koju sam iskoristio u tekstu o Cirihu pre par brojeva, kaže: “Bečko groblje je veselije od Ciriha subotom uveče u proleće!”.

Ova izreka, kao i mnogobrojne uspomene starijih naših sugrađana, izrečene ili zapisane, daće nam itetako dobru sliku od veseloj prestonici Austrije, najveselijem germanskom gradu na svetu, koji samo mi, Hrvati i Mađari zovemo Beč. Interesantno, ne vredi pitati naše gastarbajtere ništa o Beču. Kada sam ja pitao ove naše šljakere, kako im se sviđa Beč, niko lepu reč da kaže. A ima da se kaže koliko hoćeš.

Hajd’ sad malo istorije. Beč su, kao i pola Evrope, uostalom (pa i sâm Beograd) osnovali Kelti, i nazvali ga Vindomnija. Bio je strateški lociran, sa Dunavom na istoku, šumom na severu i zapadu, i malom pritokom Dunava na jugu. Kasnije, osvojili su ga Rimljani, i koristili su ga kao utvrdu protiv Germana, Tevtonaca.

No, kako je klima tada bila hladnija, goluždravim i oklopljenim macho-Rimljanima nije baš bilo prijatno u šumama Norika (tako se reklo “Austrija” tad, na latinskom). Sećamo se rimskog oficira Maksimusa, u tumačenju Rasela Kroua, koji pored Vindobone (Beč na latinskom!) ubija krznom pokrivene Germane i uzvikuje pobedničko: “Roma victor!” (“Rim pobednik!”).

Kada su Rimljani otišli kućici, Beč postaje deo Slavije: moravska plemena ga osvajaju i naseljavaju, i postaje deo Moravske kneževine, da bi Karlo Veliki, 803. godine, počeo sa germanizacijom tu zatečenih Slovena. Od tada Bečom vlada porodica Babenburg (nestala u vihoru istorije), sve do 1246. godine, kada je smenjuje porodica Habzburg, koja će ostati na vlasti punih 6 i po vekova! U Austriju su planski naseljavani Bavarci, kojima je davana zemlja koju su tada obrađivali Sloveni, tako da su Nemci uspeli da ponemče ovaj kraj do konca Srednjega veka… Austrija izrasta, pre i posle austro-turskih ratova, neuspešnih opsada Beča (inače, spasili su ga Poljaci, koji su kasnije postali poznati po tome da su osnovali i CKM) u regionalnu, a kasnije i u svetsku velesilu.

Carstvo koje Habzburzi stvaraju u toku 17. i 18. veka je ogromno: u više navrata će zahvatiti i Beograd, delove Bosne, Kosovo, Makedoniju… ali i takve zemlje kao što su Burgundija, Španija ili Holandija (ko bi rekao)! Carstvo uskoro postaje preveliko za vladanje i 1521. se deli na dva dela, španski (Crnjanski u “Lirici Itake i komentarima” opisuje “raskošni španski ceremonijal na pogrebu Franje Josifa” i austrijski. Istočno Habzburško carstvo će se učvrstiti na Savi i Dunavu, formirajući civilizaciju koja je bila vođena germanskim katoličanstvom, ali je u biti bila zapanjujuća mešavina naroda i kultura.

Kažu da je prilikom druge opsade Beča, 1863. godine, ostao jedan “suvenir” od Turaka – čudni napitak koji je Turke držao budnim, i zvao se “kafa”. Od tada kafa igra veliku ulogu u životu Bečlija, posebno u obliku zvanom “melanž” (Melange), koji predstavlja, ustvari, mešavinu kafe i kremastog mleka… Upravo će frenetična obnova Beča posle oslobođenja od Turaka većeg dela Srednje Evrope rezultovati današnjim, poprilično veličanstvenim, i dominantno baroknim licem ovog prefinjenog grada. No, najveći uspon Carstvo beleži u vreme Marije Terezije i njenog sina Josifa II, kada se grade takve građevine poput dvoraca Šenbrun i Belvedere.

