Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Pojava niskobudžetnih prevoznika doprinela je da upoznajemo gradove koje inače ne bismo, pa tako i Bergamo, koji sam prvi put upoznao 2010, pa onda 2012. i sada treći put.
To je šteta, jer su mnogi gradovi veoma turistički, kao ovaj grad u Lombardiji iz koga nam je stigla jedna svetski poznata poslastica – straćatela (stracciatella, ukus sladoleda).
Ima još dobre hrane, kao što je pica bergamaska (pizza bergamasca), uglavnom se meri na grame i seče kako mušterija voli – i ima deblje testo; pa kazončeli (casoncelli), nekakvi peljmeni sa puterom, pa polenta sa puterom i slično – sve sa puterom, svinjetinom i tako to.
Netipično za ono kako mi doživljavamo Italiju (maslinovo ulje i ostale stvari tipične za Mediteran). Neka vrsta “Vojvodine u Italiji”.
Svima bih preporučio da, ako već lete do tamo WizzAirom – budući da je «sveže uvedena ova linija» iz Beograda, provedu prepodne u gradu, a da ne idu odmah za Milano. Imamo i motivaciju za to: Donji grad je sladak, ali je Gornji grad prava poslastica.
LANGOBARDI I LANGOBARDIJA
Evo i malo istorije – inače se ovaj deo današnje Italije nije ni zvao tako do dolaska germanskog plemana zvanog Langobardi, dakle do Seobe naroda. Oni su živeli na području između današnjih Hamburga i Berlina u davna vremena, a onda su rešili da se, zbog interne borbe sa drugim germanskim plemenima i sa Hunima, pomaknu ka jugu, i posle par epizoda po Evropi, uključujući i kratak boravak u Panoniji, rešili su da se skrase u Cisalpinskoj Galiji, koju su već naseljavali romanizovani Kelti, koji su već umislili da su pravi pravcati Rimljani.
Dobili su ime „Dugobradi“ (lang –dugačak, bard- brada) jer nikada nisu brijali brade već su ih samo sekli nožem na određenu dužinu kad postanu nepraktične za nositi. Ovo sve tvrdi Isidor Seviljski, pa nemamo razloga da sumnjamo, jer je Isidor poznat po tačnim zabeleškama.
I tako, Langobardi se naseliše na područje današnjih Milana (Mediolanum), Breše (Briksija) i malog naselja na brdu koje će nazvati „Kuća na brdu“ ili Bergheim (Berg – breg, brdo; Heim – kuća, dom). Ovo zvuči kao nemački „Berghajm“ što je i tačno. Ako ne gledamo italijanski, već lombardski jezik, nastao mešanjem germanskog langobardskog jezika i latinskog, onda se ime grada izgovara kao „Bergem“ (Bèrghem), što je sličnije originalu.
Langobardi vremenom postaju poznati kao Lombardi, a Langobardija postaje Lombardija, pa je kao takvu i znamo danas – kao ponositu regiju Italije koju južnjaci smatraju… hm, „i dalje germanskom“.
Lombardski jezik je i dalje pun umlauta, odnosno samoglasnika Ü, Ö i sličnih, pa se duh starih Germana vidi u toj ravni. Zanimljivo je sledeće – njihov ugled je uvek bio sporan. U ruskom jeziku i jezicima bivšeg SSSR, pa i letonskom, reč „lombard“ znači zalagaonica – jer su se posle Krstaških ratova ovi vratili kući namlaćeni parama, ali – parama „zarobljenim u predmetima“ – pokrali su zlata i dragulja, relikvija i odeždi, ali keša nigde. I onda su mudri trgovci iz Lombardije ponudili otkup dragocenosti za one kojima je keš hitno nužan, po nekoj manjoj ceni, i tako su nastale zalagaonice, koje su kasnije evoluirale u prave banke.
Još jedna stvar je da je ime „Lombardo“ u Buenos Airesu evoluiralo u „Lunfardo“ – što je ime slenga iz Buenos Airesa i okoline, vrlo često i ispočetka korištenog od strane krimosa i ostalih lica odranije poznatih organima gonjenja. Ovo je slično koknijevskom rimovanom slengu ili našem šatrovačkom, a dobilo je ime po – ni manje ni više – nego tome što su doseljenici Lombardi („Lunfardi“) bili najčešće – s one strane zakona i prvi su ga smislili.
Kada sve ovo znamo – idemo sa aerodroma u Bergamo. Pohlepni Germani, i ljudi bezakonja? Ne obećava. Lombardija proizvodi četvrtinu italijanskog BDP-a sama? Obećava!
DONJI GRAD
Pa dobro, to je kao da idete u Kopenhagen i da očekujete da nađete Vikinge, kad ono ljubazni nasmejani Danci. Stvari se menjaju pa su tako i Lombarđani, nagumani para i oslobođeni fukare koju su poslali preko mora, napravili divnu zemlju.
