Текст и фотографије: Жикица Милошевић
Бреша није град који вам излази у сусрет. Она не маше, не намигује и не труди се да вас задржи. Ако сте дошли јер сте на путу за Милано, Верону или језеро Гарда – у реду. Ако сте дошли намерно, то је већ ваш проблем. Бреша нема амбицију да буде туристички хит. Она има историју, индустрију и став. И то сматра довољним.
Архитектура је слојевита, али без (за Италијане тако честог) нарцизма. Рим, Средњи век, Аустро-Угри, индустријски двадесети век – све је ту, али ништа не «виче».
Кастело ди Бреша (Castello di Brescia), на брду изнад града, не служи као романтична тачка за заласке сунца, већ као подсетник да је моћ увек била ствар позиције, а не емоције. Са њега се град не посматра – он се надгледа. И нема пуно туриста, иако заслужује, али је савршен за одмор од туристички накрцаних комшија.
УСПУТ ОД БЕРГАМА ДО МИЛАНА
Заправо, за све је опет «крив», односно, «заслужан» WizzAir, тј. његова нова линија за Бергамо, из Београда. Слетевши у Бергамо тог сунчаног новембарског дана, морали смо дати «своје очи и прсте Великом Брату», али све се заврши брзо, и онда сам, размишљајући шта ми је чинити, решио да одем до Милана – преко Бреше.
Јер, иако је индустријски град, Бреша је и римски град, и италијанска лепотица, као и готово сви градови на Апенинском полуострву (иако је Бреша технички у Ломбардији, па нисмо сигурни где почињу Апенини, јербо није тако лако одредити као Балкан или Пиринеје).
На станици у Бергаму, воз за Брешу је већ стајао на колосеку, и био је пун-пунцијат, будући да сам сазнао да гомила људи заправо живи у Бреши, и да путују послом или школом у Милано, јер за 53 минута сте у срцу Милана, на станици Milano Centrale, за свега 5,50€.
У возу нема интернета, тако да се странци препознају по томе што не буље у телефон него читају новине, часописе, књиге или зверају око себе, док Италијани, као сав поштен свет, скролују до у бесвести. Мојој сапутници преко пута упао је у очи ћирилични натпис ПОЛИТИКИН ЗАБАВНИК који је цео пут покушавала да протумачи, не знам са колико успеха.
У староставно доба град се звао Бриксија (Brixia), што је очито келтско име, јер је ова регија била позната као Цисалпинска Галија (Галија с ову страну Алпа), па је онда у време вулгарног латинског постао Бришшја, па Брешша, како се сад изговара име Brescia, са два Ш. На италијанском. Локалци кажу Бреса или Бреха. На ломбардском.
Мада, неки кажу да је град основао Херкул лично у паузама својих подухвата, а један други мит приписује његово оснивање бегунцу из опсаде Троје, који је град наводно назвао Алтилијум („други Илијум“, тј. “Друга Троја” јер је Илијум или Илион било име за Троју).
Према другом миту, оснивач је био краљ Лигура, Циднус, који је напао Паданску равницу у касном бронзаном добу. Коле Чиднео (Colle Cidneo, Циднусово брдо) је добило име по тој верзији и то је место средњовековног замка. Чини се да овај мит има зрно истине, јер су недавна археолошка ископавања открила остатке насеља које датира из 1.200. године пре нове ере, за које научници претпостављају да су га изградили и насељавали народи Лигура (то су они из Ђенове по којима је названо Лигурско море).
ЦЕНТРАЛНИ ТРГОВИ
Бреша је позната по томе да личи на „мали Милано“ јер је архитектура неподношљиво утилитарна, а цене гардеробе и обуће бесрамне (у високу страну), док им је стил, наравно, беспрекоран.
Занимљиво је да град чини гомила готово међусобно повезаних тргова, што нисам видео од Кракова, или од Сремске Митровице, где се један трг редовно „улива“ у други. Можда су то неке римске смицалице које смо сви наследили од Царства (не ти, Кракове, само ми!).
Елем, ада дођете у Брешу, видите низ тргова који су повезани пролазима, и то вам се допадне. А један од њих је “модеран”. Али, крије страшну тајну.
