Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Ima Baskije i van Španije. Ima je u Francuskoj. Španska Baskija je industrijalizovana, ona je bila razvijeni Sever Španije. Francuska Baskija je potpuno seoska i zelena. Bio je to ruralni pastirski Jug Francuske. Pun vikendica, dvoraca, golf terena, dugačkih plaža, elegancije, stila i francuskog šarma koji uvek miriše na luksuz. Najlepši grad Francuske Baskije je Bijaric (Biarritz), čije ime već asocira na eleganciju.
KAKO JE BIJARIC POSTAO BIJARIC?
Odgovor na ovo pitanje je isti kao i odgovor na pitanje „Kako je Opatija postala Opatija?“, ili „Kako je San Sebastijan postao San Sebastijan?“. Evo najboljeg primera, Austro-Ugarske, 1905. godine. Austrijska Rivijera, centar svega je austrijsko letovalište Opatija. Zašto su se svi sjatili baš tu, a ne u Dubrovnik, Zadar, Split, Šibenik, Budvu?
Odgovor je jednostavan: u Opatiji je bilo dovoljno sveže da ste uveče mogli da obučete odelo, frak ili večernju haljinu da se ne oznojite, a u Dubrovniku biste bili mokri od prokuvavanja, kao i na Azurnoj obali ili u Malagi.
Dakle, turisti su tada imali potpuno drugačije zahteve nego danas, kada opsesivno tragaju za suncem, vrućinama i preziru hladne noći. Elem, Bijaric je postao mondensko središte aristokratije zato što je hladnjikav, a ne zato što je bogznakako topao.
No, činjenica da se nećete prokuvati ovde kao na drugim mestima ne znači da nije toplo, da more nije savršeno, da plaže nisu divne i da sve nije zapravo savršeni spoj prirode i ljudskih „nadogradnji“.
ZAŠTO DANAS BIJARIC?
Bijaric je, uprkos promenljivoj klimi gde se čoveku koji uplaćuje aranžman ne može garantovati „100% sun & fun“-vreme, jedna od najlepših destinacija na kojima sam proveo dane „umačući telo u slanu vodu“.
Zanimljivo je da se do Bijarica može doći na razne načine, a prilično je daleko od Pariza i od ostatka Francuske, pa mnogi ovde dođu iz Španije, sa kojom su saobraćajne veze odlične. I mi smo ovde došli iz San Sebastijana, iz španske Baskije, i teško je shvatiti kako su dva dela ove etničke teritorije mogla da budu tako različita, ali postoji socio-ekonomsko objašnjenje.
Naime, ovaj deo Francuske nije Francuzima bio uopšte bitan za razvoj industrije, i ostao je pastoralan. Ne čudi što su ovde, u „Pays Basque Français”, golf tereni i letovališta. Kao druga zemlja. Pa i jeste druga zemlja. Iako je i ovo Baskija.
Zanimljivo je da je mondenski Bijaric (Biarritz, što je tipično baskijsko ime), iako zvanično nakićen baskijskim zastavicama i suvenirima i baskijskim natpisima, jedan od centara gaskonjske kulture. Zanimljiv je način na koji su neki narodi primali stranu vlast.
Recimo Škoti: imaju svoj gelski jezik, pa onda Scots, što je neka uvrnuta srednjovekovna verzija osvajačkog engleskog, danas dijalekt, i onda konačno, književni engelski. Tako i Baski: imaju svoj baskijski, onda neku verziju latinskog usvojenu u Srednjem veku, gaskonjski (dijalekt okcitanskog), i konačno, savremeni, pariski francuski. Sad treba naći šta je nacionalni identitet u celoj priči? Šta su stanovnici Bijarica? Oni su vaterni Francuzi, vatreni Gaskonjci i vatreni Baski. Toliko o višestrukim identitetima.
MALI ISTORIJSKI OSVRT
Dakle, Bijaric je već po imenu očevodno baskijski. Čim vidite nešto što se završava na –ITZ, ili ima RR, odmah možete propoznati baskijski pečat.
U Biskajskom zalivu život nije baš bio lak pre izmišljanja turizma. Bijaric je bio mesto za ribare i, malo neuobičajeno, za kitolovce. U suštini, nije ništa neobično imati kitolovačko naselje na obalama Atlantika, ali je teško povezati današnji uglađeni francuski grad sa truplima kitova kuvanjem kitove masti u kazanima. Pa ipak, od 12. veka, kada je pribeleženo da grad postoji, pa sve do 18. veka, Bijaric je bio upravo takvo naselje, produvano vetrovima. A onda je medicina uznapredovala i lekari su počeli da prepisuju pacijentima „morski vazduh“ da bi ovi bili zdraviji. Tako je nastao turizam.
