Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević, Stefan Ćulibrk, Robert Čoban
Uvek je lepo videti nešto uvrnuto i otići na letovanje gde vaskoliko srpstvo ne zalazi, i videti kako se zabavlja mladež drugih zemalja. Ako se odlučiš za Baskiju, srešćeš nenormalne Britance, loše vreme, Atlantik i nadrndani narod koji je mnogo ljubazan.
Kao što sam već spomenuo u priči o Portugalu, ćoškovi Evropi su mnogo zanimljivi. Zanimljiviji su od njegovog središta, ako zanemarimo klubove Praga ili pak, Mađarice. E pa jedan takav ćošak, Nedođija svoje vrste, bar za pomenuto vaskoliko srpstvo, jeste Baskija.
Tu te ne vode naše turističke agencije, nema aranžmana, ali ima plaža i vina, Britanki u minićima na +18 C, istorije i tehnologije i života od jutra do mraka. Baskije ima u dve zemlje, u Španiji (veći deo) i u Francuskoj (manji deo).
Glavni grad joj je Vitorija, što je napravljeno iz čisto političkih razloga: ovaj grad je bastion hispanstva, i Vitorijanci više vole da govore španski od baskijskog, i više bi voleli da ostanu u Španiji nego da formiraju neku nezavisnu državu.
To su pokazali u Španskom građanskom ratu, kad su stali na stranu Franka, zajedno sa Navarom. Bilbao, Gernika i San Sebastijan su bili za republiku, sa idejom da, kad se to malo demokratizuje, odu oni svojim putem.
Nije im uspelo, pobedio je Franko i tek njegovim padom Baskija dobija, krajem 70-ih, svoju autonomiju, zastavu (ikurriña, ona što liči na britansku) i zvanični jezik. Koji je usput toliko bizaran i drugačiji da se Baskijci tripuju da su oni zapravo izbeglice sa Atlantide.
Kad još primetiš da imaju neverovatno dugačke resice na ušima i krvnu grupu 0-, što je mnogo retko, onda ti je jasno da možda i ne tripuju. Usput i zezaju ostale komšije, Špance i Francuze, i posprdno ih zovu „kusouhi”. Kao, to nije lepo nego je baš fazon da imaš uvo do ramena otegnuto. OK. Whatever.
Da, i kao, super je dugačak nos, kao Sirano de Beržerak, to je isto baskijska fora. Ovi malonosi likovi, to je kao isto bezveze, a bezveze je i ako ti nos nije prav. Orlovski nos je tako… grčko-rimski. Bezvezarija. Samo je dug i prav nos pravi ponos za Baskijca. Naravno, i oni su stariji od ameba i špansko-inkvizitorsko-vatikanska armada zajedno sa francuskim gnjidama je udarila na ovaj ponosan narod da ih porobi, inače bi oni… OK, i to mi je poznato, čak i odveć.
Ako sam nešto znao o Baskiji to je da postoji Atlético Bilbao, Real Sociedad iz San Sebastijana, Alavés iz Vitorije i da postoji ETA koja se nešto primirila i da je San Sebastijan super za surf i ima lepe plaže, a tu je i ona Gernika što ju je Pikaso nacrtao. E da, i u Francuskoj ima Bijaric i isto su super plaže, a u San Sebastijanu ima neki filmski festival. Nije puno, al’ dosta je za kvalitetno tripovanje pred put kako će sve da bude sun & fun.
BILBAO
Prvi susret sa Baskijom je Bilbao. Stigavši u Bilbao, shvatamo da je baskizacija poprimila maha: klub se sad zove Athletic Bilbao, grad se zove Bilbo (to je baskijski naziv), a muzej je Guggenheim Bilbao Museoa.
Malo mi je nejasno da li je kontinentalni ili primorski grad, slabo se vidi u atlasu a još gore (paradoks!) na Google Maps. I jeste i nije. E pa nije, ali mu se predgrađa prostiru do mora. A do mora se ide nadzemnim metroom, zapravo prigradskom železnicom. 40 minuta. Nije loše, za nekog ko je morao da iskusi i čari beogradskog prevoza ili Beovoza.
Bilbao se, kako rekoh, na baskijskom kaže Bilbo, što mi je malo smešno (nije lepo smejati se tuđem jeziku, znam) jer, bez obzira na to koliko je Baskijcima to ime na ponos, mene uvek podseti na osobu pod imenom Bilbo Bagins iz Gospodara prstenova, pa se setim i Froda i sve mi smešno sledećih 5 minuta pa se smejuljim a prolaznici misle da se smejem njima pa sve gledam da me neko ne zavari u glavu.
Bilbao je zanimljiv zbog istorije: 19. vek mu je doneo industrijalizaciju i dolazak Španaca kao doseljenika, a onda je sve u 70-im i 80-im godinama: pojavila se ETA, pa malo-malo pa neka bomba pukne i nekog otmu, brodogradilišta i luka i fabrike propali, ljudi se tukli po ulicama, droga, oružje, kurve, bande i svašta nao veliki geto.