Autobus od aerodroma Orio al Serio ide brzo i često, za par evra, a aerodrom se odnedavno zove „Karavađo“ (Il Caravaggio, sa sve određenim članom) što je baš lepo ime ali čovek je bio iz Milana. Zanimljivo je da je to treći najprometniji aerodrom u Italiji! Ko bi rekao.
No, eto nas na glavnom trgu, spremni da istražimo ono što se naziva Donjim gradom (Città Bassa). Sreo sam, uzgred, dve devojke u busu za centar sa aerodroma i nekako sam, bunovan od nespavanja, smislio opis za Bergamo „To vam je kao Novi Sad i Petrovaradin, samo što je jedan grad i nije odvojen rekom. Ali u biti – to su dva grada, Gornji i Donji.“ Nekad su prve misli koje naiđu u neispavanu glavu i najbolje.
Ceo Donji grad je „nov“ – nastao je početkom 19. veka, ali tim pre liči na gradove kod nas, jer su i Novi Sad i Subotica i svi ostali gradovi koje smatramo „lepima“ nastali (u sadašnjoj formi) nekako u to vreme, od 17. do početka 20. veka.
Tu su uobičajene zgrade tipa Gradske kuće, Prefekture, crkve iz toba italijanskog ujedinjenja, velelepne „porte“ u rimskom stilu, kafei i restorani i tome slično.
Naravno, da ne zaboravimo i ono što nije bilo završeno na vreme pa se toga dohvatio Musolini i na kraju dodao dozu fašizma i zlokobnog nacionalnog ponosa, i sada to tako stoji sve smućkano, i na kraju, ti oprostiš Italijanima sve, jer je lepo.
Bergamo ima za ljubitelje fudbala lepu konotaciju jer odatle je Atalanta, klub sa dresovima na plavo-crne štrafte koji redovito igra u Ligi šampiona, ali za sve nas ima i zlokobnu konotaciju, jer je to bio grad odakle je u Evropi buknula epidemija, kasnije pandemija koronavirusa, koja je zaustavila svet. Grad je najteže stradao, zavijen je u crno, ljudi su umirali kao muve. Ne ponovilo se.
U centru, spomenik sa mrtvim čovekom koji visi naglavačke a za njim žali žena, podseća nas na užase rata. U ovom slučaju, Drugog Svetskog. Obližnji Toranj palih (tako vole da kažu, „pali“, za izginule zbog bezumlja političara i nacionalšovinista) seća nas na zlo Prvog Svetskog, ili Velikog rata.
Zanimljive su mi brojne moderne statue u javnom prostoru. Italijani su već prošli kroz rimsku umetnost, renesansu, neoklasicizam, pa kroz fašizam i sada im je kul da budu i moderni.
Nama, na Balkanu, opterećenima „spomeničkim nenasleđem“, važno je da dižemo na svakom koraku realističke skulpture istorijskim ličnostima.
Tako i razlikujete zrelo, dokazano društvo, i nezrelo i nedokazano.
GORNJI GRAD
Do Gornjeg grada (Città Alta) možete doći na više načina – peške, ili pak, uspinjačom. Jedne godine sam išao peške, druge uspinjačom (funikulerom), a treće gradskim autobusom skoro do vrha, pa onda peške.
Sve je odlično. Probajte i jedno i drugo.
U Gornjem gradu glavna je srednjovekovna Citadela, i ona je rpva stvar na koju naletite. Nju je izgradila plemićka familija Viskonti iz Milana u 14. veku.
Uvek ima turista, jer Italijani restauriraju svaki kamen svoje istorije, pa je zato i njihova zemlja “Il Belpaese” – “Lepa zemlja”, kako joj je nadimak.
Bergamo liči na Švajcarsku, pada mi na pamet misao koja me progoni. I zaista, posle proveravam gradove južne Švajcarske, kao što je Lugano, i bukvalno izgledaju kao preslikani.
Brdo, mešavina italijanske i germanske kulture na keltskim temeljima, tmurno nebo i strah da te ne strefi kiša.
Kapela Koleoni (La Cappella Colleoni) je, usprkos svom divnom izgledu – grobnica!
To je renesansna pogrebna kapela izgrađena 1476. godine po nalogu Bartolomea Koleonija kao njegov mauzolej.
Zabavno je da je grb porodice Koleoni u upotrebi od najmanje 1123. godine i na njemu su prikazana – tri para testisa.
To je zato što je Gizalberto 1123. usvojio tu reč kao prezime cele familije, koja je bila langobardskog porekla. Hteo je valjda da kaže da su hrabri i da “imaju mu*a”.
U tom smislu je zanimljivo da je u Srednjem veku kanda vitez i plemić imao prezime Mudić, a ne kao Smrda Mudić iz “Posetilaca”, da to bude onaj sluga iz nižih staleža.
U lođi, jedna devojka ima “muzički nastup”. Italija je harmonija. Što si tužan kad postoji Italija odmah pored nas? To često pitam ljude. Manite se alkohola. Italija.
Tu je i bazilika Santa Maria Maggiore, odmah pored, iz 12 veka i malo je istovremeno i gloomy i cheerful, kako mi je jedna kanadska turistkinja prenela svoje impresije. Zapravo, po njoj je i ceo Bergamo takav.