Nije važno što lekari nisu znali šta to „leči njihove pacijante“: da li su to negativni joni, odsustvo smoga u vazduhu ili nešto treće, svejedno su horde bogatijih građana poželele da odu negde na more i da se nadišu zraka u šetnjama pored mora. Teško je naći južniju tačnu atlantske obale Francuske, pa je Bijaric bio logična meta.
Grad se sve više razvijao a postao je slavan kada je carica Evgenija (žena Napoleona III) 1854. godine napravila sebi omanju palatu na samoj plažu, da bi imala gde dostojanstveno odsesti kad dođe na Atlantik, a da se ne gužva u nemonumentalnim prostorijama sa običnim smrtnicima. Ta palata će kasnije postati legendarni Hôtel du Palais, a o njemu ćemo tek posebno morati prodivaniti.
Gde je jedna krunisana glava, eto ih uskoro još. A za njima i plemići, za plemićima bogataši, za bogatašima srednja klasa i tako dok se ne dođe do samog dna lanca socijalne ishrane, i danas u Bijaricu imamo i radničke dlanove i prefinjene ruke milionera koje se jednako igraju loptom na Grande Plage, tj. Velikoj plaži.
Britanska kraljevska porodica je u to vreme počela da se brine za telesno zdravlje i da smatra Francusku svojim prijateljem, za promenu, pa su se i britanske krunisane glave odmarale u Bijaricu.
Kraljicu Viktoriju mogli ste, da ste bili živi u to doba, videti kako se šeta pored mora, Edvard VII je bio čest gost, a tu su bili i španski monarsi, recimo Alfonso XIII je baš voleo da iz San Sebastijana skoči kraljevskim kočijama do Bijarica.
Evo omanjeg spiska ljudi koji su dolazili da se odmaraju ovde, najčešće u pomenutom hotelu koji nosi ime palate: kraljica Hortenzija, žena Luja Bonaparte, kralja Holandije, Viktor Igo (upadao je u poetski zanos u Bijaricu i rekao o njemu da je to „belo selo sa crvenim krovovima i zelenim šalukatrama“), Leopold II od Belgije, portugalska monarhija je slala svoje suverene ovde dok ih je bilo, knez Meternih, Bizmark lično, kneginja Orlova, udovica cara Aleksandra II, Jekaterina Jurjevskaja, pa Sisi, superstar-carica Austrije i Ugarske, Moris Ravel, Sara Bernar, Stravinski, Čarli Čaplin, Žan Kokto i Ernest Hemingvej, Bing Krozbi, Sinatra i Gari Kuper.
Nije Kan bio Kan, Bijaric je bio Kan u to doba. I sada je elegantnija verzija Azurne obale i pun neizrecivog šarma.
Kazino u Bijaricu otvoren je 10. avgusta 1901. i samo je doprineo da u kombinaciji sa plažama dobijemo stecište evropskih turista i onih sa Istočne obale SAD: oni sa Zapadne obale mileli su uglavnom po Kaliforniji već tad, divljom oblašću sa velikom budućnošću.
Tada se pojavio i zanimljiv sport pod imenom surfovanje, i horde ljudi sa daskama u rukama pohrlile su na Atlantik da bi uživali u velikim talasima koji su omogućavali kvalitetno surfovanje. Okeanski talasi su okeanski talasi, mnogo su veći od bilo kojih morskih, jer je površina vode mnogo veća. Rodio se i noćni život, a pošto je surferska kultura suštinski mladalačka, Bijaric je prestao da bude stecište uštogljenih starijih ljudi i dobio je neophodnu dozu mladalačke energije i životne radosti.
TOUR DE BIARRITZ
Ovde ima vikendica, i letovališta, i golf terena. Vreme je upadljivo lepše u Bijaricu nego na dugačkoj i neopouzdanijoj severnoj španskoj rivijeri, jer ovde obala ide u pravcu sever-jug, a ne istok-zapad, što kažu da razbija atlantske vetrove. Sve je sjajno: sunce i talasi. Već je dosta primetiti atmosferu na ulicama i ponašanje žena, i biće vam jasno da ste u Francuskoj: svi su mnogo tiši nego u Španiji, koja je standardno bučna u svakom svom uglu, a Francuskinje su mnogo šarmantnije i elegantnije žene sa mnogo većim osećajem za ženstvenost nego u Španiji.