E onda Španija odluči da je tome kraj i iseli propale fabrike & co. sa reke Nervion koja protiče kroz ceo grad, razbuca bande, sagradi tu svašta na obalama reke i odjednom Bilbao postane super fensi lepi grad koji je super bezbedan i svi hoće baš u Bilbao!
Kažu da je ovo najspektakularnije renoviranje gradskog jezgra u Evropi. Pre nego što Srbi srede Beograd oko reke Save, ali to će biti u 22. veku. Super, ima neki lepi tramvaj koji bešumno vozi po travnatim šinama… Travnatim? Ma šine sakrivene u travi, vešto podšišanoj. Ali je malo čudno, kao da ideš po livadi.
Sve super, besplatne mape, sunce sija, grad deluje sređeno. Ja rezervisao hostel u samom centru centra, četvrt Stari Bilbao. Male pare, najjeftiniji. Mi u hostel, tamo sve strava. Pa što je tako jeftin? Kad padne noć, postane ti jasno: kurve na sve strane: Nigerija, Venecuela, Treći svet. Dileri droge, makroi.
Srećom, nema nikog da ti sa nožem ili pištoljem otima lovu ili mobilni, tako da to za mene i nije opasna četvrt. Mo’š mislit’, nudi ti se kurva i droga. Jaka stvar. Jedno veče se ja pristojno napijem da se u meni probudi novinarski nagon i ljudska dobrota u maniru Manu Chaoa i ja krenem pola sata da pričam sa prostitutkama odakle su, kako ide pos’o i jesu srećne kao ljudska bića i tako to… One se smeju, vide, ovaj ne kupuje robu, al’ ajd’ ionako je malo dosadno i nema mušterija pa da se izdivanimo.
Recepcioner budno pazi da ova drugarstva skopljena na ulici ne pređu u hotelske sobe. Znači, može samo u nigerijskoj sobi. Ne bih da probam anyway. Pitamo recepcionera u hotelu: „Kakav vam je (bre) ovo kraj?”. „Ni mnogo dobar, ali ni mnogo loš.” Diplomatski. Za te pare je solidan: nema džeparoša, ne otimaju ti pare i patike pod pretnjom noža. Jednostavno, ekonomija greha radi svoje, a ako nisi mušterija, nisi. Pošteno.
Sutra ujutro, hladnoća. Jedno 14 stepeni u julu. Saputnici mi kukaju, kakva je, bre ovo Španija? Jel ne treba da bude 40 stepeni? Nismo poneli garderobu! Ja imam samo majice kratkih rukava i šortseve! Atlantik, bato! Hladna klima i vlažna.
Malo, malo pa kiša. Vetar duva stalno. Ništa, moraju u kupovinu odeće. Zaboravio sam da im kažem, mislio sam da su gledali Vikipediju. Baskija ima hladnu klimu leti a vlažnu zimi. K’o Engleska. Doći ovde na letovanje je kao da si došao u Englesku na letovanje. Ili u Holandiju. Neka kafana radi. Iz nje istračava nasmejana Crnkinja u miniću i vikne: Zdravoooo! Za njom pijani diler istrčava i viče „Super droga, momci!”. Aha, dobro, klikni „ignore”.
Stara četvrt ili Casco Viejo je malo sablastan, sve kuće su visoke, kao u većini tih starih luka, a ulice uske. Svetla nema nikad. Ali ima vlage. Terase sve zastakljene, k’o u Britaniji. To je zato što bi se terasa ubuđavila odavno da vetar koji donosi slanu vodu i maglu s mora i kišu kad krene zima, nije zaustavljen staklom.
Lepo je. Ljudi nisu zatvoreni, uprkos klimi, ipak je ovo Španija. Živo je i danju i noću. Opet onaj kalimotxo, tj. bambus, svuda. Svi večeraju i ručaju i grickaju sir i sede na patosu i apa-trapa su. Žene su totalno neženstvene. Muškarci nemuževni. Ako si mislio da ćeš sresti Majami u Evropi, ništa od toga.
Španska nacija je nekako operisana od mačizma i muževnosti, a na žalost, i od ženstvenosti. Svaka čast onoj Penelopi. Nema toga baš puno. A još su i nadrndane. Naše su bar lepe i nadrndane. Ovde ne znaš otkud ima ta ideja? Dobro, srešćemo neke Britanke valjda. Pored reke se na jednom mestu nalazi teretana na otvorenom, to je neki trend sad kanda. Ima sprava za jačanje ruku, vergl za noge, sve free of charge i spontano. To taman dok trčiš i džogiraš kejom, da malo i vežbaš u pauzi.
Bilbao je poznat po novoj arhitekturi uklopljenoj u staru. Imaju lepe mostove i stanice metroa, ali je najupečatljivija zgrada zapravo Muzej Gugenhajm (Guggenheim) koji je izgradio Frenk Geri, isto onaj koji je pravio one zgrade koje plešu u Pragu i razna druga čuda.