Naravno, većina zdanja morala je biti svetlooker boje, jer je to bila, privatno, najomiljenija boja carice Marije Terezije, poznate i po velikom broju ljubavnika i snažnom libidu, što se kaže u našem narodu, upravo kao što je po istim takvim karakteristikama (no, bez oker boje!) bila poznata i Ekatarina Velika… Tih godina se ustanovljava i reputacija Beča kao muzičkog centra: Mocart, Hajdn, Betoven i Šubert nazivali su Beč svojim domom. No, “crni dani” Habzburga došli su 1805. i 1809. godine, sa Napoleonom.

Habzburzi su morali da se odreknu titule Svetih rimskih careva, i krune Nemačkog carstva, ostavljajući Pruskoj da ujedini nemačke zemlje. Ovo je kasnije rezultovalo da je Austrija stvarala svoje carstvo isključivo na jugu Evrope, i tako je, tih godina, praktično postavljen temelj Austrije kao nezavisne države. Aaaa, taj Napoleon! Svugde ga ima, i svuda je ostavio neki trag! U svakoj čorbi mirođija. Nije čudo da Francuzi slave rođendan ovog nadrndanog malog Korzikanca kao državni praznik…! Prestonica je povratila svoj sjaj posle poraza Bonaparte, na Bečkom kongresu, 1814/15.

No, uskoro će nastupiti opšta pobuna: čuvena godina revolucija, 1848. Nije 5. oktobra, ali je u tom fazonu. Studenti, liberali srednje klase, radnici – svi će oni hteti da svrgnu opakog kneza Meterniha, koji je praktično i bio car, budući da je sâm car Ferdinand bio lošeg zdravlja. Tada je, iako je revolucija ugušena, postavljen temelj moderne Austrijske carevine: 18-ogodišnji Franja Josif (otac od onog pevača Franca Ferdinanda što je bio na Exitu… sećaš se?) je postavljen “ispod krune”, a Imperija je modernizovana. Hiljade emigranata iz svih delova carstva dolaze u grad; grad postaje središte umetnosti, i posle I svetskog rata, koji označava kraj Habzburga, i svodi Austriju na malu zemlju bez političkog uticaja: bečka secesija, jugendštil ili ekspresionizam, Gustav Klimt, Šile, Oskar Kokoška, Moser, Maler.. imena su i stilovi neraskidivo vezani za Beč. Umetnost, bato. Je l’ ti sad jasno kako ne možeš da se vratiš iz Beča kao vo? Sve i da hoćeš.

Od možda najveće i najlepše prestonice 19. veka, Beč je u 20. veku nazadovao do tačke da bude omraženo mesto austrijskog “dođoša” na mesto bundeskancelara Nemačke, Salcburžanina Hitlera, koji nikako Beč nije mogao “da smisli”. No, i 20. vek donosi neke inovacije: doba socijaldemokratije posle I svetskog rata obeleženo je imenom “Crveni Beč” (“Rotes Wien”), kada se grade impresivni kompleksi stanova, kao što je to Karl-Marx-Hof, koji je sadržao tada nezamislivih 1325 stanova.

Ovo je i danas jedna od atrakcija austrijske prestonice. Anglo-američko bombardovanje je bilo veoma snažno i uobičajeno “milosrdno” tokom 1944. i 1945. godine, ali su Bečlije bile upornije od bombi: iako je većina arhitektonskih bisera bila teško oštećena ili uništena, zajedno sa celih 86.000 stanova, precizno i strpljivo su ih obnovili u negdašnji sjaj. Nije mnogo poznato da je Beč bio, kao i Berlin, podeljen u 4 zone okupacije: britansku, američku, sovjetsku i francusku, a da se uprava nad pojedinim zonama rotirala jednom mesečno!

Posle 1955. godine su se okupacione snage povukle, a Austrija je ostala tampon-zona između dva suprotstavljena pakta, baš kao što smo to bili i mi; te otud izvanredni odnosi Austrije i SFRJ celih 45 godina… Zašto govorim o istoriji? Pa, zato što ovde istorija pulsira na svakom koraku. Iako je ovo stvarno grad budućnosti, iako u metrou i na glavnom trgu možeš sresti ljude svih nacija, boja i fizionomija, veoma se lako, u sekundi, možeš osetiti delom Štrausovih “žurki” sa valcerima, i prijema na dvoru… Ili boemštine Mocartovih kafana, gde je Volfi tugu za ćaletom utapao u piću, ostavljajući voljenu Stanci kod kuće! Grad liči na muzej, ustvari. Ovo je grad gde je istorija sve. Ili barem veći deo ponosa njegovih žitelja. Mada je jaaako savremen. Što ćemo i da vidimo, sad.