Bijaric ima 3 prelepe plaže, od kojih je ona pod nazivom Velika Plaža zaista najkomfornija za smeštaj, najpopularnija i ne nelogično, puna turista. Talasi su zaista veliki i možete raditi sve što vam padne napamet, pa se igrati i bodisurfinga, što mu dođe vid surfinga u kome vi izigravate dasku za surf, i otprilike se igra svodi da sačekate da „uhvatite talas“, postavite sami sebe na vrh talasa kao što biste postavili dasku za surf na vrh talasa, i tako elegantno „dojezdite“ do plićaka.
Naravno, ovo može biti vrlo neugodan sport, jer ukoliko zakasnite za delić sekunde da se postavite u pravi položaj, talas će vas okrenuti i počećete da se prevrćete u vodi, izgubićete osećaj gde je gore a gde dole, i ukoliko ne budete pribrani, možete početi da paničite i da plivate ka dnu umesto ka površini.
No, nikad dno nije predaleko, pa ćete znati da ne idete u dobrom pravcu, ruku na srce. Ili vas talas može „izbubecati“ po pesku plićaka koji ostavlja posledice na kožu poput šmirgl-papira kad vas talas baci na njega u punoj brzini. Ako biste plivali, verovatno se nećete previše usrećiti, ali se možete bacakati po talasima, skakati i praviti razne vragolije.
Zanimljivo, Biskajski zaliv je poznat po ogromnim plimama. Ukoliko ostavite peškir na nekom mestu 20 m od vode, ožda za par sati vaš peškir bude u vodi, jer će more doći do vas. Kako se popodne „zaukava“, to je više ljudi skučeno na manjem prostoru. Ali svi su mirni i nasmejani. Nemirno more – sto novih opcija.
Ceo grad je elegantan, ali malen. Sav potiče iz ere belle-époque-a, a poznato je da je to bila ere velike elegancije u arhitekturi, koja je istovremeno pstala „industrijska“, sa „štancanim“ ali lepim zgradama, sa svim mogućim beneficijama Novog doba koje je demokratizovalo zabavu. Bijaric je pravi mondenski, francuski grad. Sa monumentalnim retreat-vilama i hotelima, kakav je Hôtel du Palais, na obali.
Na Aveniji Carice u zemlji koja je već duže vreme republika, jasno vam je kako se stanovnici Bijarica osećaju pri pomisli na njima dragu monarhiju iz 19. veka. Euhženija de Montiho, lepa žena cara Napoleona III, odlučila je da ovde napravi vilu imenovanu po sebi, Ville Eugénie, a ova će vremenom prerasti u pomenuti hotel, kada se još jedna francuska monarhija zameni još jednom francuskom republikom, u beskonačnoj francuskoj klackalici zvanoj „hoćemo li monarhiju ili republiku, mi buntovnici galski?“.
Kažu da je ljubav carice ka Bijaricu poticala iz detinjstva. Grofica de Montiho je dovodila svoju kćer nekoliko puta preko granice u Francusku na izlete preko leta iz neizbežnog San Sebastijana, a malena Euhenija je obožavala da se kupa u Staroj Luci, da se praćaka u talasima monumentalne veličine i da ućiva u spektakularnom krajoliku Obale Baska (Côte des Basques). Kada je 1853. već bila carica susedne Francuske, izabrala je obalski gradić u Baskiji da bude njeno utočište od vreve Pariza, a blizu njenoj prvoj domovini.
Carica je bila neverovatno popularna i njena lepota je bila mitska. Prosper Merime ju je nazivao „najbeljom Nereidom“, jer je njen ten bio savršeno beo, oči svetle a kosa plava. Zbog nje, koja je imala pretke iz Škotske, pa joj je plava kosa bila prirodna, u Francuskoj se u drugoj polovini 19. veka ćene počinju farbati u plavo, i potražnja za plavom farbom za kosu skočila je u nebesa. Ko ne bi želeo da imitira Prelepu Caricu Lično?
Viktor Igo je pisao da se ipak nada da Bijaric neće postati opštenarodna destinacija, nego da će moći da bude utočište za odabrane zanavek. Pa, izgleda da su mu molbe sigurno delimično uslišene. Hôtel du Palais, sa crvenom fasadom, jedan je od mnogih na promenadi, ali je neverovatno lep i raskošan. Mnogi u hotelu imaju preko 60 godina, i sunčaju se bezbrižno. Eto mesta gde se ide kada si bogat i kada si zaslužio da uživaš plodove mladalačkog rada.
Ne znam da li je spektakularnija fasada hotel, enterijer, ili terasa. Talasi su toliko veliki da i po sunčanom julskom danu nanose vodu na mnoge ležaljke, i gosti su veoma pažljivi. Lepo je što ne postoji nikakav kodeks po kome morate biti gost hotela da biste kročili na terasu ili u hotel i to nam pruža mogućnost da vidimo kako je uživati u pravom luksuzu sa dozom nepatvorene elegancije.