У преводу, избио сам на Трг Победе (Piazza della Vittoria), која ме је одмах подсетила на један занимљив период људске и италијанске историје познат по томе да су се његови идеолози залагали за тезу да је један штап може лако сломити, а да се сноп штапова не може сломити – те смо заједно јачи. Пошто је један штап на италијанском „фашо“ (fascio), цела идеологија је постала позната као fascismo – „снопизам“ или ипак, препознатљиво – фашизам.
Наравно, тај трг је ем фашистички, ем је Мусолини решио да га направи у сред средњовековног града, који је демолирао да би показао да је фашизам ствар будућности и да носи “чистоту” и линија и морала и живота, али и већи стандард.
Али, Италијани скоро да ништа нису учинили да сакрију порекло трга. Чак и званични туристички водич каже да је то „амблематични простор фашистичког урбанизма“, иако Википеђани кажу да је то „италијански рационализам“ 🙂 и да је трг грађен између 1927. и 1932. а да га је пројектовао „рационалиста“ Марчело Пјачентини. ОК. Пјаца је носила гомилу фашистичких елемената који су скинути након Другог светског рата (нису сви!).
Трг је настао рушењем древног средњовековног насеља Пескери, које је изгледало као Фиренца или Рим, имало је уске уличице, неке широке само два метра, оивичене средњовековним зградама које су достизале висину од двадесет пет метара. Главне комерцијалне активности насеља – риба, сир, месо и житарице – учиниле су га важним комерцијалним центром “старог кова”. То се није допадало фашистима.
Ако нешто воле тоталитарне идеологије, воле да сруше старо и направе ново, ружније, и да кажу да је то прогрес. Са северне стране налази се Палата ПТ (није ПТТ јер није било телефона још), односно Палата Поште и телеграфа.
Одмах поред је и први небодер у Италији, 60 метара високи Il Torrione, који комбинује црвене цигле и римске лукове.
Ту је и станица метроа (са око 200.000 људи Бреша има једну линију метроа – време је да се Нови Сад мало пробуди, а не би било лоше ни Загребу ни Љубљани), али и Аренгарио, занимљива гомила црвених камених коцака које представљају историју Бреше – има ту и Римљана, и Ломбарда и чега све не, али…
Ту је и нешто што је онако «лаганини» остављено да стоји, успркос крику Италијана који гласи: «После 1945. склонили смо све споменике фашизму!» Да ли баш? На барељефу који приказује историју Италије у сегментима и даље је последњи “квадрант” као у стрипу посвећен човеку који има фашистичку униформу, капу и води омладинце са фашистичким поздравом, док му отпоздрављају на исти начин а са десне стране поред ногу је СНОП (FASCIO) по коме је цео покрет добио име. Такође, јесу “склоњена” слова која кажу FASCISMO али се јасно види где су била и може се прочитати реч јер нико није ишмирглао камен.
Кроз Квадрипортик идемо до другог трга – кад оно – у њему виси носорог. Наиме, „Висећи носорог“ у Бреши је савремена уметничка инсталација под називом „Тежина заустављеног времена“ уметника Стефана Бомбардијерија. Бронзана скулптура приказује носорога окаченог као на носилима, а њено значење је метафора за „тежину“ људског живота, као и за напетост и неизвесност.
Уметничко дело је инспирисано сценом из филма Федерика Фелинија „И брод плови даље“. Да ли је безбедно? Јесте! Нису градили српски “подизвођачи”. Срећом.
Долазимо на други, ипак неуништени и старији трг, Трг Павла VI, и на њему ми падне једна мисао. Бреша је град какав је Нови Сад био некад, пре махните изградње квадрата (која ће дефинитивно довести до пуцања мехура као 2008. у САД и касније у Либану, и до појаве градова-духова као у Пољској).
Но, независно од пренадуваног броја квадрата и насеља около, Бреша је мало позната туристима иако је јако занимљива – рецимо на главном тргу (баш Павла VI) су две катедрале једна поред друге – стара, Ротонда (која више није катедрална црква), и нова, барокнo-класицистичка, или оно што се код Хабзбурга називало цопф стил.