U bazilici je i grob Gaetana Donicetija, jednog od najpoznatijih lokalaca. Sedamo u kafić „Taso“ koji je dobio ime, možda po Torkvatu Tasu? Možda, ali čovek nije bio odavde, već sa juga.
Ko je onda još slavan odavde? Meni lično, najmiliji je Pjetro Lokateli, barokni kompozitor i violinista, jer šta ima lepše nego u depresivnom svetu pustiti sebi malo baroknog „cveća“ iz zvučnika. 35 godina živimo u paklu, malo raja putem muzike neće škoditi.
Drugarica Goca, istoričarka umetnosti, me podseća da je Bergamo važan i za srpsku umetnost – u Bergamu je Milena (Pavlović) Barili 1916. polagala ispite iz 1. razreda osnovne škole. Tu je boravila i 1938. godine – u teatru u Bergamu održana je premijera opere Meduza, koju je komponovao njen otac Bruno Barili. Operu je izveo orkestar Skale iz Milana. Nije loše.
Bergamo deluje «živo». Nije kulisa za turiste. Nisu sve radnje napravljene da se kupuju suveniri i slično. Ima normalnih radnji za normalne građane – mesnica, sirarnica, vinarija, slastičarnice na svakom ćošku.
Ovde dolazimo do toga da je ovo gastronomski raj. Ali, koji u Italiji nije? No, odavde su malo „jača“ jela – slađa i masnija. Jedno od njih je i već pomenuti ukus sladoleda straćatela. Recept za straćatelu izumeo je 1961. godine u Bergamu ugostitelj Enriko Panatoni koji je bio poreklom iz Altopašoa u Toskani, a emigrirao je u Lombardiju 1940-ih sa suprugom Orijanom. U Bergamu je preuzeo kafić pod nazivom „La Marijana“ blizu kapije Sant’Alesandro, u Gornjem gradu. Šta reći a ne probati. Nemam bolji opis.
Tu je i pica bergamaska, koju smo isto tako spominjali – malo debljeg testa sa raznim nadevima, koji deluju tako da bi sad seo i pojeo 5 različitih.
Ljudi se skupljaju samo da gledaju kako žena koja radi secka i meri pice. Kupuju se na kilograme, za razliku od Napulja gde se kupuju na metre. Težina naspram dužine.
Ulazim da kupim razglednice. Jedna lepa Italijanka od preko 40-50 godina me nasmejana poslužuje. Pada mi na pamet da Italijanke jako lepo i prirodno stare – imaju i bore, ali su nasmejane, vitke, živih očiju, kao devojčice. Kod nas se često „odaju čarima“ plastične hirurgije pa izgledaju jezivo ili groteskno (hajde, manje loša reč), ili se „odaju čarima prekomerne ishrane“. Ili čarima depresije.
Sa njom neki njen poznanik priča bergamaški, dijalekt lombardskog, a ona mu odgovara na italijanskom. Smeju se. Prvi put čujem legendarni bergamaški – o njima se pričaju vicevi u Milanu, da govore H umesto S i Š. I čovek stvarno tako govori.
Hodamo uličicama uzbrdo i nizbrdo. Drveća nema, samo kamenje i visoki zidovi koje ne možeš uhvatiti u kadar kao čovek. Trgovi sa turistima.
U jednoj radnji, krajem 2010. video sam (papirnica i knjižara je u pitanju) – ponosno se prodaje kalendar Musolinija za 2011. godinu. Sigurno nije mesto ni vreme da zazviždućem Bandiera Rossa.
I onda, niodakle, kiša. Kao zastor. Bergamo je zapravo, na tom mestu na kome stojimo, početak Bergamskih Alpa. Baš počinju u Gornjem gradu. Sada se samo možeš sakriti u kafić ili pažnjivo spuštati sa kišobranom «niz mokre ulice» što bi rekli Cukić i Štulić, pazeći da ne ljosneš.
Ako ćete za Milano – na železničku stanicu. Ako ćete kući, na Orio. Ali onaj Orio od pre 13 i 15 godina ličio je na neku malo veću autobusku stanicu u Srbiji. Ovaj danas je već ozbiljan.
Spavanje na podu ako nema ko da vas doveze da krenete u pola 9 kući, zajedno sa hiljadama ljudi, siguran sam. Ili, kao prvi put, ako vas dovezu, odete na kafu sa devojkom, s kojom ne možete da se oprostite, pa vam prvi put u životu izgovore ime na razglasu da brzo uđete u avion. Dok smo ulazili, besna i šarmantna i nekako majčinski nežna žena koja je radila na gejtu drala se na nas rečima: «Možda je aerodrom mali, i liči na autobusku stanicu i mislite da ćete stići očas posla…. Ma questo non è un autobus!!“
Sa cenama bliskim autobuskima, to često i zaboravite. Ali, ako idete za Bergamo, nemojte ga zaobići. Makar zbog pice, kolačića „sa licima“ i sladoleda zvanog straćatela.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