Vredi reći da su sva trojica iz “Velikog Trojstva Arhitekture” današnjice ovde ostavili svoj trag: ser Norman Foster je projektovao metro-stanice, popularno nazvane “fosterito”, Santiago Calatrava most Zubizuri, iz jednog luka, a najspektakularniji je bio Frank Gehry, sa Guggenheimom.
Kada se Bilbao “spustio na reke”, tj. kada je iselio brodogradilišta i skladišta, ostalo je mnogo prostora pored Nerviona, koji je dat na “kreativno iživljavanje” najboljim umovima urbanizma.
Geri je napravio od titanijumskih ploča ogroman muzej koji liči na brod (meni malo i na neku veliku ribu) odmah pored reke. Baš ispod mosta, a taj sad most nekako izgleda kao da je spojen sa muzejem, malo je blesavo.
Zapravo, genijalno. Šta je pesnik, pardon, arhitekta hteo da kaže? Citiram Gerija: „Hteo sam da napravim zgradu koja odbija svetlost i vetar, da stoji na mestu starih dokova, kao večito ukotvljeni brod.”
Fino, ima tu i nekih bazena, i loptica naslaganih, srebrnih. I Džef Kuns, koji je, koliko se ja sećam, bio muž Ćićoline, dodao je svoje lale od metala. A tu je i njegova ogromna statua od cveća, Ker. Pardon, „Kuca” (Puppy). Iako se mnogi pitaju „šta je bre ovo, kakva je ovo umetnost, ker od cveća od 10 metara??”, ipak su njegove statue super zabavne i detinjaste i uveseljavaju. Ja baš volim Kera. Slik’o sam ga mnogo puta.
Malo je više uznemirujući pauk koga je napravio Žak Buržoa, i zove se „Mama”. Naravno da sam pomislio da je hejtovao kevu najstrašnije, kad ono, baš naprotiv: on je mnogo voleo majčicu svoju, i poistovetio ju je s paukom, jer je mama, citiram „kao pauk plela dom za mene i moju braću i sestre i bila je neumorna”.
Ako uđeš ispod pauka, videćeš da pauk nosi nekoliko jaja da položi. Hah! Malo te uveseljava, malo je spooky.
Sam Guggenheim zavisi od postavke. ako nabasaš na modernu modernu umetnost, imaćeš veliku šansu da završiš sa „wtf” izgledom na licu. Ako je malo manje moderna i arty-farty, biće bolje. Ima neka hobotnica koja iskače iz haube kola i takve nebuloze. No, dobro, zbog ovog muzeja je ogromna količina turista i krenula da dolazi u Bilbao.
Ko bi rekao, Bilbao je tako tradicionalistički delovao pre 40 godina, kao i cela Španija. Ali, ova zemlja se menja. Od Inkvizicije, kojoj su Baski dali nemerljiv doprinos, do space-shuttle arhitekture. Još jedna sitnica: ako ste mislili da su Baski retki, nisu: ima ih na milione u Latinskoj Americi. Conquista. Tipično baskijsko ime? Javier García. Idemo na more. Metroom.
IDEMO NA MORE!
Na more se ide metroom. Jedno od letovališta je gradić Plencija, koji je na neki čudan način pomešao osećaj južne Evrope i nekih gradova koje ne očekuješ da vidiš van Britanskih Ostrva. Plaža je apsolutno ogromna i mnogo ljudi se sunča, ali se malo kupa.
Voda je hladna, jasno je i zašto. Kad zađe sunce, moraš se obući. Liči na englesko more, Blekpul i Brajton.
Gledao sam neki dan nekog Engleza koji je došao na plažu i iznajmio ležaljku iako ima džemper i jaknu. Kaže, „Mi Englezi smo takvi. Mi volimo na plažu čak i ako je hladno!”
E vala i Baski vole. Nakon malo Plencije ili Plensije, odlazimo u mesto Gorliz ili Gorlis. Tu se plaže već šire, a gradići su spojeni, kao Kamenica i Petrovaradin.
Piše u Lonely Planetu da su struje odvratno jake i da očas posla se nasučeš ako su brodom, a udaviš ako si brodolomnik. Ja to pročitam svojim drugarima.
Ništa oni, na jedno uvo ušlo, na drugo izašlo. Odoše oni daleko. Jedva su se izvukli živi. Struja ih je nosila pravo na hridi. Vratili su se posle pola sata zadihani i vidno uzrujani. Baš bi bilo gadno da ostanem do uveče sam na plaži i pitam se gde su mi drugari koji neće da slušaju vodiče. Uf.
Ostali smo živi u hladnom moru Atlantika, nije nas ubila ETA, vino je bilo odlično, kiša dosadna, a dileri i kurve simpatični i bezopasni po egzistenciju. Sve u svemu, bingo.
Tekst sadrži elemente članaka objavljenih u časopisima CKM i Intelligent Life u septembru 2011, izdanje Color Media Grupe. Sva prava zadržana.
Posetite sajt našeg partnerskog projekta OKO SVETA www.okosveta.rs.