Брешанима је било жао да руше Ротонду да би саградили нову, па су нову, већу (Cattedrale di Santa Maria Assunta), ставили између Градске куће и Ротонде, па су сад у низу.
Излазим из Катедрале и мимоилазим се са свештеником и један другом говоримо «Buongiorno!”, са дискретним осмесима. На тргу сви пију кафу и једу специјалитете. Опуштена Италија.
Бреша је такође била под Аустријом, па је занимљиво размишљати како смо ми и Бреша и Милано, и Лавов у Украјини и Краков, Котор и Трансилванија били у истој држави и то се јасно види и сада. Скоро на сваком кораку, на овом тргу.
Да све не буде средњоевропски, ту је и стара Градска кућа, како већ рекосмо, под називом Бролето (Broletto) и ту осетим глас Умберта Ека и чујем латински из “Имена руже“.
РИМСКА БРИКСИЈА
У Италији, земљи где и најобичнија раскрсница има своју легенду, Бреша делује готово непристојно нормално. Њен римски форум – један од најбоље очуваних у земљи – није ограђен бескрајним редовима сувенира, нити праћен драматичним наративом у аудио-водичима. Стоји ту, масиван и миран, као да поручује: „Ако ти значи – гледај. Ако не – настави даље.“
Као и у Пули или Тарагони, споменици су у центру града јер ниједна велика река није стигла да 2000 година наноси муљ као у Митровици (па и у Верони, рецимо). Капитолиј, који је дао изградити 73. године нове ере цар Веспазијан, стоји тихо на малом тргу на коме је тешко наћи пролазника да вас слика.
Капитолиј је заменио ранији скуп храмова, „Републиканско светилиште“, које се очигледно састојало од четири засебна храма подигнута око 75–90. године пре нове ере, а обновљена током владавине Августа.
То што нема муља и реке не значи да је био безбедан од нападаја природе: био је скоро у потпуности затрпан клизиштем са брда Ћиднео, и поново је откривен 1823. године. Реконструкцију је убрзо након тога извршио Родолфо Вантини. Током ископавања 1826. године, у њему је пронађена бронзана статуа крилате Победе, вероватно сакривена у касној антици како би се сачувала од пљачке.
Ту је и шармантна црква Светог Зенона на Форуму, а даље је комплекс римске Бреше заштићен УНЕСКО-м, са остацима палата на којима су средњовековне палате, на којима су ренесансне палате, на којима су барокне палате…
Па опет, град не живи од туриста и то се осећа у сваком кораку.
Нико не глуми аутентичност – она се овде подразумева.
Време у Бреши не успорава због вас; ви сте ти који морају да успоре. И то је одлично.
ЛОКАЛНЕ СМИЦАЛИЦЕ
Пауза за ручак – и то мора бити нешто ломбардијско.
Рецимо, казончели. Ломбарђани не воле и не једу маслиново уље – они једу маслац, односно путер.
Више воле паленту од пасте, али паста пуњена шунком и са много путера – е то су Casoncelli alla brescianа. Теоретски, то је предјело, али сасвим је ОК да буду и главно. 12 евра.
Конобарица је жена од преко 60 година са осмехом, и каже, уз ово иде пиво. У реду. Из ресторана у самом центру чује се The Smiths, REM, The Cure. Ово је северна Италија, види се. Конобарица каже, следећи пут паленту, и вино франчакорта! Важи, насмејем се ја.
Трг Лођа је трећи из „великог Тројства“ тргова. Има Лођу, наравно са великим италијанским заставама – сасвим пригодно – али најзанимљивије је оно преко пута.
Ту је палата са сатом који ће нам померити поимање стварности и мерења времена, јер се 1540. када је све то направљно, време другачије мерило. Прво: бројчаници сатова су дизајнирани на основу знања о космосу које су диктирале геоцентричне теорије астронома Птоломеја. Сунце није у средини нашег система, већ Земља.
Друго: скала датума сата сведочи о јулијанском календару који је био на снази у време изградње, при чему је пролећна равнодневица представљена 11. марта, а не 21. марта. Десетодневно кашњење акумулирано током векова исправљено је 1582. године реформом и увођењем грегоријанског календара.
