Текст: Жикица Милошевић
Фото: Вовка Чудинов
Након ураганско ска-пунк почетка Еxита на Тесла Универсе бини, Wрисхлас и Атхеист Рап, чекали смо да се појави легендарни Боб Гелдоф, човек чија је активистичка каријера засенила музичку. Али, дошао је тренутак да нам Сер Роберт покаже и своју музичку страну. Ону најранију, „не-солистичку“. Време је било за Тхе Боомтоwн Ратс.
На видео биму појавили су се анимирани и стриповани пацови, који никада нису били симпатичнији. Чуло се на српском „Ми смо… Тхе Боомтоwн Ратс!“, и глас је хипнотички понављао мантру. А затим су изашли „маторци“, стари лавови који звуче као млади. И, ето, за тили час смо опет у 1982. години и свет је млад, а Боб Гелдоф је растрчан и распеван. Тек накнадним поновним преслушавањем опуса „Штакора“ и Бобовог става у оно време, види се јасна повезница са бритпопом – оно што је Гелдоф радио почетком 80-их (критика друштва, виспрено балансирање између „подсмевам се сам себи“ и „јако сам цоол“, а све кроз питке мелодије), радили су бритпопери средином 90-их. Тек сада је јасно да су Блур, а нарочито Пулп, узели много испирације од Бобовог става, а Јарвиса Цоцкера, фронтмена Пулпа, видимо у сваком кораку Боба Гелдофа, којег слободно можемо назвати „прото-Јарвис Цоцкер“.
Елем, Гелдоф се појавио као лик младалачког тела и лица старозаветног пророка. Можда је нешто до воде или ваздуха у Ирској, али ти Ирци никако не трпе неправде и воле да мењају свет и исправљају „криве Дрине“. Волео је то и Леннон са својим „Имагине“, волео је то и Боно – и најчешће претеривао у томе – а највише је у томе успео Гелдоф, организујући Банд Аид и Ливе Аид, сада већ давне 1985. године. Кренула је „Лике Цлоцкwорк“, и погледао сам у масу – иако је било и старијих лица, највећи број присутних, а дефинитивно највеселији њихов део – били су млади људи, који су знали све речи и били насмејани у плесу. Сетио сам се како ми је бивша девојка, уметница, објашњавала зашто ће 80-е увек бити у моди: „То је као ренесанса у уметности. Сви се увек враћају ренесанси, јер је то био врхунац човечанства. Зато се сви враћају осамдесетима“. А за младе који све знају, сетио сам се и њеног другог објашњења – у стара, прастара времена пре интернета, није се могло доћи до комплетне дискографије или филмографије онога ко вас занима. Сада се она може проучити у пар недеља, и може се „заљубити квалитетно“ у неког уметника. А многи су на Тесла Универсе бини били очевидно заљубљени у човека са лицем дечака и косом и брадом старца. Свежина отворености младих генерација за нове ствари их и чини „новом великом генерацијом“, како то већ можемо видети претходних месеци.
Део носталгије је донео и гитариста са својом гитаром са ска-мотивима и својим оделом, а музика нас је одвела у време када су песме биле „као дечије“, веселе и мелодичне, а текстови разбуђујући. Бобов другар Мидге Уре је својевремено написао плесни хит „Данцинг Wитх Теарс ин Мy Еyес“ која говори у нуклеарном рату, а сличну тематику имају и „Вамос а ла плаyа“ (Ригхеира) и „99 Луфтбаллонс“ (Нена). Е па тако и Тхе Боомтоwн Ратс поступају – лаганим песмицама вас терају да плешете, а текстовима вас „шамарају“. „Схе’с Со Модерн“ и „Рат Трап“ су ремек-дела из оних несигурних времена, која одјекују и сада. „Схе’с со 1970’с, схе’с со 20тх центурy…“. Затим додаје, „схе’с со 2020“. Модернизује песму. Појављује се будилник који откуцава тик-ток. Много тога откуцава данас – од политике, ратова, климатских промена, диктатура, и опет – глади у Гази, Етиопији, где је Гелдоф покушао пре 40 година да помогне. И успео.
Гелдоф узима усну хармонику и настаје читав део концерта где нам он показује своје бравуре на овом инструменту који је 80-их био чест, а данас тако егзотичан. Више пута понавља „Ит’с а беаутифул суммер нигхт“ – а ми се у јакнама, мало ненавикли на хладан талас, смешкамо и мислимо, „Можда, ако си из Ирске!“. Али, без шале, вече и јесте било дивно. Боб нам пева свој највећи хит, како не воли понедељке (нико их не воли осим радохоличара), јер су они увек једно исто – прво школа, онда капитализам који цеди човека. Он пева „Yоу анд ме агаинст тхе wхоле ф***инг wорлд“, што се одлично уклапа у атмосферу Србије ових дана. То осети и Боб и каже „Нови Саде, ви знате да можете променити ствари!“ уз еуфорију публике.
И на крају, на видео-раду, анимирани штакори, насмејани, преузимају град. Заправо, никада нисам о њима размишљао позитивно – али можда бих требао. Они су бића која су отпорна, којих је тешко решити се, и који преживљавају све. Можда смо ми баш они, и наше излажење из „рупа“ и преузимање град(ов)а је баш у естетици Тхе Боомтоwн Ратс.
Многи су говорили да је Банд Аид и Ливе Аид „мегаломанско фолирање“ и замерали му што је као Ирац из Републике Ирске прихватио (почасну) титулу витеза и постао „Сир Роберт“. Али, он је покушао да спасе људе и децу у једној земљи пре 40 година. И успео је да их спасио, колико је могао – хиљаде. А они имају десетине хиљада потомака данас, можда и унуке. Колико је људи спасено и живо данас због вас? Велики наклон за Гелдофа.
А после њега је дошла Гала и направила – Гала вече, Гала опенинг, и на тренутак смо овог четвртка осетили да смо на правом путу, на правом месту.