Dakle, krunisane glave i svetski džet-set i face iz showbiza su dolazile da se brčkaju na lepoj plaži sa talasima i surferima kada je koncept plažiranja bio samo za prosvećenu manjinu.
Poput našeg kralja Aleksandra Obrenovića, njegove ljubljene Drage i majke mu Natalije. Dok se narod u Srbiji vukao blatnjavim drumovima, krunisane glave naše zemljoradničke kraljevine su se leškarile na pesku Atlantika: više puta je kraljica Natalija bila ovde u egzilu, prvo zbog muža, pa zbog sina, čijem se braku sa Dragom Mašin protivila (s pravom).
Tragovi Obrenovića su svuda: u pravoslavnoj crkvi, u katoličkoj (pred smrt se Natalija, poreklom rumunska princeza, preobratila u katolicizam i dala svu svoju imovinu crkvi), i u vili Sacchino, danas simbolu grada, u kojoj je Saša (po imenu se vidi) boravio, sa savršenim pogledom.
Iz Ilbarica (Ilbarritz), sa nestvarno zelenih golf terena, pruža se pogled na vilu kraljice Natalije u kojoj je slomljena srca umrla kada su joj ubili sina, 1903. godine. Bijaric je za Srbiju zaista istorijski grad. Kada sam spomenuo da sam se kupao u Atlantiku u Bijaricu, retko ko je u Srbiji znao i šta je to, a nekmoli gde je to.
Srećemo vremešnog fotografa pod imenom Jerôme Dimitri, ili Jevrem Dimitrijević, sa kioskom od radnje na najvažnijem trgu grada. Preživeo je džet-set, posete Sophie Marceau, Madonne i ostalih koji su mu dali autograme i koje je fotografisao. Opčinjen je Dragom i Sašom, i posvetio im je, podjednako kao i fotografiji, svoj život.
Njegova kuća je impresivni muzej njegovih dela i „postavke“ posvećene umorenom kraljevskom paru Obrenovića. Spektakularno je to da je ovaj fotograf već 55 godina u Bijaricu i da je zaista proživeo svoj „dolce vita“ na najlepšem mestu u najlepše vreme. I dok svi plaćaju astronomske svote za radnje za poslovni prostor u centru grada, Žerom, odnosno Jevrem, i dalje ima prostor u centru centra. To ostaje misterija, a susret sa pričama i životnom storijom vižljastog bonvivana iz južne Srbije ostala nam je u dirljivom sećanju.
Sa terase Kazina pruža se divan pogled na grad, kao i iz okoline. U gradu od 25.000 stanovnika i malecnim istorijskim jezgrom nije sve u istoriji, koje ima više u Budvi ili Poreču.
Ovde je reč o estetici, kabriolet automobilima, Džejms Bond-stilu koji se vidi na svakom koraku, selebritijima koje srećetea na ulici kao da su krenuli u kupovinu. Ovde je reč o vilama i malim zamkovima.
Villa Belza je na spektakularnom mestu, na steni Kašau (Cachaous) iznad jedne od malih plaža zaštićenijim od vetra, na kojoj je, pogađate, udobnije kupati se, ali ima i manje sunca i teže je naći mesto.
Ali, nikada u Bijaricu nije prevelika gužva kao u masovnim odmarališnim centrima i rizortima, iako Bijaric može da se pohvali svojom dozom gužve i saobraćajnih neuroza. Villa Belza je delo Alfonsa Bertrana, iz 1895. godine, i rekli su nam da je ova impozantna građevina građena za Mari-Belzu Dibrej, zahteva gomilu novca za održavanje, jer je vetar ovde slan i vlažan, nanosi vlagu i zidove, donosi so i razjeda zidove.
ATLANTSKI BISER
Atlantik je uvek neugodan, nepredvidiv i prekrasan, kako kome. Nama je ostao u predivnom sećanju, iako preživelima s Titanika sigurno ne izaziva tako lepe asocijacije.
Ali ukoliko se ne bojite vetra i talasa, ukoliko želite tragove krunisanih glava, eleganciju i dinamiku na istom mestu, ako se ne bojite da ćete 5 od 10 dana morati provesti pod oblačnim nebom ili kišobranom umesto pod suncobranom i suncem Juga, onda je Bijaric, najlepše mesto atlantske rivijere Francuske, apsolutno za vas! Na mestima koja zrače plemenitošću, čovek i sam postaje plemenitiji.
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa Travel Magazine, izdanje Duke & Peterson, 2013. godine, sa manje fotografija. Sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