OBILAZAK

A kako ćemo mi, Balkanci, postati i sami deo velike i lepe priče o Beču? Obilaskom, laganim i nezamarajućim, kulerskim, nogu pred nogu, zato što Beč poseduje mnoge parkove, mnogo zelenila, mnoge stilski uređene kafee i restorane… u koje je zalazio i Mocart, ili Šubert, recimo. Odlučujemo da počnemo  obilazak iz samog srca grada, Trga Svetog Stefana (Stephansplatz), na kome se nalazi i jedno od metro-čvorišta, tako da se do njega veoma lako stiže. Kupiš kartu za onoliko dana koliko ti treba, recimo 7, za 20 evra, i karta važi za sve linije metroa, tramvaja, autobusa itd. E, onda se možeš i smestiti na kraj grada, u hostelu, za 20 evra, kao mi. Lep je i u brdu. Baš nas briga za centar grada, tamo nek odseda… James Bond.

Trg Svetog Stefana i Graben

Trg Svetog Stefana zasigurno ne spada u carsko nasleđe “u užem smislu” te reči. Gotička po svojoj strukturi, katedrala Svetog Stefana (Stephansdom) je monumentalna u svakom pogledu. I spolja i iznutra. Vitraži, oltari, rebra…

Zaista je elegantno, na onaj srednjovekovni, mističan način. Teško je je uhvatiti u kadar fotoaparata, koliko je velika. Ulaz u nju je besplatan, tako da nemoj propustiti da „onjušiš“ mističnu gotiku, hladovine u unutrašnosti, kao i da odmoriš na klupicama predviđenim za vernike, kada nije misa…

Na Štefansplacu se nalaze i mnoge simpatične prodavnice, i kafei, ali su naravno, najupečatljiviji – fijakeri, koji se baš tako i zovu.

Ako ste pri novcu, onda je to “pod Muss”, kao gondola u Veneciji, ili crni retro-taksi u Londonu – provozaj se, i oseti se za momenat delom prohujalog sveta, od pre 85 godina… U kome se govorilo “Ljubim ruke!”, i u kome su sastanci bili tajni, a ruka voljene se prosila od oca…  a u međuvremeno se išlo u javne kuće na praksu, ili su se spopadale plesačice posle nastupa (laki poeni tih dana). Hmmm… Interesantno.

Ako ne, iskoristi priliku da se slikaš sa ultrakul konjima i njihovim zapregama… Na trgu ima nekoliko staklenih liftova koji spuštaju i dižu putnike do metro-stanice, ali su potpuno neprimetni, i nimalo ne kvare ugođaj srednjovekovno-baroknog trga. Ee, srbijo, treba se učiti na malim stvarima, kako se stvara duh grada…

Glavna ulica Beča zove se Graben. Iako ima malo bizarno i zastrašujuće ime (u prevodu “Grobovi”!), ova ulica ne bi mogla biti veselija. Sedneš u neki od desetina kafićaa i restorana, i popiješ svoj “melanž” ili pivce, Ottakringer ili Goesser, recimo. Zanimljivo, mnoge konobarice i konobari su našeg porekla, tako da će tvoje konsultacije tipa: “A šta ćemo piti/jesti?” ljubazno prekinuti ređanjem menija na srpskom…

Nas je tako prekinula riba plavih očiju i plave kose, sa minđušom u nosu, original Austrijanka, kako smo svi mislili. Ali nije! Naša. Lepaaa… Vidiš šta sredina uradi poštenom Srbinu, ccc… U Grabenu se nalaze najznačajnije zgrade građanskog života grada, zlatare i prodavnice vekovnih tradicija. Čak i picerija izgleda kao da je iz nekog starog filma ili romana. Cool. Mozak mi je zasićen lepim stvarima i izražavam se kao Beavis i Butthead…

Dalje…

Kohlmarktom (u prevodu: “Pijaca uglja”), gde stojećki Bečlije ispijaju svoju čašu vina posle posla, uz smeh, kao da ih niko nije izmučio u kapitalizmu (stičem utisak da je naš kapitalizam najgori, iako mi svi trube da mi malo radimo! Vraga malo!), stižemo do impresivnog Hofburga. U stvari, nije čudo što je baš Beč sedište Saveta Evrope: on je približno na sredini, i geografski i kulturno, i od severa i od juga, i od istoka i od zapada Evrope.