Треће: бројчаници сата су дизајнирани према „италијанском“ временском систему, који је 24 сата дефинисао као залазак сунца, крај дана и почетак новог дана. Двадесет три сата се налазе на десној страни бројчаника. Са овим системом, зракасто лице сунца, причвршћено за казаљку сата, репродуковало је својим кретањем путању сунца док оно излази на истоку (лево, 12 сати), путује дуж дневног лука и залази на западу (десно, 24 сата). Горњи полукруг круне је стога одговарао дану са сунцем изнад хоризонта, доњи ноћи са сунцем испод хоризонта. Ова шема је важила само за време равнодневица и захтевала је да се сат континуирано подешава на променљиво време заласка сунца током целе године.
Четврто: након реформе мерења времена из 1786. године, без икаквих промена на два бројчаника, сат је подешен на „француско“ време које је и данас на снази, са 24 сата фиксираним на поноћ. Ми данас користимо “француско” мерење а да ни не знамо колико је то “новотарија”.
Пето: све је у то доба – астрологија. Полазећи од центра главног бројчаника, постоје три ротирајућа дела концентрично распоређена око централног осовинског механизма који представља Земљу. Први део је део Месеца, затим део Сунца, а најудаљенији део је део Зодијака. Бројчаник у целини показује лунарне фазе и астрономске услове који се односе на положај и углове између Сунца и Месеца, са Земљом у његовом врху, у контексту зодијака, погодног за астролошко „читање“. Ова информација се сматрала важном за разумевање да ли су звезде повољне за продуктивне активности и односе међу људима.
Пуно приче око једног сата, али пре свега 200+ година стварни уопште нису биле какве су сад, што нас доводи до закључка да ће сведочанства о нама бити сасвим егзотична око 2250. године. Ако то икоме ишта значи.
ТВРЂАВА ЗА КРАЈ
Е сад, овде нам иде заједничко хабсбуршко наслеђе – након Наполеоновог пораза, Бреша је постала део Краљевине Ломбардије и Венеције, која је била у саставу Аустрије од 1815. Тврђава на брду изнад Бреше опет нема пуно туриста, а носи печате Млетачке републике и Аустрије.
Бреша је због устанка против Аустрије добила име „Лавица Италије“, а у тврђави је и пригодан музеј који слави Гарибалдија.
Нешто ми се више свиђа заједничка историја него уједињење Италије, па извини, Ђузепе, гари, одох. Леп поглед са тврђаве која опет има „животињски надимак“ – Соко Италије. Код нас је то воз, помислим, али нема везе, лепо звучи.
Бреша је и град „Mille Miglia“, трке од хиљаду миља, како јој име каже, од Бреше до Рима и назад. Почело је све 1927. а траје и данас (можете видети све и свашта у пригодном музеју).
Бреша је и град студената и позоришта, шетача и бициклиста, са пуно младих.
И КОНАЧНО, ЗАШТО БРЕША?
То је град који зна да је био важан, који још увек нешто производи и који нема времена да се извињава што није „довољно леп“. Она носи ту индустријску тежину – фабрике које нису нестале, радничку логику дана, осећај да се овде живи од нечега стварног, а не од приче о себи.
Гастрономија то само потврђује. Ово није Италија инстаграм тањира. Овде се једе тешко, озбиљно и без декорације. Палента, месо, путер – калорије као идеологија. Храна није спектакл, већ гориво. Франчакорта, пенушаво вино из околине, пије се без уздаха и церемоније.
Бреша је град рада, и то не крије. Индустријска прошлост није претворена у романтичну причу о „креативним хабовима“, већ и даље функционише као економска основа. Зато је град приземан, помало груб, али стабилан. Нема ту илузије да је култура замена за производњу – оне коегзистирају, али се не мешају.
И управо у том одсуству жеље да се допадне лежи њена највећа иронија: Бреша је све ређи тип европског града. Град који није бренд. Град који није позорница. Град који не моли за пажњу.
У времену када европски градови све више личе једни на друге – са истим кафама, истим „аутентичним квартовима“ и истим наративом о себи – Бреша делује као тихи отпор. Као неко ко је одлучио да остане нормалан, иако то више није модерно. А то је, данас, прилично радикалан став.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