Sedište saveta je baš palata Hofburg, bogme, jedan impresionirajući niz zgrada koji predstavlja početak jednog velikog parka, u kome se nalaze još neki od arhitektonskih bisera Beča: Nacionalna biblioteka, ili pak, dve identične zgrade Prirodnjačkog i Umetničkog muzeja.

Mislim da se osećam… quite small sad, pored ovih zgradurina. Između njih, u vrtu, dostojanstveno na prestolu sedi gabaritna Marija Terezija (čije je ime Subotica nosila do 1918. godine, zamisli!) i “gleda na svoje podanike”… Wow, carski. Tu je negde i mali ostatak Vindobone, rimske iskopine. Stranci se tiskaju da vide i slikaju. Ja neću. Ja sam odrastao u Mitrovici, Sremskoj, gde smo u ruševinama carskih palata  igrali žmurke i fudbala. Ovo je smešno. Novosađanima nije smešno, izgleda. Vodiću ih u Mitrovicu, moram, šteta je traćiti tolike lepe kadrove na par zidića.

Austrijanci su bili poznati kao ljubitelji zelenila. Otud i gomila parkova po gradu. Poznat im je jedan park po kome su modelovali sve ostale po carstvu, Stadtpark. Pričali su mi da je Dunavski park skoro kopija ovog bečkog, i… vidi stvarno, prilično jeste kopija. usred parka, koji je nekada služio i za „divlje partyje“ valceraša, stoji spomenik Johanu Štrausu, kako svira violinu okružen cvećem.

Mogu misliti kakve su žurke bile tad. Gledao sam operetu „Slepi miš“ onomad, ma mi smo danas „male mace“ za zezanje koje su 50-godišnje Bečlije imale pre 150 godina. Nas policija razjuruje u pola 2, a ovi kažu u Štrausovoj opereti, „tek je 4 ujutro, rano je“. E, živote. Odlazimo do Šenbruna (Schoenbrunn). To mora da se vidi. Dvorac je neverovatan, stvarno se ne zna da li je lepša unutrašnjost ili park.

Stvarno su carevi živeli carski. U parku džogiraju obični građani. Opušteno. Ima i lavirint, da se juriš sa plemkinjama. Nema ih više, ali osećam kakva je luda žurka bila među plemstvom kada “uvijaš” neku sa onim podsuknjama… Šta, nisu se kupali baš mnogo? Uh, život nije uvek poezija. Iza parka nalaze se fontane, iza fontana nalazi se Glorijeta (Gloriette), luk posvećen pobedi.

Cool restorančić unutra. Vredi sesti i “ubiti” još koje “pivo s pogledom”. Drugi dvorac koji obeležava Beč je Belvedere, i njegov park je isto tako pun džogera. Savršeno. Stvarno se osetiš elegantno posle izvesnog vremena u Beču, nije šala. Znaš, kad prolaziš svaki dan po… Novom Beogradu ili nekim kvartovima sa novogradnjom, moraš postati nekako drugačiji i otuđeniji. Ovo je… stvarno oplemenjujuće.

Zaključujem da mi je jasno zašto su Evropljani manje agresivni od Amera, a i arhitekti su, bogme, vrrrlo odgovorna bića. Za naše mentalno zdravlje. Moje omiljeno mesto u Beču je, ipak, bio Karlspark. Ne samo da je tamo bio naš fakultet, na kome smo studirali celih sedam dana (komplementarne studije u Beču su i bile uzrok posete), već i što je tu jedna neverovatna crkva, Karlskirche. Dva stuba sa biblijskim motivima, cveće, zelenilo, kupola… ma, ovde je izmišljena elegancija i smirenost, zaključujem već drugog dana.

Tramvajske i metro stanice u ludom secesionističkom stilu, svi mirni, uprkos gomili ljudi iz bivše SFRJ i Rumunije (kažu da je bar 200.000 Balkanaca ovde), sve pod konac, ali ne onako švajcarski, neljudski pomalo, već opušteno. Super. Treba produžiti dalje, ima jedno mesto gde je ludnica: Prater! Najstariji evropski zabavni park možda danas, u poplavi igrica i parkova i nije nešto više od malo boljeg cirkusa, ali.. .Prater je Prater!

Vožnja Točkom na Prateru? Super! Ali, šta? Jedan sporu krug i to je to? Nema veze, to je pre 100 godina bila ludnica od provoda, pa se i mi “tripujemo”. Idemo da se vozimo blagim rollercoasterom i da se “sručimo” u vodu. Ima i soba strave. Lepo.

Poslednji deo istorijskog centra je deo gde su zbijene elegantne zgrade kao što su Parlament, Gradska kuća, Zavetna crkva i Gradsko pozorište. Superelegantan deo grada u kome nema puno zabave. Uz impresivne fotke, odosmo dalje. U ulicu Mariahilfestrasse, burnu žilu kucavicu šopinga. Hiljade ljudi nešto kupuje, juri svuda! Prodavnice, gužva, kafići, ekspres-restorani. Ulazim u H&M i kupujem košulju za 7 evra kakvu bih u Srbiji platio bar 15 ili 20. Šoping se isplati u Beču.

Pričamo sa nekim Hrvatom koji je srećan što vidi “Jugoviće”. Izgleda kao bivši maneken, od 45 godina, a ćerka mu je debela, strašno. Brza hrana ubija ovu mladu generaciju, zaključujem. Igraju li se ovi nečega, lopte, vije, ili samo gledaju TV i sede za računarom? Odosmo na Dunav. Tamo je lepo i plavo. Tamo su plaže, marine, ali i tehno-čudo negdašnjeg Beča, UNO-City, grad UN.

Svaka veća stanica metroa ima one grozne šoping centre, koji imaju i bioskope i ko zna šta ne. Da te zadrži ceo dan tu, da ne vidiš bela dana i samo trošiš pare i jedeš junk food. To nije Beč kakav hoćemo. Odlazimo da vidimo kule Gasometer. E, to je baš fino, Na kraju grada, okrugle zgrade od cigala, nekadašnje gasne stanice, sada su šoping centri (opet! Ali, lepi su…), i stambene zgrade, pune ateljea i studija… Romantično, gotovo.

Idemo u grad. Da pijemo pivo, dosta je kafa i melanža. Srećemo gomile devojaka iz istočne Evrope. Lepše su od Nemica. Ako i nađeš neku Austrijanku, pravu, ispostavi se da je češkog porekla. Neka, nema veze, mi volimo sve nacije, dok su žene lepe i šarmantne, i nisu sponzoruše. Ko voli plavuše, biće srećan. Ko pogleda u džep ujutro, biće manje srećan….

Posle buđenja, i još jednog, i još jednog, shvatamo da onaj ko jednom dođe u Beč, mora da proba da se vrati u njega. Elegantan je, smirujući. Nije ovo za arbajtovanje. Ovo je grad za uživanje. Kao u filmu “Pre svitanja”. Može i za ljubav. Za pivo, za belo vino.

Obećavamo sami sebi da ćemo sledeći put na rizlinge u Grincig, boemski i planinski deo Beča. Među bačve. Eej, pa ovo je bila jedna od prestonica sveta pre samo 100 godina! Muzike, zezanja, valcera, umetnosti. Ma, u pravu su Austrijanci za Švajcarce. Oni znaju šta je sir i šta je sat. I eventualno, franak. Ali, Austrijanci znaju šta je to – život. Ja ovo pričam krajnje ozbiljno. Idi u Beč. Ne moraš ni na Rapid, ni na Austriju, dva najveća kluba. Ni na prvenstvo Evrope. Idi u život.

Hundertvaserova kuća (Hundertwasser-Haus)

Na uglu bečkih ulica Kegelgasse i Löwengasse nalazi se jedno od novijih bečkih “čuda”: famozna Hundertvaserova kuća, pandan barselonskim kućama koje je projektovao Gaudi. Bečki umetnik Fridensrajh Regentag Dunkelbunt Hundertvaser (1928.-2000.), prilično odvaljen u glavu (promenio je ime tako da mu znači „Carstvo mira, Kišni dan, Tamno-šarena Sto-voda“), bio je ogorčeni protivnik masovno građenih i loše dizajniranih “modernih” stambenih zgrada; bio je ljubitelj živopisnosti, i zaštitnik čovekove okoline.

Smatrao je da takve, moderne zgrade zamaraju čoveka i smanjuju kreativnost i radost i onih koji u njima žive, i oni koji pored njih prolaze, i u njih samo gledaju. Bio je kao i Antoni Gaudi, ljubitelj unikatnosti i razigranosti… Napisao je Hundertvaser veliki broj manifesta o ulozi arhitekture danas, a to je znala i Gradska vlada Beča, i ponudila mu je projekat izgradnje stambene zgrade, krajem 70-ih godina. Hundertvaser je izišao sa prvim od projekata redizajna, koji su mu kasnije “šakom i kapom” dodeljivani, posle enormnog uspeha ove kuće…

Rezultat je fantastičan: individualnost je vrhunska. Svaka vrata i svaki prozor su različiti, svaki stan je u različitoj boji, kao i fasade i dekoracije. Spratovi nisu u nivou, a stanarima je ostavljena potpuna sloboda redizajna. Fasada je pravi “pačvork” boja, mozaika i oblika. Zgrada sadrži drveće, koje raste u malim stanovima ispunjenim zemljom! Hundertvaser je uvek isticao da ovo drveće može obezbediti i hlad i mir stanarima… Cela zgrada liči na deo pejzaža, kada se gleda iz vazduha, jer joj je i krov “pošumljen”. U njoj žive “obični stanari”…

Hundertvaserova kuća je tek prva od mnogih njegovih zgrada ili fabrika koje tu i tamo proviruju iz bečkog gradskog ambijenta. Ona je i velika turistička atrakcija grada, i turisti je bukvalo opsedaju, kao i radnjice i kafiće koji se nalaze u njoj… Više o njoj možete naći na sajtovima: Hundertvaserova kuća je tek prva od mnogih njegovih zgrada ili fabrika koje tu i tamo proviruju iz bečkog gradskog ambijenta. U njoj žive “obični stanari”… Hundertvaserova kuća je tek prva od mnogih njegovih zgrada ili fabrika koje tu i tamo proviruju iz bečkog gradskog ambijenta. Ona je i velika turistička atrakcija grada, i turisti je bukvalo opsedaju, kao i radnjice i kafiće koji se nalaze u njoj… Više o njoj možete naći na sajtovima: www.hundertwasser.at i www.hundertwasserhaus.at. Meni je, lično, ovo superupečatljiv deo Beča. Mesto koje pokazuje da on još nije “deda”, već jedan živahan grad, spreman na nove ideje…

Bečki nemački

Onome ko je reski nemački jezik učio u školi, neće biti baš lako da se navikne na bečki izgovor ovog jezika, i to je ono čemu gotovo svi vodiči posvećuju izuzetno mnogo pažnje, pa ću to i ja učiniti.

Naime, Beč je stotinama godina, za razliku od ostatka “nemačkogovoreće” populacije, bio centar države u kojoj su Germani bili manjina! Većinsko stanovništvo su bili Sloveni, a jak je bio i uticaj Mađara i romanske civiliazacije i jezika (Italijani, Rumuni). Summa summarum: nemački se izmenio, postao milozvučniji, pevljiviji, romantičniji. Tako kažu.

A isto tako, mnoge reči u austrijskom nemačkom su sasvim drukčije nego u “nemačkom nemačkom”, ali su nama, zbog 300 godina vladavine Austrije nekim našim krajevima, veoma bliske: ono što se kod nas zove paradajz, u Austriji je “paradajzer” (Paradeiser), za razliku od nemačkog “Tomate”, palačinke su “palačinken” (Palatschinken), kukuruz je “kukuruc” (Kukuruz), a ne “Mais”, trafika je “trafik”, a ne “Tabakwarengeschäft”; “sekirati se” kaže se “sekiren” (“sekieren”), kada je nešto reš-pečeno, to je takođe “resch”, a ne “frisch”, fijaker je “Fiaker”, a ne “Pferdekutsche” (“konjska kočija”); kupuje se, kao i kod nas, “5 deka”, a ne 50 grama; jagoda se kaže “ribizla”… i tako dalje!

Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u februaru 2007. godine. Sva prava zadržana.

Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.